КАКО ГОВОРИ НАШ НАРОД: Жељан „ко сироче нових опанака“, запуштен „ко задружна њива“
Фото: Политика, Дарко Новаковић
Григорије Божовић (1880–1945), врхунско перо нашег листа, документаристичком прозом објављиваном на страницама „Политике” завредео је част да, тек на почетку овог века додуше, буде уважен као један од најбољих српских књижевника у прошлом. У тим текстовима, штампаним између два светска рата, ред за редом нижу се драгуљи народног језика и мудрости његове. Тако је навек, у новинским приповестима, сачувано језичко благо, да не мине и не нестане, да не устукне пред обичајима новог доба и туђицама које нас са телевизије прогоне од зоре ране. Каква је, рецимо, „имплементација” (будибокснама).
Елем, како је говорио наш народ пре само осамдесет лета у приповеткама Божовићевим, које речи је он уврстио и сачувао, походећи Стари Влах, Средње Полимље и Потарје? Ево неких: сутеска, стублина, бучје, дрехав, кривача, скоротеча, слута, коџабаша, никоговина, невидовно, пристав, пребол, родственик, силав, грановесно, запорожје, коталац, хајтар, лонџа, крупник, старинци, сустопице, теслимити, калпити… Или, говорне узгредице: „Дабогда клањо на крмећој кожи” (старовлашка клетва), „Не зна му се ни светка ни петка”, „Не даје ни богу колача ни цару харача”, „Ако ћу право, не смијем од бега. Ако ћу криво, не смијем од бога.” (узвик чипчије – кмета – у доба Турака), „Не зна ракија шта хоће кадија”, „Никуд мајци нити к ђеверима”, „Од вина ме ноге боле, од ракије боље ходе”, „Часнога ми крста и четири поста”, „И то би им с јадом опростили, али грђе чудо започеше”. Или поређења: „Го ко прст”, „Смрзнути се ко божићни квасац”.
Обичан свет ни данас не бежи од језгровитих стилских фигура, метафора и поређења, па их је и овај извештач деценијама бележио, пролазећи кроз градове и села западне Србије. Тако се у блоку нашло око хиљаду изрека и мудролија које народ овог дела републике користи и тако чува од заборава, ваљда у инат скоројевићким фразама, које су преплавиле језик нашег јавног живота.
Тако се овде још каже каже да је неко бео „ко вашерски зуби”, да се бори „ко ала с берићетом” и „ко црв у камену”, и буни „ко магарац у сватовима” или је бушан „ко циганско сито”.
Данас се воли „ко робијаш државу”, „ко војник недељу”, „ко ђурђевско јагње”, „ко мајска киша”, виси „ко пешкир на штипаљкама” или „ко новине на трафици”. Неко је велик „ко никад”, или висок „ко црква”.
Невољник је го „ко пустиња”, гладан „ко логораш”, гледа „ко сироче печеницу” или густира „ко циганче ратлук”, а нејаке женске груди су „ко коленце од џивџана”.
Дрема се „ко ћуран на дуду” или „жаба на локвању”, дангуби „ко жаба на дну бунара”, дрхти „ко ковачки мех” или „ко миш на маији”, а неко је далек „ко сто конака”.
За оног ко жури каже се „ко да носи телеграм” или „ко да је рођен у седмом месецу”, други је жељан „ко сироче нових опанака”, запуштен „ко задружна њива”, заљубљен „ко кер у коске”, залепљен „ко маховина за ћерамиду” или је замрсио „ко момак на прошевини”. Закувало је „ко у турском суду”, а то је неко запамтио „ко магарац узбрдицу”.
Излежавати се може „ко ћурка на подварку”, издати „ко бекрију ноге”, издрљити се „ко буљина на празном салашу”, избечити се „ко вампир на бели лук”, игнорисати „ко врана скелеџију” и изневерити „ко тупа сабља”.
Ако је нешто криво онда је то „ко пут за Гучу”, баксуз кука „ко кукавица на пуној трешњи”, лопов крије „ко лисица брлог” а нејак клеца „ко сточна вага”.
Лута се „ко некрштена душа” или „ко јесењи облак”, лупа „ко задњица по самару”, док се за наочите каже да су лепи „ко варошко луче” или „ко тек отворена тегла са слатким”. Кад све љуља онда је то „ко на младој недељи”, а коме је неправо љут је „ко кер у фабрици раткапни”.
За малог се каже „ко да је гајен под лонцем” или да је „ко мрављи нокат”. Неко се мучи „ко ђаво у цркви”, мирише „ко ливада из детињства”, мршав је „ко да игра у енглеској лиги” или „ко руска балерина”.
Навући се може „ко регрут шајкачу”, напити „ко свиња за новосадски сајам”, најести „ко чворак пшенице”, навалити „ко смрт на бабу” и недостајати „ко мачки пиџама”.
Осушени је „ко бакалар”, озбиљан „ко контролор лета”, омиљен „ко бог у комунизму”, окићен „ко државни празник”, отекао „ко крофна” или „ко пчеларски приправник”.
Пропасти се да и „ко миш у гвожђари”, прегорети „ко сијалица”, пасти „ко тић из гнезда”, пружити „ко поп руку”, прометати се „ко сирома кроз поњаве” и бити пијан „ко ноћ у Албанији”.
За ружног се вели да је „ко цртеж ђака првака”, „ко ђаво из Тасманије”, „ко одрон” или „ко да је прошао бициклом кроз врзину”. Срећник се осећа „ко певац на прошћу”, сам је „ко дух”, сув „ко уложак за хемијску”, сигуран „ ко трула даска” или „сланина под мачковом главом”, а ружно је срести се „ко врабац и олуја”.
Трпа се „ко у гласачку кутију”, тесно је „ко пијаном сокак”, неко тера „ко ђаво грешну душу” или је тужан „ко јарац испод бритве” и тежак „ко окупација” или „ко капларски шамар”, трпи „ко Цигов коњ”, а толерантан је „ко Нерон”.
Ударати се може „ко ован у криву шљиву”, упасти „ко пијан у механу”, умакати „ко у бојаџијски ћуп”, бити угојен „ко кер Милана касапина” и укрућен „ко млада на виђењу”, узјахати „ко вештица метлу” и упасти „ко палац у супу”.
Нешто је хладно „ко курвино срце” или „ко италијанске плочице”, црно „ко мрак на тавану”, цврчи „ко уштипак у врелој масти”, цеди се „ко миш из расола” и цупка „ко врабац по конопљаку”.
Чист је „ко пушчана цев” или „ко исповед”, чуван „ко Тито”, а чекалица чека „ко Бугарин рат”.
Напослетку: шупаљ „ко црквено звоно”, шапуће „ко да је на миразу”, шишти „ко експрес лонац” и шуња се „ко швалер”.
