Владимир Варава: МОЋНИЈИ ОД РАЗУМА

Владимир Варава

Најновији талас технократске утопије који је захватио целокупно „прогресивно“ човечанство, укључујући и многе наше сународнике, изгледа да је потпуно избрисао најосновније филозофске истине о човечанству. У међувремену, ми сада говоримо о филозофском суверенитету и озбиљно разматрамо руску филозофију.

Eво шта каже један од њених најдубљих представника, Иван Иљин:

„Човек не треба да буде сведен на своју ‘свест’, своје размишљање, свој разум или своју ‘интелигенцију’: он је више од свега тога. Он је дубљи од своје свести, продорнији од свог размишљања, моћнији од свог разума, богатији од своје интелигенције. Суштина људског бића је префињенија и супериорнија од свега тога. Није мисао или свест оно што га дефинише и води.“

Наравно, Иљин није једини који ово каже. Он представља аутентичну традицију руске филозофије, у којој је разум неодвојив од срца (метафизичке и моралне суштине човека). А „чисти разум“ никада неће задовољити човекову „духовну жеђ“, нити ће чак поставити питање „Зашто живимо?“. А за Руса, то је најважнија ствар. 

Међутим, савремени протагонисти вештачке интелигенције то не знају; њихов интелектуални плафон је оно Декартово „Мислим, дакле постојим“.

Очигледно, у таквој ситуацији руска мисао је непотребна. Заправо, она је потпуно непотребна у „животу“, којим увек доминирају „економизам“ и „постављање циљева“ (за многе данас омиљена, бесмислена парола). Али понекад се тога сетимо кад се још једна, овог пута технократска утопија вештачке интелигенције, сруши у провалију. И кад постане јасно да смо „ишли погрешним путем“. И тада се поново појављује вечно питање: „Куда идемо?“

***

Године 1908, Василиј Розанов је писао:

„Ми Руси морамо бити мирни, чврсти и, пре свега, заронити у сопствену ‘суштину’ и развијати сопствену ‘суштину’, која је и лепа и снажна. И морамо ту нашу ‘суштину’ супротставити и германизму, и англиканству, и галицизму.“

А Тјутчев, године 1866:: „У Русију се може само веровати.“

Ове речи двојице руских генија дају одговор на питање шта радити. Шта радити у тешким временима, у тренуцима забуне и бриге, превирања и разочарања, у тренуцима очаја, у тренуцима судбоносног историјског избора. У Русији увек има много таквих тренутака, увек их је било, и увек ће их бити.

У таквим тренуцима морамо, пре свега, веровати у Промисао и следити заповести наших руских филозофа: веровати у Русију, у њену лепу и моћну суштину. Тада ћемо бити непобедиви и никаква мрачна сила, ни унутра ни споља, неће нас савладати.

(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)