Драгутин Ненезић: Од Брисела до Бањске и назад: „Срби на КиМ у раљама косовског правосуђа“

Пре неколико дана је донета првостепена пресуда у случају „Бањска“, којом су два Србина осуђена на доживотну робију, а један на 30 година затвора. Овде бих желео да се осврнем на чисто правне аспекте овакве пресуде.

Косовским кривичним закоником је за дела за која су они оптужени предвиђена максимална казна од 15 година или доживотан затвор (за кривично дело извршење терористичког дела), односно 10 година или доживотан затвор (за кривично дело тешка дела против уставног поретка или безбедности).

Косовски кривични законик предвиђа и да се приликом одмеравања казне у обзир узима низ околности, укључујући степен кривичне одговорности, побуде за извршење кривичног дела, јачину угрожавања или повреде заштићене вредности, околности под којима је дело извршено, раније понашање извршиоца, признање кривице и личне прилике извршиоца и његово држање после извршеног кривичног дела.

Узимајући у обзир свеукупно држање оптужених, као и завршне речи како њих, тако и њихових бранилаца, правно је немогуће било чиме оправдати изрицање казне доживотног затвора.

Узгред, и казна од 30 година је по свему судећи добијена на основу одредбе косовског кривичног законика којим се предвиђа замена казне доживотног затвора казном затвора до 35 година, будући да јединствена казна за кривична дела у стицају не може бити дужа од 25 година.

Међутим, оно што је немогуће правнику, могуће је министру Свећљи, који је изјавио да стандард „максималне казне за све умешане“, треба да важи за сваког припадника „као део много шире мреже од 45 идентификованих особа“, и то без изузетка, чиме је практично обесмислио кривични законик, те потврдио апсолутистички карактер власти којој припада, као и њено потпуно занемаривање принципа владавине права на које се тако често позивају њени предводници.

Поред тога, потврдио је да за случај „Бањска“, поред потернице постоји и шири списак, на основу кога је недељу дана раније ухапшен још један Србин.

Наравно, у случају да дође до још једних избора на Косову (што ће се брзо знати), Куртију ће и та пресуда и то хапшење бити међу централним темама, јер се његова политика скоро па на то и своди.

Сада се, услед свега овога, поново (и више него икад) мора поставити питање оправданости повратка у напуштене правосудне институције на Северном Косову, односно, шире гледано, утеривања Срба у систем који им нимало није наклоњен, и који према њима делује на описан начин.

У последње време се могу чути гласине да се на том повратку ради, па се, не упуштајући се сад у њихову основаност, мора истаћи следеће:

– Све и да се судије и тужиоци врате, њихов број је из различитих разлога (старост односно пензија, евентуална неподобност итд.) мали, и те институције у које се врате ће бити већински албанске, као уосталом и све друге, о чему сам већ писао пре годину дана;

– Прилив нових судија и тужилаца је вишеструко ограничен, како због ситуације с верификацијом диплома, тако и због ситуације с правосудним испитима;

– На крају, проблематично је и питање диплома УПКМ, јер њихово даље важење суштински зависи од будућег статуса саме институције, а он је сада нејаснији него икад.

Кад смо већ код тога, апсолутни хаос у који се претворио „договор“ од 14. марта је показатељ капацитета, ако не и намера, оних који су га правили. А однос истих тих према наведеним питањима ће показати шта мисле Србима на Косову, ако уопште и мисле.

Суштина је свакако у томе да је косовско правосуђе, као и сам косовски правни систем, ненаклоњено Србима, те да се то крије иза фасадног учешћа Срба, које је опет толико занемарљиво, а на дуже стазе и упитно због наведених фактора, да обесмишљава само себе.

Косовски систем ритуално прождире Србе, а ова пресуда је само најогољенији и најскорији пример тога.

Пре само неколико недеља, овај текст би се могао написати и о хапшењима Срба за ратне злочине, где је за само годину дана (колико је прошло од мог цитираног текста) број таквих Срба порастао са 33 на 40.

На крају, мало симболике.

Пресуда за случај „Бањска“ је изречена 24. априла, на дан када је Слободан Милошевић 1987. године посетио Косово Поље и окупљеним Србима рекао да нико не сме да их бије.

Чини се као да се за 39 година није много тога променило – и тада је на Косову власт била у рукама Албанаца, а Срби су тражили своја права – осим чињенице да се данас више не говори о вуковима и зечевима (што је ововременски еквивалент ове Милошевићеве изјаве), него ћути.

Ћути се јер данашња власт суштински води политику коју диктира Брисел, по коме се за дела учињена на Косову може судити само тамо, па она Србима на Косову стога ни не може да понуди ништа друго осим интеграције по сваку цену, што предано и ради.

С тим у вези, још мало о годишњицама. Пре извесног времена, медији су били преплављени (из мени непознатог разлога) текстовима о годишњици Бриселског споразума, а затим и о годишњици рушења у Савамалој (истина округлој). Бриселски споразум јесте био једна критична фаза у процесу дугог утапања Срба са КиМ у косовски систем, али не и кључна – кључно је, и даље тврдим, склањање барикада без повратка у институције 2022. године.

А рушење у Савамали свакако није прва ситуација где је власт силом наметала своју вољу – то су локални избори на Северном Косову 2013. године, и било би занимљиво испратити где су, шта раде и како се данас осећају протагонисти тадашњих догађаја.

Свако ко не види да је почело на Северном Косову 2013. године, а не у Савамали 2016. године, односно да оно што се данас дешава бањским осуђеницима и професорима УПКМ може сутра да се деси сваком и свуда, апсолутно не разуме ништа.

(КоССев, 27.04.2026)