Сергеј Пољетајев: Три сценарија након примирја у Ирану

Готово апокалиптика реторика америчког председника Доналда Трампа, који је упозорио да ће „читава цивилизација умрети већ ноћас“, нагло је уступила место деескалацији. До вечери седмог априла објављено је да су Сједињене Државе и Иран постигли договор о двонедељном примирју, а убрзо потом је и Израел потврдио да ће му се придружити. Током тог периода предвиђени су преговори о трајном мировном споразуму, уз посредовање Пакистана.

Управо овакав развој догађаја од самог почетка сукоба сматрали смо најизгледнијим сценаријем. Рат би и даље могао да се настави (о томе ће бити речи у наставку), али за сада делује да се ситуација креће ка стварности у којој Персијски залив заиста постаје – персијски. Иран сада фактички контролише поморски саобраћај у заливу и држи арапске нафтне монархије под сталном претњом – а чини се да Сједињене Државе то прихватају.

Први сценарио: Продужено примирје

Претпоставимо да пауза у непријатељствима потраје месецима – или чак годинама. То је сасвим могуће: чак и ако се формални мировни споразум не постигне, примирје се може једноставно изнова продужавати.

У том случају, главни приоритет арапских држава биће изградња нове генерације противваздушне одбране. Основни модел је прилично јасан: ослонити се на јефтине, масовно произведене пресретаче, било копнене (попут руског „Панцира“) или оне који се лансирају из ваздуха (као што је APKWS). И арапске земље и Израел ће вероватно усмерити напоре у том правцу, паралелно са обнављањем својих традиционалних залиха ПВО система.

Други приоритет биће диверсификација логистике – изградња нових нафтовода ка Црвеном мору и проналажење алтернативних рута у односу на пловидбу Персијским заливом. Циљ је очигледан: ослободити се иранског „чепа“ у Ормуском мореузу и смањити његов утицај. Међутим, за земље попут Катара, Бахреина, Кувајта и Ирака, нафтоводи преко Арапског полуострва значили би зависност од друге регионалне силе – Саудијске Арабије. Наравно, ту су и трошкови транзита.

Ништа од овога не решава суштински проблем. Географија Залива чини потпуну заштиту практично немогућом. Дуж више од 500 наутичких миља (око 1.000 км) – као у некој старој аркадној пуцачини – свака поморска рута налази се у домету Ирана. Дуж обале, луке, фабрике, постројења за десалинизацију, складишта нафте, центри за податке, хотели и небодери стоје изложени попут мета на стрелишту. Одбранити све то са мора изузетно је тешко, па ће арапске државе, барем за сада, највероватније бирати да плаћају за безбедан пролаз.

На крају крајева, арапским државама није пресудно ко обезбеђује тај безбедносни кишобран. Некада су то плаћале Сједињеним Државама; сада ће, изгледа, плаћати Ирану. Цена и није нарочито висока – наводно око два милиона долара по супертанкеру, што чини свега два до три одсто вредности нафте коју превози. А у крајњој линији, тај трошак ће ионако сносити купци.

На Истоку се једним од највећих обележја мудрог владара сматра способност да наметне данак суседима и натера их да признају његов ауторитет. Тај принцип добро је схваћен и у Ирану и у арапском свету. Иронично, Сједињене Државе и Израел можда су допринели настанку новог регионалног поретка који се, у ствари, савршено уклапа у локалну политичку логику.

Сада ће се Вашингтон и Западни Јерусалим суочити са дугом и тешком борбом да обнове свој утицај – а сваки њихов потез биће посматран са дозом скепсе у арапским престоницама: шта ако се све поново распадне? Алфа-вук је промашио циљ.

Други сценарио: Обнова ескалације

Сасвим је могуће да се за две недеље рат поново распламса – потенцијално и већим интензитетом. Ирански преговарачи могли би поново бити мета напада, што би довело до превременог урушавања примирја. Ипак, овај исход нам делује релативно мање вероватно: упркос значајним војним капацитетима САД и Израела, они тренутно немају јасан пут да конвенционалним средствима одлучујуће поразе Иран.

Реално гледано, изузев нуклеарног сценарија, коалиција има две главне опције.

Прва опција је кампања интензивног стратешког бомбардовања, усмерена на то да се Иран „врати у камено доба“. То би захтевало да амерички стратешки бомбардери делују директно изнад иранске територије – што носи значајан ризик, као што је показао инцидент код Исфахана. У таквим условима, бомбардери B-52 били би чак рањивији од савремених ловачких авиона – лако их је оборити готово као цивилне авионе, чак и уз помоћ релативно застарелих система противваздушне одбране.

У међувремену, иранске ракетне способности не само да су опстале, већ показују знаке опоравка и убрзаног оперативног темпа. Америчке снаге, притом, нису успеле да озбиљније угрозе иранску инфраструктуру за лансирање дронова (укључујући беспилотне летелице типа „Шахед“). То значи да би свака обимнија кампања бомбардовања носила ризик од значајне одмазде – посебно према нафтним арапским монархијама – што би продужило и продубило глобални нафтни шок и потенцијално гурнуло свет ка финансијској кризи.

И Израел би био изложен. Према извештају JPMorgan-а, који се позива на Јеврејски институт за националну безбедност Америке, успешност иранских удара на израелску територију нагло је порасла – са три одсто на почетку рата на 27 одсто крајем марта и почетком априла – углавном услед оптерећења и исцрпљивања израелске противваздушне одбране.

Друга опција је опсежна копнена операција, било дуж иранске обале или против острва под иранском контролом. Она носи све ризике ваздушног ратовања, притом уз неминовне велике губитке. А добит? Практично никаква. Ограничене амфибијске акције имале би занемарљив ефекат, док је потпуна инвазија усмерена на промену режима једноставно неизводљива.

Све ово ипак не говори да ескалација потпуно отпада као могућност, већ то значи да би, пре него што се на њу одлуче, америчко и израелско руководство морали поново да реше исту једначину с почетка рата, али сада са далеко мање непознаница. Отпорност Ирана, његове војне способности и степен међународне изолације САД и Израела данас су знатно јаснији.

Уколико би се пловидба кроз Ормуски мореуз обновила, па потом поново била прекинута услед дејстава САД или Израела, управо би они били широко виђени као одговорни за изазивање глобалне економске кризе.

Трећи сценарио: Сукоби ниског интензитета уз иранску контролу Ормуза

Ово је, у суштини, варијација првог сценарија и, по нашем мишљењу, највероватнији исход. Заправо, већ делује да се управо такав развој догађаја одвија: Иран оптужује Израел за кршење примирја новим ударима и прети (а вероватно се и припрема) да узврати.

Уколико се саобраћај кроз Ормуски мореуз настави мање-више несметано, могао би да се устали образац сталне напетости и повремених размена удара као нова нормалност. Израел изводи нападе (или Иран тврди да је нападнут), на шта Иран одговара привременим затварањем мореуза на дан или два, уз могући сопствени удар одмазде.

После неколико недеља или месеци, овакве вести једноставно бледе у позадини, постају стални ризик ниског интензитета. Регион постаје мање стабилан, али остатак света углавном слеже раменима, све док нафта и други ресурси настављају да неометано пристижу из Персијског залива.

Аутор је саоснивач и редактор пројекта „Ватфор“

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: RT International

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Tasnim News Agency/Amin Ahouei/CC BY 4.0