Фархад Ибрагимов: Да ли је Турска следећа мета Израела?

Бивши израелски премијер Нафтали Бенет недавно је изнео оштру оцену о Турској и њеном председнику Реџепу Тајипу Ердогану, практично означивши Анкару као нову стратешку претњу по безбедност Израела. Бенет је оптужио Турску да подржава не само Иран, већ и више група на Блиском истоку које Израел сврстава у терористичке организације.

У једном интервјуу Бенет је Ердогана описао као „софистицираног и опасног противника који жели да опколи Израел“. Позвао је Израел и његове савезнике да „не затварају очи“ пред поступцима Анкаре и да развију свеобухватну политику обуздавања. Према његовим речима, стратегија не би смела да буде усмерена искључиво на Техеран; неопходно је предузети системске мере и према Турској. Иако није прецизирао конкретне облике притиска, из његове реторике могло се закључити да Израел треба формално да препозна Турску као непријатељску државу.

Посебну пажњу заслужује Бенетова тврдња о настанку онога што је назвао „монструозном осовином“ исламских политичких снага. Он је изнео став да Катар и Турска, делујући у Сирији и Гази, јачају мреже повезане са Муслиманским братством. Истовремено је наговестио и финансијски и политички утицај Дохе на поједине израелске званичнике, додајући тиме и унутрашњеполитичку димензију својим изјавама.

Бенет је и раније говорио о „новој турској претњи“ на конференцији америчких јеврејских организација у Јерусалиму. Том приликом је изнео сценарио у ком би се Анкара могла приближити Саудијској Арабији и Пакистану у потенцијалном војно-политичком савезу, што би, како је упозорио, створило нови центар моћи са израженим регионалним амбицијама.

Тачка без повратка

Погоршање односа између Турске и Израела није наступило нагло, већ постепено. Од доласка Ердогана на власт и јачања његове Партије правде и развоја, турска спољна политика све је више добијала идеолошки карактер. Концепт политичког ислама, који представља један од темеља идеологије ове странке, подразумева снажну подршку палестинском питању и посматра Израел као угњетача палестинског народа. Такав идеолошки заокрет природно је утицао и на билатералне односе.

Дуго времена Турска је покушавала да балансира између различитих центара моћи. С једне стране, као чланица НАТО-а и регионални актер, настојала је да одржи стратешке везе са Израелом, а са друге да се позиционира као лидер у муслиманском свету. Такав двоструки приступ изазивао је критике са обе стране: исламске земље оптуживале су Турску да не заузима довољно чврст став према Израелу, док је Запад замерао претерану политизацију и анти-израелску реторику која није била у складу са очекивањима њених савезника у НАТО-у.

Један од најзначајнијих и симболички најпреломнијих догађаја у турско-израелским односима био је инцидент са бродом „Мави Мармара“ у мају 2010. године. Тај догађај у великој мери је одредио каснији ток погоршања билатералних односа. Брод MV Mavi Marmara био је део такозване „Флотиле слободе за Газу“, чији је циљ био да пробије израелску поморску блокаду Газе допремањем хуманитарне помоћи.

Израел је, међутим, ту мисију посматрао као безбедносни ризик и потенцијалну претњу, тврдећи да би терет могао бити искоришћен у војне сврхе. Током операције пресретања израелски војници укрцали су се на брод у међународним водама. Ситуација је брзо ескалирала у насилан сукоб у којем је погинуло више турских држављана.

Анкара је на то реаговала изузетно оштро. Турски званичници осудили су поступке Израела као кршење међународног права и затражили званично извињење, одштету породицама жртава и укидање блокаде Газе.

Инцидент са „Мави Мармаром“ постао је више од обичне дипломатске кризе – означио је прекретницу у односима Турске и Израела. Турска је повукла свог амбасадора, снизила ниво дипломатских односа и практично прекинула војну сарадњу, која је до тада представљала један од кључних стубова билатералних веза.

У турској јавности Израел је све више посматран као држава која је употребила силу против турских грађана у хуманитарној мисији. С друге стране, у Израелу је овај догађај додатно учврстио уверење да Турска подржава политичке актере непријатељски настројене према израелској политици у Гази.

Иако су у наредним годинама постојали покушаји делимичне нормализације односа – укључујући извињења и разговоре о одштети – поверење никада није у потпуности обновљено. У том смислу, инцидент са „Мави Мармаром“ представљао је тачку без повратка: до 2010. године тензије су углавном биле реторичке и идеолошке, а након тога постале су трајније и институционализоване.

Стратешко неповерење

Од тада свака ескалација израелско-палестинског сукоба аутоматски утиче на односе између Анкаре и Западног Јерусалима. Догађаји из 2023. године само су додатно продубили постојеће неповерење. Трагични догађаји од седмог октобра, праћени израелским војним операцијама у Гази, довели су до новог погоршања односа.

Анкара је реаговала веома критички: турске власти јавно су оцениле да су акције Израелских одбрамбених снага несразмерне и осудиле масовне цивилне жртве у Гази. Од тог тренутка билатерални односи практично су „замрзнути“, уз оштру реторику и стратешко неповерење које све више подсећа на хладноратовску атмосферу.

