СРПСКИ СВЕШТЕНИК НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК 1945: ИЗ УСПОМЕНА ПРОТЕ САВЕ БАНКОВИЋА

Чувени српски прота Сава Банковић провео је, због свог свештеничког става према безбожницима Титовог комунизма, у два наврата – деветнаест година на робији. Ухапшен је још 1944. године, чим су партизани дошли у Врњачку Бању. Осуђен на смрт, па помилован, никада се није одрекао ни Бога, ни своје душе. Оставио је иза себе мемоаре „У предворју пакла“, у чијем предговору је проф. др Леон Којен, између осталог, писао:“ Људи који спроводе вољу комунистичких властодржаца сами су потпуно дехуманизовани, лишени и последњег трага моралног осећања. Њихове жртве за њих су само ставка у опису свакодневног радног задатка, нека врста потрошне робе која има познату намену. Али, то није све: морални слом повлачи за собом и интелектуални. „Што је за стрељање”, што је за убијање”, „што остане” – сам начин говора открива да су егзекутори и по властитом осећању само шрафови унутар тоталитарног механизма, који сутра без своје заслуге од џелата могу постати жртве.     

Насупрот њима, прoта Банковић и његови сапатници – или бар они међу њима који нису потпуно сломљени физичким и психичким злостављањем – остају и морално и интелектуално људи: „Ове ноћи”, каже он после једног изузетно тешког дана, „одоше у смрт четрдесет и два човека, четрдесет и два Србина нестаде у мрачној ноћи да их никада више не виде њихови родитељи и деца. Одоше да им митраљези изрешетају тела, затим да буду закопани и кад сване да нико не зна шта је било с њима… У соби смо сви занемели. Гледамо се стакленим очима,  а неколицини потекоше и сузе. Људи се питају: зашто ове људе убијају, зашто Србин Србина убија?” (…). Непосредни извршиоци злочина, или бар наивнији међу њима, можда и „верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и срећнију будућност српске нације и целог човечанства”, али то је далеко од праве природе комунизма.  „Они што издају наређења и убијају људе”, тачно каже прота Банковић, „знају да неће бити ништа боље, али им треба да се учврсте на власти. Треба убијањем људи утерати народу страх у кости, па да нико ни прстом не мрдне против онога што властодршци буду радили и спроводили; за постизање циља комунистима су дозвољена сва средства, сва зверства, све лажи и неморал сваке врсте” (…).

Осуђен на смрт, па помилован тако што му је казна замењена са 15 година робије, Сава Банковић у јуну 1945. почиње своју дугу одисеју Брозовог осуђеника. Пребачен  у „казнено-поправни завод” у Сремској Митровици, једну од елитних робијашница комунистичке Југославије, он својим непоколебљивим држањем брзо уверава затворске власти да немају много разлога да га оставе у животу; зато током 1948. и 1949. године оне чине све не би ли га умориле глађу, зимском изолацијом у самици без топлог одела и покривача, забраном примања пакета са храном, итд. У условима који по свему подсећају на нацистичке концентрационе логоре или совјетске гулаге, тачно описаним у његовој књизи без икакве патетике, прота Банковић је неким чудом преживео. Предвиђања удбаша који је бријао затворенике и стално злурадо говорио за потпуно онемоћалог Банковића, „Ово му је последње бријање”, нису се обистинила, и затворске власти су у лето 1949. капитулирале, дозволивши Банковићу да прима од породице пакете са храном.“

Тако каже Леон Којен. 

Какав је српски исповедник био, такав је и остао. Светли гроб проте Банковића је у манастиру Вољавчи у селу Бресници код Чачка, да се на њему окупљају сви они који не желе да се одрекну Христа и Светог Саве, без обзира на нову брозомору која, у име све „напреднијег корачања у светлу будућност“, влада овде и сада. 

Данас, на Велики четвртак 2026, када се Црква сећа Тајне вечере Христове, Гетсиманске молитве Његове, Јудине издаје, хапшења и одвођења Господа на суд, да видимо како је Христов Србин, прота Сава, пре нешто више осамдесет година исповедао своју веру пред српским Јудама у служби Броза. 

