ОСМИ МАРТ: ЈЕДНА РУСКА ПОЛЕМИКА

УВОД 

У страшним ратним временима у којима живимо, потребн је чувати трезвеност. Почетком 21. века, у Русији је вођена полемика између теолога Андреја Курајева – који је, авај, од почетка СВО одступио и од Русије и од православља, и нашао склониште на Фанару – и писца Александра Бурјака. Тема је била празновање Осмог марта и веза јудаизма са бољшевичком револуцијом и обрачуном са непријатељима Јевреја. 

Данас су у рату САД и Израел против Ирана. И данашње неправде и зла могу се тумачити чак и древном прошлошћу, што често значи грешку у перцепцији. 

Зато и доносимо ову полемику. Желећи мир човечанству, морамо, барем ми, Срби, чувати трезвеност. Јер смо много пострадали од србомрзачког ирационализма. Неправедан је рат против Ирана, али се морамо чувати мржње према било коме, па и према онима који ратују против Ирана. Зато и доносимо ову полемику. Светски мир се мора успоставити, али у вихору рата треба бити разуман. Нека се чују обе стране! 

ЂАКОН АНДРЕЈ КУРАЈЕВ: ДА ЛИ СЛАВИТИ ДАН ЖЕНА

У религиологији и културологији постоји такав рад: митолошка реконструкција. Као што археолог на основу одломка неког стуба покушава да реконструише изглед храма, као што палеозоолог по кичми покушава да представи изглед диносауруса, тако историчар религије по гесту, по одломку, по мутном спомену покушава да реконструише оно веровање које је некад било живо и одређивало судбине људи, а затим „изветрило“ и нестало. Ево некакве химне, имена неког чудног духа или божанства. Али какво је то божанство, зашто се управо у тој ситуацији њему обратио такав и такав човек? Шта је њему значила та молитва? Какав је морао бити његов космос, да би у њему те чудне речи биле испуњене смислом?

Такав одломак, таква диносаурусова кичма за нас је празновање 8. марта. Шта се крије иза те традиције? Зашто је она тако жива, без обзира што потиче из времена које сад сви грде? Каква су се веровања, асоцијације, мисли и наде повезивале са тим датумом оних дана када празновање 8. марта није било традиција, него нечувена новост?

Много година сам, кад се тај датум ближио, почињао да питам све које бих срео, између осталог историчаре и новинаре, који су писали празничне чланке: „Зашто славимо управо тај дан?“ Пролеће би природно било срести 1. марта. Логично би било поштовати 22. март – дан пролећне равнодневице. Дан жена могао би се празновати у било који недељни дан пролећа. Али зашто 8. март? Не, не, нисам против тога да се празнује неки дан жена, нисам против тога да на почетку пролећа буде неки световни, а не само црквени празник. Али зашто је за тај празник изабран 8. март? Зашто се празнује 7. новембар (дан почетка бољшевичке револуције, нап. прир.) – јасно ми је. Зашто је дан радничке класне солидарности – 1. мај – свима је такође познато (званична верзија гласи да је то спомен на радничке демонстрације у Чикагу; по незваничној, али врло вероватној, верзији, то је просветитељски еквивалент Валпургијине ноћи). Али избор 8. марта није објашњен ни на који начин. Ни званична историографија, ни народна предања, нису сачували ништа о било каквом догађају који се збио 8. марта, и који је био тако значајан и достојан памћења ватрених револуционара да су они заувек решили да чувају спомен на тај догађај.

Али ако људи празнују дан о чијим мотивима празновања њима самима ништа није познато – зар то није чудно? Не чини ли то могућом ситуацију у којој извесни људи (статисти, позвани на празник) обележавају једно, а други (организатори) нешто сасвим друго? Можда су организатори решили да не објављују тајну своје радости? Тобож, радост наша је велика, и нисмо против тога да нам цео свет честита тај дан. Али ми имамо свој, лични и не сасвим схватљиви повод за празновање, а желимо празник светског нивоа, и ради тога да би се сав свет искрено веселио и да би нам искрено честитао – даћемо му друго профано-егзотерично тумачење празника.

Може ли се онда реконструисати тајни, езотерички садржај тог празника?

Да ли је истина да је 8. март – Дан жена? Свима је већ познато да је 8. март – „МЕЂУНАРОДНИ Дан жена“. Такође, свима је познато да жене живе у свим земљама. Уз ово, скоро свима је последњих година постало јасно да је 8. март обележаван само у СССР-у (и земљама у којима је победио комунизам, нап. прев.) Зашто га жене осталих земаља нису обележавале? Значи, то није био дан жене као жене. Тог дана је требало славити жене са одређеним особинама. И те особине се због неких разлога нису нарочито уважавале у другим земљама.

