Кецмановић: Хоће ли Шмит отићи, а ОХР бити укинут или дислоциран у Беч?

© fakti.rs

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

У САРАЈЕВУ се пола у шали прича да Елмедин Конаковић, бошњачки министар вањских послова БиХ из реда владајуће Тројке,  јурца по Словенији и распитује се за тазбину Доналда Трампа. Објашњавају: не зна се шта ће бити са ОХР-ом и самозваним в.п. Шмитом, па трага за везом на другој страни Океана.

Да ли ће са Шмитом отићи и ОХР, или ће остати обоје? Или ће он отићи, а његов офис, који чини на дестине што иностраних дипломата, правника и обавјештајаца, те бошњачких портира, чувара, чистачица и чаршијских доушника, остати? Или ће, како се прича већ 20 година уназад, он отићи, а ОХР бити дислоциран у Беч?

Или ће, ни то чак није искључено, ОХР бити укинут, а Шмит остати у новој улози амбасадора. Њемачка би тако бандоглавог познаваоца локалних прилика задржала у напокон регуларном статусу. И, истовемено, испунила жељу Сарајлија да настави да навија за њихову ствар.

Шмит им је био приредио, макар и накратко, незаборавне дане среће када је изгледало да је Додику „ставио соли на реп“.

Могло би се рећи да нису проблем ни в.п. ни ОХР-а иако им је према Дејтону истекао двоструки рок употребе, него Бонска овлашћења и 5+2 услова да се странци дефинитивно повуку из Босне, што би била и шанса да се велике силе престану међусобно  надметати која ће остварити већи утицај на овом запаљивом простору.

Дислокација ОХР ван БиХ, уколико би и даље важили и „Бонска“ и „5+2“, значила би више психолошку него реалну политичку промјену, својеврсно замазивање очију.

Повратак на изворни Дејтон или мирни разлаз једино рјешавају све дилеме.

Мада је већ прије пораза у директном дуелу са Додиком, Кристијан Шмит успио да постане посљедњи в.п., ако је то уопште и био, симбол осионе самовоље неоколонијалног протоктерата.

Припашће му негативна слава да је успио да докаже да је ОХР са Бонским овластима не само  антиуставна него и опасна институција по мир и опстанак било какве БиХ.

Шмитова логика била је сљедећа. Пошто је зинуо на природне ресусе Српске (шуме, ријеке, оранице, минерале) и осталу јавну имовину Српске – да је фактички претвори у празну љуштуру, а чему се Додикова власт грчевито противи – треба окренути ред приоритета.

Умјесто власништво па власт, најприје срушити власт да би се онда приграбило власништво.

Није то било, наравно, само из Шмитове главе, него уз координацију Бајденовог амабасадора Марфија и подршку европских велесила – Њемачке, Француске и Бритније, а у изведби неуставног Суда БиХ и ЦИК-а без српског представника. Али, као што знамо, Трампов стари навијач из Лакташа све их је надиграо, а најслађе Кристијана Шмита, који се био нашао на корак до тријумфа.

У дуелу са Додиком, он је дуже задржао функцију, а прије изгубио моћ, док је овај дуже задржао моћ и без функције.

Када би му и многи претходни в.п. запријетили, Додик би им узвраћао да ће, ипак он њима видјети леђа. И овог пута било је баш тако, с тим што је у неколико потеза жртвовао капитенску траку, а ојачао тим и наставио да га води са линије терена.

Волфганг Петрич, који је, иако давни, трећи по реду в.п., једини је задржао потребу да и даље, све до данас, ауторитативно тумачи збивања у Босни. Махом погрешно, али увијек по жељама слушалаца и читалаца из муслиманског Сарајева.

Сјећамо се његове панике поводом повратка руске спољне политике на Балкан, те арогантног уозорења да „Русија не може ништа да уради у Босни, него само да омета Запад који је највише инвестирао у БиХ“.

Дакле, Запад је у виду хуманитарне помоћи у обнови БиХ заправо капарисао ову земљу. Као и у случају две оружане интервенције у Садамовом Ираку, проценат учешћа у разарању суверене државе одређује проценат високопрофитабилног учешћа западних компанија у реконструкцији порушених градова и наплаћује се у нафти. У БиХ нафте нема, али представља геополитички важну територију.

Пошто се испоставило да са Петричевим далеким насљедником Шмитом неће ићи баш тако, он ономад дипломатски тумачи: „Изблиједио је фокус на БиХ, скептичан сам према продужењу манадата ОХР-а“.