ГОВОРИ ПРОТА САВА БАНКОВИЋ 

На Велики четвртак, 3. маја 1945. године у договору са неколико осуђеника спремали смо се да у соби бр. 6, јединој великој соби, одржимо увече бденије. Живота Пешић, капетан I класе из Алексинца, још се петорицом затвореника доносио је храну за нас из једнога хотела у коме се кувало за милицију и нас. Он је познавао све цивилно особље у хотелу па им је изјутра, када је ишао за доручак, ставио у дужност да набаве крст, икону Христову, епитрахиљ и мало јеванђеље, па ће он када буде дошао за вечеру све то узети са својим људима и донети у затвор.

Око тринаест часова из затвора је одведен у суд капетан Кајгана, Личанин, коме је суђење одложено јер нису дошли сведоци које је суд позвао. За време шетње Кајгана се враћа из суда и обавештава ме како је чуо у суду да се нешто говори о мени и верује да се ради о мом суђењу по подне.

Тачно у петнаест часова долазе два стражара из суда и саопштавају ми да идем у суд на суђење. Знали смо, када некога одводе два стражара да се ради о високој казни – осуда на смрт или на најдужу временску казну, од петнаест година робије.

При излазу на врата Љуба “Ватра” довикује ми: – Оче Саво, добро се држите јер вас воде два девера. Један од стражара каже му да је он дошао својим послом, па прави друштво своме земљаку-стражару.

Идем и размишљам на шта ћу да наиђем у суду. Да ли на уличну руљу која ће да виче: – Доле народни непријатељ, доле народни издајник, доле попови лопови и слично или ће ми судити без сведока, похапсити сведоке на које сам се позвао приликом саслушања, каквих је случајева било пре и после мога суђења. Топао пролећни дан, топло сунце греје, ја сам огрнуо зимски капут, идем испред два стражара и размишљам о суђењу: да ли приликом суђења да се правим наиван и глуп или да се браним свом својом речитошћу и снагом свога духа у оној мери, колико ме је Бог у томе обдарио.

Пролазим поред нишког Народног позоришта, на улици испред шалтера врло дугачак ред шароликог света. Не знам да ли купују карте за позориште или купују на купоне животне намирнице. Али, када сам ја изишао у пратњи стражара сва се та маса света, као по команди, окрете мени и љубопитљиво ме прати погледима.

Наједанпут, у мени се унутра нешто пробуди као оно када клобук избије на површину воде па се расплине, тако исто и ја осетих да се у мени нешто пробуди, роди се нека нова снага, изби изнутра и разли се по целом телу. Просто као да се пробудих из неког стања успаваности и замишљености. Из мене се роди нов човек, добих нову снагу, ја се исправих и да сам могао чини ми се, испружио бих се до неба и на тај начин рекао оној маси света: – Ничега се не плашим па ни смрти, јер идем путем који води на Голготу. Са том новом и посебном снагом осетих да идем лако и сигурним кораком, као да ногама не додирујем земљу.

Улазим у двориште суда, на тераси пред улазом у зграду видим своје бивше парохијане из села Мозгова: Јеврема Петровића, Трифуна Живчићевића и Петронија Ђорђезића, затим ученика из алексиначке гимназије Ђуру Петровића, Црногорца, чији је брат погинуо као партизан у селу Јошаници код Сокобање 22. новембра 1941. године и учитељицу из села Ресника код Сокобање Милену Радовић, мајку једне моје добре ученице. Милена је кћерка Др Буцека, лекара из Алексинца чија су сва деца били комунисти и Симу Маркешића, из Сокобање, брата Алексе Маркешића, народног хероја, који за време рата није мрднуо из Сокобање, а убили су га Недићеви оружани одреди фебруара 1942. године. Сем Маркешића све сам напред именоване особе познавао врло добро и са свима сам био добро.

У пространом претсобљу куће неке Јеле апотекарке, све је спремно за суђење. Председник суда др Милан Бркић, родом из Мостара каже да је седамнаест часова и оглашава да почиње суђење. Председник ми саопштава да немам право по њиховим законима на одбрану са адвокатом зато што сам високи интелектуалац. Тужилац Јован Васиљевић, адвокат, чита оптужницу и завршава са речима:

– За оваквог једног типа тражим смртну казну стрељањем јер није заслужан да живи у нашој социјалистичкој федералној републици Југославији!

Ја стављам на оптужницу примедбу, питам: Где су сведоци на које сам се позвао у истрази и наводим имена сведока. Кажем да сам код иследника Трпковића изричито тражио да се у записник унесу имена људи на које сем се позвао за сведоке. Трпковић ми је показао цедуљу са њиховим именима и рекао да суд то не практикује него ће преко месних власти тражити да се они саслушају и њихова ће саслушања бити прикључена моме предмету, а биће и позвани за моје суђење. Даље тражим да се позове Трпковић ради потврде мога исказа и да се суђење одложи и прибаве саслушања мојих сведока.