Узрок те необичности је очит: 8. март није дан жене, него жене – револуционарке (у освит револуције „Правда“ га је називала „Даном женске радничке Интернационале“, и клицала: „Слава жени! Слава Интернационали!“ (Велики дан.// Правда, 7. март 1917. год.) и зато у земљама у којима је револуционарни талас с почетка XX века спласнуо, празновање Револуционарке није почело да живи.

Јасна је потреба револуционарног покрета да има своје празнике уместо традиционално – народних, црквених и државних. Јасна је жеља да се сопствени другови и саборци ободре и почаствују, и да се нађе повод за то. Веома је умна и ефикасна била идеја да у револуционарну борбу треба увући не само мушкарце – раднике, него и жене, дајући им њихов покрет, њихове пароле и њихов празник.

Али зашто је дан, када су револуционарке морале да излазе на улицу и декларишу се о угрожености својих права, као и својој неуништивој уверености о будућој еманципацији, морао да буде баш 8. март? Кога су отпустили са посла тог дана? Кога су стрпали у затвор? Ко се од вођа демократског покрета родио тог дана? Одговора нема.

Значи, мотиви за такву одлуку нису били социјални, историјско-јавни. Творци тог празника су са њим у вези асоцирали нешто лично, али – шта? Зашто је тај дан био драг вођама европског револуционарног покрета на размеђи столећа?

Ако су мотиви били лични, треба погледати личности. А тај низ портрета нам је познат од младости. Тек недавно смо себи дозволили да приметимо да ове корифеје и хероје није зближавала само припадност партији револуције и преданост идејама Интернационале. Они су били и етнички сродни. Испоставило се да је Интернационала била невероватно једнонационална. Шта је – ту је, сада је то чињеница без које је немогућ озбиљан разговор о историји револуционарног покрета у Европи краја XIX и почетка XX века. Управо су припадници јеврејског народа подигли свет у борбу против „света насиља“ и позвали га на рушење истог до темеља.

Сетивши се ове околности, покушајмо да се уживимо у свет тих људи. Замислите себе на месту, рецимо, Кларе Цеткин. Пала вам је на памет сјајна идеја да створите женски револуционарни обред, користећи женску енергију за борбу са „експлоататорима“. И ради консолидације и пропаганде неопходан вам је символички дан, који би био дан Жене – Револуционарке. Каквом дану дати то значење?

Револуција, како је познато, живи на основу религиозног pathos-a, она сама јесте мит, а за мит је карактеристично мишљење на основу преседана. Садашње деловање треба да понавља некакав образац, архетип, који се први пут показао свету у митолошки засићено „време оно“. Треба подражавати образац. И митотворачки нагон револуције захтева да се питање постави овако: Да ли је у историји било жена које су подизале народ у борбу и постизале успех?

Немац, Француз, Енглез би се, при тако постављеном питању, одмах сетили Јованке Орлеанке. Али Клара Цеткин је – Јеврејка. И за њу је сасвим природно да асоцира нешто из историје свог народа. И у тој историји је била таква фигура – Јестира.

Пре много стољећа она је свој народ спасила од тиранина. Сећање на тај догађај чувало се вековима. И не само на страницама Библије. Јестири је посвећен свакогодишњи и највеселији празник јеврејског народа – Пурим. Он се и празнује управо у доба преласка зиме у пролеће (код Јевреја је сачуван месечев календар, па зато се време празника Пурим помера у односу на наш сунчани календар скоро исто тако како се у односу на сунчев календар помера време рачунања православне Пасхе.) Можда је те године када је усвојено да се слави 8. март као „Међународни дан жена“ празник Пурим пао 8. марта.

Мењати сваке године датум празновања Жене – Револуционарке било би незгодно, и превише отворено; превише би се уочавало да се ту слави само Пурим. И зато је одлучено да се празновање Жене – рушитељке одвоји од празника Пурима, да се фиксира на 8. март сваке године, без обзира на лунарни циклус, и да се тада сви народи света позову да прославе Жену – Борца. Да прославе Јестиру. То јест – да честитају Пурим (без обзира на то јесу ли свесни овога.)

