ПОЛАКО АЛИ СИГУРНО – НЕСТАЈЕМО: Зашто је данас срамота бити мајка
Фото: Спутњик
На шта упозоравају демографске пројекције УН за Србију, зашто је (светски) тренд једно или ниједно дете и колико на све то утиче еманципација, а колико сиромаштво.
Пуна су уста речи — мајка. Ова давно изречена и пречесто поновљена истина толико пуно говори о односу дете-мајка и мајка-дете, али истовремено оставља и простор да свако од нас појединачно у њој пронађе неку своју пуноћу мајчинске љубави, прегалаштва, одрицања и најпластичнијег описа људске безрезервности. Међутим, последњих година у Србији, али и у свету, све је мање оних који као прву реч у свом животу кажу: мама.
Јуче су сви медији објавили да ће Србија, према пројекцијама Уједињених нација, до 2050. године имати милион и по становника мање. Исте пројекције показују тенденцију да ће овдашње становништво све више старити. Демографи УН су у овим пројекцијама за Србију рачунали и јужну српску покрајину Косово и Метохију, па су тиме изведени подаци утолико знатно бољи од оних који би се односили само на централну Србију.
Долазе у Србију да умру
Главни разлози за овакве црне слутње су низак наталитет и ниска стопа фертилитета (просечан број деце који роди нека жена у периоду кад је способна да рађа), али и висока стопа морталитета. Стопа наталитета у Србији је 9,4 промила, стопа фертилитета 1,4 промила, док је стопа морталитета 14 промила. Оволика стопа морталитета не говори толико о просечној старости становништва Србије, која је тренутно око 42 године, већ о великом броју људи који у Србију долазе да умру. Наиме, они који су ′60-их и ′70-их година прошлог века одлазили на рад у иностранство, у току пензије се враћају у Србију.
Према неофицијелним подацима једног истраживања демографа из Србије за период 2008-2010. године, нето емиграција Србије је око 11.000 људи, односно оволико људи више се исели него што се усели у Србију. Сетимо се да је Србија од 1870. до 1910. била најбрже растућа нација у Европи, са стопом прираштаја становништва од 1,99 промила годишње. У данашњим размерама, то би било као да Србија сваке године добије нових 140.000 становника. А ако направимо поређење са периодом од пре четири деценије, број деце која се данас рађају на територији под контролом званичног Београда је за трећину мањи. То су алармантни подаци.
Никако не питати за децу
Свако ко се усудио да у готово необавезној конверзацији упита неку девојку у Србији има ли деце, прошао је као да ју је најбезобразније опсовао. „Ма дај, шта ти пада на памет“, реаговаће гро питаних, као да им је затражено да вам позајме авион, и то авион који оне немају. Ништа боља није ни реакција мушке популације на питање о формирању породице.
Колико пре непуних годину дана, велики део грађана, пре свега интернет заједнице, само што коњима на репове није разапео новинарку Катарину Ђорђевић због серије текстова у дневнику „Политика“, који су анализирали податке добијене пописом становништва и говорили о 30-годишњацима без деце. Сећате се тадашњег одијума и реакције једнаке као да су их са зграде Политике константно посипали бурадима вреле воде, у најмању руку.
„Нисам ја машина за рађање“ или „нису жене машине за рађање“ сублимат је већине реплика „просвећене“ заједнице и коментатора на улици и у медијима, чији аутори су самим поређењем мајке са машином за рађање укаљали, оскрнавили и до баналности довели чин рађања и доласка на свет новог живота.
„Види, опет би да ратују“, сублимат је друге групе реплика, који је хтео да каже како новинарка „Политике“, а поготово уредница Љиљана Смајловић, анализира податке пописа и консултује аналитичаре друштвених процеса — а суштински жали што нема довољно младића који стасавају за рат. Овакве коментаре је довољно само поновити, али их не треба коментарисати, јер је свака полемика са таквима чисто губљење времена и живаца.
Пас као центар породице
Муж, жена и двоје деце била је најчешћа слика некадашње породице. Касније је та слика смањена за једно дете. Пас, жена и муж је најжешћа слика породице данас. И то баш овим редом.
Имале су и оне породице пре 30-40 година пса или неког другог љубимаца, али данас је пас постао центар породице. За велики део популације која није ни у браку, овај кућни љубимац није само љубимац, већ и аксесоар — дакле, накит, додатак стајлингу. И нема то никакве везе са порастом броја оних који воле животиње и пазе на њих.
Главни разлози оваквог (и светског) тренда, али и узроци чија је последица прогноза УН, јесу еманципација и економија. Али првенствено еманципација и преовлађујућа догма где већина популације поштује мајке и жене које роде, али се истовремено добар део те исте популације гади помисли да буде мајка или отац. То је некако постало срамота. Воле они децу, али у туђој кући.
Немилосрдно јуре каријере које су само и једино „каријере“. Ако било ко нађе и једну једину жену која каже да се каје што је родила, наћи ћемо вам десет успешних које поносно истичу и свој посао, али и децу.
Сиромаштво, нестабилне политичке прилике и неизвесност останка на послу свакако утичу на одлуку да неко уђе у брак или добије децу. Али подаци из далеко развијенијих и политички стабилнијих држава и готово исти тренд говоре да ипак то нису пресудни фактори.
Бег од обичаја
Еманципација је довела до својеврсног бега од обичаја. Одустајања од продужавања лозе, ширења породице… На крају крајева — наставка људске врсте.
Раније је дете било на неки начин „инвестиција“. У пољопривредним областима су та деца помагала око стоке у пољу, обраде њива, била су „безбедносни фактор“, јер је број деце и касније одраслих људи у некој породици гарантовао мању могућност напада на ту фамилију, мање крађа… Такође, некад је дете било и „пензија“ кад пензије није било, представљало је гарант да ће родитељи бити збринути за црне дане — „да има ко да их гледа“.
Данас је дете постало луксуз. Што због великих трошкова живота, али и луксуз за све оне који саопштавају да желе да живе и проживе, а у ствари су само себични, лењи и лоше организовани.
Свакако да и контрола рађања и већа едукација утичу на мањи број деце. Тачно је и да држава никоме неће рађати децу, али је исто тако тачно да стратешке ствари једне нације нико не би требало препусти шипарицама или дечкићима, па таман ти дечкићи и шипарице старосно књижили и по 40 година. Такве одлуке су само и једино право и обавеза државе која би и пројекције УН и новинске натписе, али и анализе домаћих демографа, требало најозбиљније да узме у разматрање и донесе дугорочни план.
Популациона политика је за државу веома скупа политика, али је нестанак једног народа још скупљи.