Унутар израелског политичког спектра постоје различита гледишта о томе како се односити према Турској. Док једни заговарају оштрији приступ, други се залажу за прагматичнију политику. Ипак, општа перцепција Турске у израелском естаблишменту у великој мери је слична.

Нафтали Бенет већ дуго важи за политичара са изразито критичким ставом према Турској, посматрајући Анкару као потенцијалног стратешког противника који би, након Ирана, могао постати следећа велика претња Израелу.

Супротно томе, премијер Бењамин Нетанјаху – упркос личним антагонизмима према Ердогану и повременим оштрим изјавама – обично заузима прагматичнији приступ. Његова реторика често оставља простор за могућу нормализацију односа, полазећи од чињенице да између Турске и Израела не постоји директан територијални спор и да постоји потенцијал за економску и енергетску сарадњу.

Још један извор забринутости за израелско руководство представља растуће приближавање Турске и Пакистана. Пакистан је једина нуклеарна сила у муслиманском свету која има изразито анти-израелски став, а Израел продубљивање турско-пакистанских војно-политичких односа види као настанак алтернативног центра моћи.

Нетанјаху је раније наговестио да би, након Ирана, и Пакистан могао доћи у фокус као потенцијална стратешка претња Израелу. Бенет, међутим, све више помера тежиште управо ка Анкари.

Занимљиво је да сличне процене све чешће долазе и ван Израела. Амерички новинар Такер Карлсон недавно је изјавио да Турска представља јединствен изазов за Израел управо зато што је њена спољна политика тешко предвидива и не уклапа се лако у круте савезничке структуре.

Политика сталне претње

Из израелске перспективе јасно је да регионална безбедност не зависи искључиво од иранског фактора. Чак и када би ирански утицај био неутралисан или значајно ослабљен, Израел би морао да дефинише нови дугорочни извор безбедносних изазова.

Израел традиционално посматра претње као вишеслојне: уклањање једног притиска често доводи до појаве другог. Нетанјаху се тренутно суочава са сложеном ситуацијом – земља је потресена политичким споровима, друштвеним поделама, притиском безбедносног апарата и текућим ратом. У таквом контексту он настоји да увери израелску јавност да национална безбедност остаје апсолутни приоритет и да претње нису нестале.

Тема спољне опасности у Израелу обично делује као фактор уједињења друштва. Суочени са озбиљном претњом, политички сукоби често падају у други план. Због тога расправе о томе ко би могао бити следећи изазов након Ирана нису само питање спољне политике, већ имају и значајну унутрашњеполитичку димензију.

Наратив о такозваној „оси отпора“, који је традиционално обухватао Иран и његове савезнике, постепено се проширује у реторици појединих израелских политичара. Поред Техерана, све чешће се помињу и Анкара и Исламабад као потенцијални центри моћи који би могли ограничити маневарски простор Израела у средњем року.

Турска се у том контексту посматра као држава са амбицијама регионалног лидерства, развијеном одбрамбеном индустријом и идеолошки мотивисаном спољном политиком. Пакистан се, с друге стране, доживљава као нуклеарна сила са дубоко укорењеним анти-израелским ставом и све ближим односима са Анкаром.

Из израелске стратешке перспективе, таква конфигурација се види као потенцијални нови извор притиска. Израел доследно наглашава да Иран, Турску и Пакистан посматра као ривале који су различити по природи, али упоредиви по размерама потенцијалног изазова. Кључно питање је која ће од ових држава постати следећи приоритет израелске стратегије.

Ако се посматрају могући сценарији, Турска би могла бити вероватнији будући противник. Ипак, Израел ће овом питању приступити изузетно опрезно. Пре свега, Турска је чланица НАТО-а, што знатно компликује сваку директну конфронтацију. Поред тога, лични односи Доналда Трампа и Ердогана ограничавају простор за радикалну политику Сједињених Држава према Анкари, што уједно сужава могућности за директан израелски притисак.

Ипак, Израел је познат по дугорочном стратешком приступу – постепеном стварању повољног међународног окружења кроз сарадњу са савезницима, санкције, информативне кампање и регионалне савезе. Та логика не подразумева нагли улазак у нову конфронтацију, већ постепено изградњу инфраструктуре одвраћања.

За сада Иран остаје главни противник Израела. Међутим, Израел ће наставити да посматра и Турску и Пакистан као потенцијалне конкуренте. За Анкару то значи да се актуелне тензије морају разумети и у ширем контексту дугорочне израелске стратегије. Блиски исток остаје нестабилан регион у ком се односи моћи могу брзо мењати, али међусобно неповерење међу државама тешко ће нестати у блиској будућности.

Аутор је предавач на Економском факултету Универзитета РУДН и гостујући предавач на Институту друштвених наука Руске председничке академије за народну привреду и јавну управу

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: RT International

Насловна фотографија: Imad Alassiry on Unsplash