Та замисао би била само оштроумна кад би празник Пурим био само обичан празник типа Дана Жетве или Нове Године. Али Пурим је превише уникалан. Ниједан савремени народ нема празник посвећен сличном догађају.

То није религиозни празник. Тако о њему говори „Јеврејска енциклопедија“, подвлачећи да овај празник „није повезан ни са храмом, ни са било каквим религиозним догађајем“ (Јеврејска енциклопедија. Зборник знања о јеврејству и његовој култури у прошлости и садашњости, т. 13, Москва, Тера, 1991., одељак 123).

Завршило се вавилонско ропство Јевреја. Они који су желели могли су да се врате у Јерусалим. Истина, показало се да је оних који желе да се врате много мање него што се могло замислити по кукњави и захтевима који су претходили ослобођењу (из проклињане „тамнице народа“ – Русије – чим су отворене њене границе отишло је такође много мање Јевреја него што би хтели лидери ционистичког покрета). Код многих у престоници светске империје (што је онда био Вавилон) ствари су пошле прилично добро, и повелики број Јевреја није желео да напушта своје домове, на које су у току једног века навикли, да прекидају устаљене везе, трговачке контакте, да губе устаљену клијентелу. На хиљаде јеврејских породица остало је да живи у градовима Персијске империје, и то уопште не у ропском положају.

Ситуација која се развила временом је почела да чуди и саме Персијанце. Гледајући око себе, они су размишљали: ко је кога покорио? Јесу ли Персијанци освојили Јерусалим или су Јевреји освојили Вавилон? Као и обично, у сличним ситуацијама, последња установа власти која појми претњу националним интересима и покуша да их одбрани јесу такозвани „органи силе и принуде“. И, гле, слично Крјучкову, који је Горбачову подносио извештаје о „агентима и њиховом утицају“, персијски министар одбране, генерал Аман, одлази персијском цару Ксерксу (догађаји су из 480. год. пре Христовог рођења) и прича му о својим жалосним открићима.

Као што већ рекосмо, времена су још била далеко од еванђелских, па према томе ни обичаји нису били хришћански. Реакција Ксеркса била је одлучно-паганска: истребити све Јевреје. Ксерксову замисао дознала је његова жена, царица Јестира. Цар не зна које је она националности. И у тренуцима заноса и обећања, Јестира од цара извлачи следећа признања и обећања: „Ти ме волиш? Значи, волиш и оне које ја волим? Значи ти волиш мој народ? Значи, ти мрзиш оне који мене мрзе? Значи ти мрзиш оне који мрзе моје пријатеље и родбину? Значи, ти мрзиш мрзитеље мог народа? Онда пусти на вољу својој мржњи! Уништи моје непријатеље које сматраш и својим непријатељима!“ И Ксеркс, који је без нарочитог размишљања рекао „да“ на сва ова питања, са запрепашћењем је открио да се сложио да уништи све непријатеље њему мрских Јевреја…

Резултат: на дан 13. адара (тај месец јеврејског календара поклапа се с крајем фебруара и почетком марта) у све градове империје стиже царско наређење у вези са погромима. Сви су се припремали за убијање Јевреја. Али су гласници донели сасвим другачији указ. Показало се да је цар дозволио Јестири и њеном сроднику и васпитачу Мардохеју да саставе указ о предстојећим погромима: „Напишите и ви о Јудејима шта желите, у име царево, и запечатите царским прстеном… И беху позвани царски писци и би све тако написано како је заповедио Мардохеј управитељима 127 области у име царево – о томе да цар дозвољава Јудејима који се налазе у сваком граду да се сакупе и да бране живот свој, да истребе, убију, погубе све силне у народу и у области, који су у непријатељству са њима, децу и жене њихове, и имања да им разграбе“ (Јестира 8, 8-11).

И у току два дана „сви кнежеви у областима, и сатрапи, и извршиоци царских послова подржаваху Јудеје. И убијаху Јудеји све непријатеље своје, и истребљиваху их, и поступаху са непријатељима по својој вољи“ (Јестира 9, 3-5). Аман је, са десетином своје деце, био обешен. ((У талмудским књигама се налази такав детаљ: Господ је питао дрвеће – које од њих жели да се удостоји части да на њему буде обешен непријатељ Јевреја. Боље од свих је одговорио трновити жбун: „Ја сам најнезгодније дрво, јер причињавам бол онима који ме додирују. Тај човек је људима такође нанео много бола; зато сам ја погоднији од свију осталих за њега.“ (Јеврејска енциклопедија, том 6, стубац 124.) Када би та повест настала у временима пре Христа, она би била само љупка бајка. Али после Еванђеља било какво помињање трња у религиозном контексту више није могло, а да се не асоцира са трновим венцем Спаситеља. Та повест је очито усмерена на изазивање асоцијацијативног низа: обешен Аман – обешени Назарећанин; трње, које је кажњавало Амана је – трње, које је мучило Назарећанина. Прво се десило по вољи Бога, који кажњава грешника, – значи, и други догађај треба исто тако појмити…)) У погрому који су спровели Јевреји било је уништено 75 хиљада Персијанаца. Елита земље. Сви, који су могли да буду конкуренти. Судбина Персијског царства већ је била предодређена.