Председник суда прелистава мој досије и онда каже да та имена нису унесена у записник, на које сам се позвао за сведоке. Трпковић је отишао у Скопље по хитној потреби, па га замењује адвокат Васиљевић, а суђење се не може одлагати због нагомиланог посла у суду.

Читају се писмене изјаве које је суд прибавио из Врњачке Бање, прозивају се сведоци и они дају своје изјаве. Јеврем Петровић каже да сам био више пута у његовом селу Мозгову под изговором за набавку животних намирница, a једном сам био ca војском и набраја имена људи од којих сам тада одузео седло и ам, две канте масти, сандук са пушчаним мецима и пушке, које су он и његови сарадници били спремили за партизане.

Ђорђевић, Живчићевић, Ђ. Петровић и Милена измуцали су неке лажи које их је, свакако, суд научио да кажу, а на питање Председника шта имам ја да кажем, одговорио сам:

– Живео сам и радио се народом и све сам могао да замислим, али ми никада не би пало на памет да има људи у нашој српској нацији који могу и хоће оволико и овако да лажу и то пред судом где треба да се чује истина. Јеврем Петровић изнео је имена људи које сам оштетио јер сам им узео оно што је он набројао. Питам суд, зашто нису позвани ти људи што су оштећени, па они овде да кажу шта сам им узео а не Јеврем Петровић који није оштећен? Молим суд да се суђење одложи и да се прибаве изјаве од тих људи за које Јеврем тврди да су оштећени и да се ти људи позову за моје суђење, па ако они потврде ово што је рекао Јеврем, ја сам за себе тражим смртну казну, jep нећу да живим као непоштен човек. Људи на које се Јеврем позвао да су оштећени то су све честити људи и добри домаћини.

Председник: – Опет понављам, да суђење не може да са одлаже, а Јеврем Петровић није ни знао за Ваше суђење него je послом био у Београду и када је овде дошао ми смо га задржали.

Сима Маркешић каже да сам био члан прекога суда у одреду капетана Анђелковића и по свим питањима која су се решавала у преком суду, моје је мишљење било пресудно.

Из ранијих суђења знао сам више случајева како суд изриче и доноси пресуде, зато др Милутина Рајића, санитетског капетана родом из Сталаћа, на њега се нисам у истрази позвао за сведока јер се он по изласку из затвора налазио у Нишу – био је мобилисан у нишки војни гарнизон.

Одговарам и кажем да преки суд није постојао, а још мање да сам био члан некога суда. Молим да се доведе др Милутин Рајић, војни лекар и ваш човек, и на оно што он буде изјавио нећу ставити никакву примедбу.

Председник је одмах написао цедуљу, дао једном стражару и послао га да доведе др Рајића. После пола сата стигао је др Рајић, узрујан и преплашен јер није знао о чему се ради, а како је и он био хапшен мислио је о најгорем. Он je у потпуности потврдио оно што сам ја изјавио и тако је лаж Симе Маркешића пала у воду. Пре суђења Председник је наводно скренуо пажњу сведоцима да се за лажно сведочење по њиховим законима одговара кривично. Пред судом је на лице места утврђено лажно сведочење Симе Маркешића и осталих сведока и нико од њих није за то одговарао.

Судско Веће се повукло у једну собу. Ја седим на столици у предсобљу а иза мене стоје три стражара са напереним карабином, машингевером и руским пикавцем. Не знам зашто и како, али за све време суђења имао сам посебан нагон за смех, као да у позоришту гледам неки позоришни комад од Бранислава Нушића и смејао бих се као никада у животу. Наравно, уздржавам се, савлађујем себе да не бих испао неозбиљан, провокатор и изазивач. Суђење је завршено негде после 21 часа и дуго се чека на читање пресуде, мене нагон смеха не напушта, а Васиљевић нервозно шета и пуши, застане и као да самог себе пита – шта раде тако дуго?

Погледа у сат и говори – већ је прошло десет сати, ух. Ето, прође и једанаест…

Када Васиљевић рече да је прошло једанаест сати није прошло ни десет минута, чланови судског већа излазе и Председник суда др Бркић чита пресуду у име народа Југославије и каже да сам осуђен на смрт стрељањем и да немам право жалби на изречену пресуду и завршава: смрт фашизму – слобода народу.

