ТРИ РАЗМИШЉАЊА ЗА ТРИДНЕВНО ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО 2026. ГОДИНЕ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

СВЕШТЕНО ЋУТАЊЕ КАО ПРИПРЕМА ЗА СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ

Васкрс је Дан над свим данима, дан победе над смрћу и адом. Тај Дан, Богом саздани, прославља се Светом Литургијом, на којој је Васкрсли Христос Онај Који приноси и Који Се приноси, Који прима и Који Се раздаје. За тај дан се треба припремити смиреном свешћу о томе Коме идемо и куда идемо.

Велики прповедник 20. века, митрополит Антоније Блум, о томе је говорио:“Ако умемо да ћутимо, да се уживимо у ћутање, и да слушамо ту тишину која почива у Цркви, брзо ћемо открити да то ћутање, та црквена тишина, не представља просто одсуство спољашње буке, заштићеност од градске вреве. То ћутање, та тишина има сасвим други квалитет и другу дубину. У срцу тог ћутања можемо да пронађемо присуство Живог Бога. То је то безмолвије у које је Он обучен, то је та дубина у коју треба да се погрузимо како бисмо Га пронашли.

О, кад бисмо се тако припремали за учешће у Литургији! Кад бисмо још од вечери имали на уму да нам предстоји дивна радост – да уђемо у Божанску тишину, да се присајединимо небу – кад бисмо се ради тога пажљиво, с трепетом, радосно припремали постом и уздржањем од свега што расејава пажњу (био то разговор, или читање испразне, бескорисне литературе, да не спомињемо све друге видове расејавања пажње), кад бисмо устали рано и јутро дочекали с молитвом, макар и оним речима које изговарамо на Васкрс пре но што уђемо у храм: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Пс. 117,24). Ово је дан који је изашао из руку Божијих, из Његове премудрости, из Његове љубави, а садржај тога дана је – мој сусрет са Богом, и у том сусрету – проналажење читавог света, укључујући и најближе људе, које често познајем врло површно, без побожности, и укључење свих у чудо Царства Небеског, које је већ дошло у Духу Светом.

А затим поћи у цркву, пазећи да се при томе не наруши ово дубоко расположење, које је лако успоставити уз пажљив и строг однос према себи. Даље – ступање у храм, као у место где је присутан Бог: Ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму светоме Твоме у страху Твоме (Пс. 5, 8). Радост овог сусрета, и брижљив, побожан однос према сваком човеку који је већ тамо, или ће доћи после нас. И сабирање своје тишине и свога тиховања, како би другоме било лакше да се на њих ослони и уђе у сопствено безмолвије и тишину. Чување тог узајамног односа поштовања и молитве – то је тако значајан и тако неопходан увод, баш као и различита црквена дејства.“

У тој тишини заблистаће белина Васкрса.

СВЕТОГОРСКИ ПОДВИЖНИК И ВАСКРШЊА ГОЗБА

Лепо је дочакати Васкрс празничном трпезом, али је празник, пре свега и изнад свега, стање духа. И гозба је надасве духовна.

Велики атонски подвижник, Хаџи-Георгије, још док је био искушеник подвизавао се четири године у пећини преподобног Нифона Кавсокаливита. Овде је живео у потпуном безмолвију (исихији), посту и молитви, а руководио га је духовни отац, старац Неофит који је живео у каливији Светог Георгија, али је често долазио да га причести Пречистим Тајнама. Подвижништво Хаџи-Георгија, како у Кавсокаливији тако и касније у Керасији, где је био са својом монашком заједницом, постало је део историје. Због његових дуготрајних постова прозвали су га „Посник”. Ни он ни монаси из његове заједнице никада нису кували нити су узимали било какву другу храну осим посне. Најчешће су се хранили сувим плодовима и медом. На Васкрс су, уместо јаја, бојили барене кромпире. Никада није користио никакве лекове. Кад би се неки од браће прехладио, благо би загрејао пећ начињену од опеке и блата, а затим у њу сместио брата који би на тај начин оздравио. Уколико би се неко разболео од неке друге болести, поставио би га пред икону Пресвете Богородице, а затим би се током читаве ноћи заједно молили пред њом. Пред крај божанствене Литургије, оболели би примио Свето Причешће и био исцељен. Био је окружен великом заједницом побожних и врлинских монаха. Хаџи-Георгије је поседовао само једну мантију и ишао је босоног. Дебеле вунене чарапе носио је само онда кад је био у храму.

И у бареном кромпиру бојеном као јаје била је гозбена част Васкрса за подвижнике, светогорске калуђере. Не заборавимо: Васкрс нас засићује Божанском Светлошћу преображене телесности.

ВАСКРС НАШЕГ НАРОДА

Наш народ је страдио и патио више но многи народи овога света. Зато је лако о њему говорити на путу Голготе ка Васкрсу. Свети владика Николај о томе шта се десило после преласка Албаније каже:“С вером у Бога и неугашеном надом у крајњу победу спреми се на Крфу преостатак српске војске и упаради се 1916. године, на први Васкрс у изгнанству да дочека Престолонаследника Александра. А кад дође млади Престолонаследник, он поздрави своју војску са: Христос васкрсе, браћо! И сва војска отпоздрави: Ваистину васкрсе! При том сваки војник у себи помисли: нека би и Србија васкрсла! И сви странци који беху присутни задивише се таквом бодром духу код малене и измучене војске српске. Али кад Бог помаже, онда и малена војска побеђује велику војску, као што Гедеон са 300 људи победи Мадијанце који беше као песка на обали морској.

С вером у Бога и са неодољивом чежњом за отаџбином својом појави се те године српска војска на планинама изнад Солуна као на неком високом зиду са кога се гледа у Србију. И отпочеше тешке и крваве борбе. Снежне планине обојише се крвљу људском а села и градови у долини бише опустошени од огња и олова. Тада Срби завапише Богу са молитвом: Боже Немањин и Савин, Боже Карађорђев и Милошев, Боже отаца наших, смилуј се на нас и спаси нас! И смилова се Господ, а верни и племенити савезници притекоше у помоћ, и дође крај патњама српским. У септембру 1918. године, српска војска као на крилима полете напред, у отаџбину своју.“

А све је то било могуће захваљујући вери у Васкрлога Христа. Та вера и данас држи Србе, не само на Косову и Метохији.

Жив је Христос и жива ће бити душа наша!

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