Ја сада не пишем богословско истраживање, не бавим се тумачењем и апологијом Старог Завета. Нећу рећи ни реч осуде на рачун ликова Свештене Историје. Само ћу приметити да се у јеврејском тексту „Књиге о Јестири“ ниједном не помиње реч „Бог“. То је историјска повест, а не откривење Божје.

Моја недоумица је повезана са нечим другим: како се може, после више од два миленијума, празновати догађај тог дана? Постоји ли други народ на земљи који са весељем празнује дан очито некажњених масовних убистава? Ја схватам празник у част војне победе. То је био отворен, ризичан сукоб, и дан победе – мушки је и частан празник. Али како празновати дан погрома? Како празновати дан убиства на хиљаде деце? И како се може писати о „ВЕСЕЛОМ празнику Пурим“?

А то је веома весео празник. То је једини дан у који трезвени и педантни Талмуд препоручује опијање: „После подне једе се са празничне трпезе и пију се алкохолна пића, док се не престане са разликовањем између речи: „Нека је проклет Аман!“ и „Нека је благословен Мардохеј!“ (Сидур. Врата молитве. За радне дане, Суботу и празнике, Превод, коментари и објашњења за поредак молитве под редактуром Пинхаса Полонског. Јерусалим – Москва, 1993. стр.664). Празнична трпеза у себе укључује пирошке са поетичним називом „Аманове уши“. („Јеврејска енциклопедија“, том 13, стубац 126). Кажу – то су свима нама познате пирошке од лиснатог теста са месом унутра. Каква ганутљива породична слика: родитељ, који „под гасом“, више не разликује име Аман од имена Мардохеј, нуди синчића: „Мило моје, хоћеш ли да узмеш још мало меса нашег непријатеља?“

И тај празник се сматра највећим од свих. Међу талмудским мудрацима „чак постоји мишљење да, кад све књиге пророка и хагиографа буду заборављене, књига о Јестири се неће нипошто заборавити, а празник Пурим ће се и даље држати“. (тамо, стубац 124).

Према томе, није ли заснована претпоставка да се у свести јеврејских вођа Интернационале женски револуционарни покрет асоцирао са именом Јестире, а 8. март су одабрали по навици празновања породичног празника Пурим који пада управо тих дана?

Интернационала је и циљеве имала интернационалне, планетарне. Они су имали да нешто поруче свим народима. Пурим је – празник истребљења непријатеља. А ко су непријатељи Јудејима? Да ли само саплеменици несрећног Амана? У средњовековном „Разговору Нахманида“ Јудеји тумаче речи псалма „Рече Господ Господу моме: седи Мени са десне стране док не положим непријатеље Твоје за подножје ногама твојим“. Јудеји се слажу да је ту реч о Месији. И објашњавају: Бог ће и помагати и месији, док не положи све народе за подножје ногама његовим, јер су сви они непријатељи његови – они га поробљавају, они поричу његов долазак и његову власт, а неки од њих су себи створили другог месију“ („Расправа Нахманида“, Јерусалим – Москва, 1992.) Према томе, у историји јеврејске мисли постоји један ток који претпоставља да су сви народи – непријатељи Јевреја. Догађаји Пурима подсећају како треба поступати са непријатељима. У томе се и састоји чудовишност тог „веселог празника“: из поколења у поколење он обнавља модел поступања са оним кога Јевреји једном прогласе својим непријатељем. Нема историје, нема прогреса. Нема пораста духовне савести и моралности. Старозаветна крвожедност није преображена. Те норме су све досад живе. Архетип није укинут. Он се и даље сматра обрасцем достојним понављања, каткад обредно – символичког, каткад – реалног (не налази ли се у вези са традицијом Пурима та околност што нацистички ратни злочинци (заиста злочинци, и заиста више него заслужили казну) нису били стрељани, него управо обешени – као Аман и његови синови?)