Тражим да кажем само неколико речи независно од изречене пресуде. Председник каже да све што би казао не може да утиче на измену пресуде, јер је пресуда изречена и додаје:

Да чујемо шта желите да кажете?

Поноћ, мртва тишина, чланови судског већа, сведоци и стражари, све се претворило у уво и чује се само дисање.

Ја се исправљам и да могу главом бих дотакао плафон, окрећем се истоку и гласно изговарам као када служим у цркви и са потресним гласом изговарам:

– У име Оца и Сина и Светога Духа! Ти Господе Исусе Христе, Сине Божји који си дошао на земљу ради спасења људи, а људи Те на данашњи дан безаконо осудише и разапеше, погледај на мене српскога свештеника и нека Ти је слава и хвала што си ме удостојио да и ја будем суђен и осуђен на смрт баш у исти дан и час када си и Ти био осуђен. Господе Исусе Христе, молим Ти се, не упиши у грех лажи ове жене – пружам руку на Милену, мајку моје ученице – јер сам своје ученике волео као своју децу. То сам имао да кажем, хвала Вам и лаку ноћ.

Само ко је видео сва присутна лица могао је да зна каква су изгледала и из њихових очију да прочита како су се ти људи осећали.

Окрећем се излазним вратима и излазим напоље. Стражари ме задржавају у дворишту и један се враћа у суд. Стојимо доста дуго а када се стражар вратио крећемо улицом где нема нигде никога, јер је одавно наступио полицијски час. Недалеко од суда на једном углу улица стоји Васиљевић и пуши. Пролазимо другом страном улице и у пролазу довикујем Васиљевићу: – Лаку ноћ г. Васиљевићу и пријатно спавање!

Довикујем му без икаквог узбуђења и без измене боје гласа. Васиљевић стаје мирно, по војнички ме поздравља и каже: – Лаку ноћ и хвала.

Одатле почињем да певам тропар на Велики четвртак:

– Јегда славни ученици итд., који говори о издајству Јуде Искариотског. Не знам напамет цео тај дуги тропар и стално понављам прву половину. Желео бих да моје певање тропара чује не сав Ниш него цео свет.

Тешко је и немогуће је описати тај доживљај иако сам га лично доживео и преживео, то осећање радости, то добијање од некуда физичке и духовне снаге и кроз главу ми пролази мисао: када умиреш умри као човек. Исто тако кроз главу ми пролази и друга мисао и питам се: да ли постоји у историји наше српске православне цркве и у историји целога хришћанства да је неки свештеник због борбе противу безбожништва суђен и осуђен на смрт у дан и час када и Господ Исус Христос? Може ли бити већа част и радост за свештеника, може ли бити узвишенија и часнија смрт него што је ова? Чак и са лажним сведоцима донесена пресуда изједначује се са изрицањем пресуде Господу Христу.

Треба доживети и преживети та и таква осећања, па тек онда поверовати у све ово што сам написао.

Тврдим да ниједна крунисана нити митроносна глава, када им се први пут стављала на главу круна или митра, није била радоснија, поноснија и пред собом узвишенија и срећнија него што сам ја био у томе часу, у тој ноћи Великог четвртка 1945. године.

Када сам ушао у двориште затвора сачекао ме Љуба “Ватра” и чим сам му рекао – смрт стрељањем, он је прошао кроз ходник зграде и свима притвореницима објавио моју осуду. Одмах сам одведен у смртну собу бр. 4 – и поред гамади која је разједала тела притвореника, одмах сам заспао тврдим сном како сам у животу спавао можда само два-три пута.

На Велики петак осуђени су индустријалци из Ниша Васа Милојковић на десет година, а син му јединац Миодраг-Миша на смрт. На Велику суботу осуђени су на смрт Љуба Ватра, Радомир Митић звани “Јеврејин” и Жика Миљковић. Љуба “Ватра” био је председник општине села Лоћике и био је ранији извођен на суђење но, како је било дошло више од стотину људи да га бране, суд је одложио суђење а све те сведоке ставио у затвор и како се ко одрицао да буде сведок тако су пуштали, а када су се сви одрекли и пуштени из затвора онда је Љуба одведен на суђење и без сведока осуђен је на смрт стрељањем.

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