Владимир Умељић: СНОВИ И КОСОВО И МЕТОХИЈА

„Човек бежи у снове,

животиња је у сваком тренутку спремна

да побегне из њих.“

(Theodore Sturgeon, „More Than Human“, New York, 1953)

Није тешко погодити шта сања смртно болесни човек, заљубљена жена, гладно дете или осуђеник на доживотни затвор. Но што сања верски и национално свесни Србин?

Једном је то, у време Балканских ратова 1912-1913, било „За Косово Куманово, за Сливницу Брегалницу!“ а у време Првог светског рата то је изговорио књаз Црне Горе Никола Петровић, када је беседио српским војницима, који су се повлачили ка беспутној Албанији:

„Ми смо само шака голаћа, али од када смо после Косова избегли у ове планине, ми смо свесни свог српства и сањамо о обнови царства.“, како је забележио непосредни сведок, немачки слависта Герхард Геземан.

А данас?

Косово, косовски метоси, са којима за Србе све почиње и све се завршава.

Планине и равно поље, 1389. гробница моћног османског султана и место српске победе над његовом ордијом, како је српски краљ Твртко I Котроманић одмах потом јавио Фиренци. Турци се после битке додуше јесу повукли, али тада је у Србији већ било више црвених божура од српских ратника.

Но неоспорна чињеница је да се остатак Србије држао до 1459, да су Срби својом масовном погибијом значи подарили Европи још седамдесет година мира до следећег налета ислама.

Но та Европа никада није ни сањала да се за то захвали.

Као уосталом ни за још веће погибије у борби против германске инвазије у светским ратовима, не, „награда“ је била насилно распарчавање српског националног корпуса и отимање српске Свете земље на крају 20. века.

Верски и национално свесни Србин дакле и данас сања Косово и Метохију.

Јер човек бежи у снове када је стварност исувише мрачна и горка, но то нису испразне сањарије, јер снови предака, гајени од Косовске битке 15. јуна 1389. су се остварили 23-24. октобра 1912, када је после битке код Куманова Косово и Метохија било ослобођено и српске трупе потом ушле и у Скопље, престони град цара Душана Силног.

И не, овим се на заговарају некакве ратне опције, нова страдања и крвопролића, јер времена и услови су се битно променили а српски данак у крви у читавој историји је већ ионако захтевао исувише много жртава.

Постоје други начини и путеви борбе за сопствена права, уз много стрпљивости и спремности да се трпи и истрпи, неопходно је међутим да се истраје, да се никада не одустане и не залута.

Да се не одустане од својих снова.

Тзв. безалтернативни пут у Европску унију? Иако је она у међувремену врло експлицитно ударила шаком, не, гвозденом песницом о сто – ако не признате Косово као независну државу, никада не постајете наш члан!

Само ишчупаног срца, само безлично, без идентитета ћемо вас (можда) толерисати!

Када нам дакле данас Запад каже – промените свест, Срби, заборавите прошлост и окрените се будућности, ти врли мислиоци само показују да се много више разумеју у животиње него у људе, да су чак склони да побркају те две биолошке врсте.

Јер они нам тада кажу – одустаните од својих снова, побегните из њих!

И само ако би Срби пристали на то онечовечење, ти врли Западњаци би добили апсолуцију за своја непочинства, ултимативни доказ да су били и остали у праву при свим својим (не)делима.

Јер није било силовање, ако жртва изјави да је била сагласна и чак уживала.

Закључно а полазећи од тога да нема и неће бити српских политичара који ће икада пристати на ту фаталну уцену, покушајмо једно утопијско баснословљење са сатиричном позадином.

Зашто, наиме, не понудити Доналду Трампу да се све српске области уједине и постану педесетпрва савезна држава САД? А код нас је уз то и далеко топлије, питомије, зеленије, расцветаније него на Гренланду?

Можда он сања о тако нечему, ко зна?

Изузетно пријатан осећај је при томе сигурност, да нас Велика Британија, Немачка и Француска неће због тога поново бомбардовати, већ пожурити да нам искажу своје поштовање и утркивати се у новим инвестицијама.

А можда и Хрватска тада у знак протеста иступи из НАТО-пакта и почне да се приближава Русији, односно Кини, док Црна Гора намах почне да се сећа својих историјских корена.

Тако да Мило Ђукановић лично и смерно замоли за поновни пријем у заједничку државу? Уз то засигура да су све његове досадашње изјаве једноставно биле погрешно цитиране, извучене из контекста, злонамерно интерпретиране?

А Бакир Изетбеговић свечано и громогласно обзнани да му је Меша Селимовић увек био узор, те да је он као и овај велики књижевник заправо Србин муслиманске вероисповести?

Као што је то уосталом и његов отац Алија био, кога су оклеветали да је био аутор оне „Исламске декларације“, чије име је првобитно заправо гласило „Исконска дегустација“, била дакле збирка рецепата за празничне дане.

Да, постоје овакви и онакви снови… А сатира је боља од сарказма и цинизма, зар не?