Александар Дугин: ДОБРА ЛЕПОТА?

Често цитирамо речи Достојевског о „ђаволу који се бори против Бога“. Оне су у целини дирљиве и прецизне, и савршено у складу са духом хришћанства. Међутим, у роману „Браћа Карамазови“ говорило се о нечему сасвим другом. Ево целог цитата: „Има ли лепоте у Содоми?… Страшно је то што лепота није само страшна ствар, већ и мистериозна! Ту се ђаво бори против Бога, а бојно поље су срца људи.“

Овде је реч о сасвим конкретном односу између естетике (лепоте) и етике (добра и зла), као и о вези између етике и теологије (Бога и ђавола). Лепота се може одвојити од доброте, а самим тим и од Бога. Иза ње се може скривати ужас, и на крају крајева, ђаво.

У срцима људи бесни битка око суштине лепоте: способности да се у њој препозна доброта или, обрнуто, зло, да се продре у њену мистичну и теолошку дуалност.

Религија обично приказује зло као одбојно, ружно и гадно.

Традиционални прикази ђавола тешко да ће икога инспирисати или привући. Достојевски примећује да у животу може бити и другачије. Зло се одева у одећу лепоте и привлачности. То је карактеристична одлика европске Модерне: имплицитна рехабилитација зла кроз апсолутизацију естетике, кроз одвајање лепоте од морала и етике. Наговештаји овога већ су видљиви у класицизму, а у романтизму ова тема постепено постаје централна. Узгред, „Портрет Доријана Греја“ је управо о томе.

Православље је позвано да одговори на овај изазов, ако се, као и раније, цео проблем не може једноставно игнорисати. Достојевски показује: не може се игнорисати. Овде се крије нека страшна тајна.

Са лепотом су повезани огромни блокови модерног друштва – притом потпуно одвојени од етике, доброте и Бога. Све до lookmaxxing.

И кад Достојевски на другом месту каже: „Лепота ће спасити свет“, он мисли на духовну лепоту, која води душу ка Богу. У супротном, како би она могла спасити људе? Пре би их могла уништити. Али опет, у контексту „Идиота“, ова изјава је прилично двосмислена, а њено цитирање има за циљ, пре, да дискредитује кнеза Мишкина. Оно је међу онима забрањеним за јавну дискусију. У ствари, роман „Идиот“ је делимично изграђен око тога: како се љубав – укључујући и земаљску љубав – односи према души, према спасењу, према херојству, према хришћанству? И овде је то отворено питање.

Узгред, збирка исихастичких монашких текстова „Добротољубље“ на грчком се назива „Филокалија“, где „калос“ значи лепота. Па и реч „добро“ на старословенском је означавала не само нешто добро, већ и нешто лепо. Али овде говоримо искључиво о божанској лепоти, па чак и о самој нествореној светлости Тавора.

У сваком случају, око лепоте, њеног тумачења, њеног садржаја и њене природе води се битка између Бога и ђавола. Постоји истинска лепота, која води у рај, и постоји ђаволска имитација, која човека вуче доле у ​​вртлог пакла.

(Телеграм канал А. Дугина; превео Ж. Никчевић)