Неће бити да му је промакао ток и динамика процеса деградације Шмита: већ сам податак да је дошао у ОХР без подршке Русије и Кине говорио је да је функција в.п. при крају.

Лавров је најавио сједницу СБ УН под предсједништвом Русије на којој ће западне колеге имати шта да чују. Иступ предсједавајућег, Василија Небензје, у СБ УН, на коју Шмита није ни позвао, и америчка знаковита шутња, била је посљедњи ексер у његов ковчег.

Међутим, посрамљени Шмит не само да се није одмах покупио кући, нити је отишао до Нове године, како се предвиђало, него и даље сједи у Сарајеву. Штавише, добија подршку из домовине.

Амбасадор Гранат вели да „Њемачка није учестовала  у договору САД са Српском и Додиком и да очекује промјене прије октобарских избора“, што ће рећи да је не обавезује да одустане од антисрпске агенде.

Предсједник Аустрије Ван дер Белен прошле недеље стигао је у Сарајево да у одсуству Жељке Цвијановић, двочланом Предсједништву БиХ, Бећировићу и Комшићу, подржи продужетак мандата ОХР-а.

Датум Шмитовог одласка је помјерен тек након октобарских избора јер очито још није договорено да ли ће дешмитизација истовремено бити и деохаеризација.

Лоша вијест за све Србе је и изборни пораз Виктора Орбана, сјајног политичара и још бољег пријатеља, док Урсула и Каја у Бриселу расту од среће.

Бошњачко Сарајево је посебно насекирала вијест да ће Додик у САД на Свјетском форуму лидера примити признање Универзитета Чад из Чикага „за лидерство и борбу за суверенитет и демократију“. А и гостовање Трампа јуниора код Додика јуниора.

За прво је протестовао лично Емир Суљагић, а за друго се нико није усудио, него је само Изетбеговић претходних дана немоћно најавио да ће се у Бањалуци десити нешто за Бошњаке поражавајуће. И било је баш тако: у Бањалуку је дошао Трамп јуниор на позив Додика јуниора.

За разлику од народњачког стила комуникације са бирачима, који је патентирао отац Миле, а слиједе Стевандић и Минић, мање Цвијановићева и Каран, син Игор је сусрет домаћих привредника и политичара са Трампом Млађим организовао у стилу америчког Молитвеног доручка и руске Валдајске чајанке.

У Бањалуци су се поносили, а у Сарајеву се ибретили „Шта то би ’Републици шумској’“?

Игор Додик, иначе високи функционер СНСД-а, овим политичким спектаклом положио је пријемни за првотимца у Милетовој првој петорци. Елем, ем је Милорад Додик у најбољим годинама за државника, ем је Игор баш у годинама очевог политичког успона. „Докле с тим Додизима!?“ вајкају се „добри Бошњани“.

У залету на октобарске изборе Бакир Изетбеговић са чела и сада доминантне СДА,  критикује Тројку што се, умјесто да псују Додика, нису се угледали на њега па постигли нешто слично. Зато се Бећировић запутио у сједиште НАТО-а, али га је тамо, умјесто Рутеа, дочекала мало позната замјеница генсека и његово увјеравање да двије трећине грађана БиХ једва чека пријем, охладила подсјећањем да је „неопходно да се о томе сложе три народа у ентитетима и кантонима“.

Већ када му се представила као Радмила (Шекерински) био је шокиран да и тамо сједи нека Српкиња. Ни Елмедин Конаковић, није да није покушавао, али излети у САД у организацији амбасадора Лагумџије завршили су сусретима са трећерезредним  саговорницима.

Тренуто грозничаво копа по генеалогији Трампових да пронађе неког из фамилије. Трампови ћерка (са зетом) и син су већ заузети, Меланија је из Српске одавно на приватни поклон добила ципеле, али можда се нађе неки амиџић, дајиђић, тетић или нека кона тазбине у Словенији.

Ближе је, брже и јефтиније да Мидо не расипа паре МИПа на скупи превоз преко баре. А може и да упита Игора Додика како је он довео младог Трампа.

Уосталом, ипак су комшије и воле кошарку, а овај може и да му помогне да бар упише  Букони у Милану и да коначно може да каже гдје је и шта студира, макар и не знао код кога полаже испите.

Али, ево, Алах џелешану је погледао свога Миду и на министарском форуму у Анталији дао му прилику да се нани Турској пожали на Србе, а Ђурић му је проевропски углађено одговорио у име предсједника Србије.

https://sveosrpskoj.com/2026/04/26/ketsmanovi-ho-e-li-shmit-oti-i-a-ohr-…