Сад нам је остало само да се подсетима да је долазак Интернационале на власт у Русији био повезан са променом календара, и да се упитамо: а када се празновао дан који се сада назива „8. март“ у револуционарним круговима предреволуционарне Русије? Испоставља се да је 8. март по новом календару – 23. фебруар по старом. Ето одгонетке – зашто су „мушки“ и „женски“ дан тако близу један другом. Када су европска браћа по Интернационали празновала „8. март“, у Русији је тај дан назван „23. фебруар“. Зато су у предреволуционарне године партијци и њихови симпатизери навикли да празником сматрају 23. фебруар. Затим је календар промењен, али је остао рефлекс да се нешто револуционарно празнује 23. фебруара. Датум је био ту. У начелу (рачунајући на то да је Пурим покретан празник), тај датум није ни по чему ни бољи ни гори од 8. марта. Али је и тај датум требало маскирати. После неколико година створили су одговарајући мит: тај датум ће бити „Дан црвене Армије“. Спомен на први бој и прву победу.

Али то је – мит. 23. фебруар 1918. још није било ни Црвене армије, нити је било њених победа. Новине с краја фебруара 1918. немају никаквих победничких извештаја. И фебруарске новине 1919. не ликују због прве годишњице неке „велике победе“. Тек 1922. проглашен је 23. фебруар „Даном Црвене армије“. „Правда“ пише о томе да је 23. фебруар празнични дан: „Много пре рата пролетерска Интернационала је одредила 23. фебруар као дан међународног женског празника“ (Велики дан// „Правда“, 7.марта 1917.; више о томе у тексту М.Сидлина: „Црвени поклон за Међународни дан жена 23. фебруара“// Независне новине, 22 фебруар 1997.)

Међутим, измислити маску за празновање 23. фебруара требало је још и због тога што је управо 23. фебруара почела тзв. „Фебруарска револуција“. Пошто бољшевици у њој нису имали водећу улогу, али су је ипак примили, поздравили и унели у своје празнике, требало је дан „обарања царизма“ (сачувавши му празничност) преименовати. Он је постао „Дан Црвене армије“.

Тако је традиција празновања Пурима довела до успостављања дана жена 8. марта. Уз женски револуционарни дан временски су наштеловане демонстрације тобож гладних становница Петрограда 1917. год. Пад Руске Царевине се подударао са уништењем Персијске царевине. Од Пурима 1917. замирисао је погром – погром руске културе… Совјетско честитање 8. марта (као и честитање 23. фебруара) – то је честитање „избављења од царизма“.

Да православни један другом честитају тај празник – то више није смирење, него мазохизам.

И још: једини војни догађај који се десио 23. фебруара 1918. – то је одлука Централног извршног комитете Совјета народних комесара о примању услова „Брест-Литовског мира“. То је – дан капитуалције Русије у Првом светском рату. Капитулације по вољи Интернационале која је „империјалистички рат (тачније – отаџбински) претворила у грађански рат“. Тешко је наћи срамнији дан у руској војној историји (између осталог, и у војној историји совјетске Русије). И то што сад тај дан називају „Даном бранитеља отаџбине“ – још је једна ругалица.

Веома је занимљиво слушати алузије које „посвећеници“ у тајну Пурима изговарају у присуству људи које сматрају непосвећенима. Нпр. 1994. у Москви је отворена продавница кошерне хране. Главни московски „антифашиста“, делегат Московске градске думе Евгениј Прошечкин, говорећи приликом церемоније отварања продавничице, „дигао је здравицу за повећање улоге трговачких подухвата у развоју национално-политичких односа. Узгред, у своје време нарочиту и веома достојну улогу у тим односима одиграла су уља којима је трљано тело библијске хероине Јестире, жене персијског цара Артаксеркса“ (П. Ерлих, „Москва кошерна“//“Севодња“, 30.јун1994.) Какав суптилан хумор! Испада да је покољ 75 хиљада људи нешто што има достојну улогу у „развоју међунационалних односа“! Подржавајући елегантну шалу делегата, новинар наставља: „Кажу да је цар нешто мало оставио за фирму „Осем“ и за вас и за мене“. Шта то значи – да газда и посетиоци продавнице кошерне хране намеравају да у Русији понове сиже књиге о Јестири? Узгред, по саопштењу тог истог новинара, у јеловнику презентације улазило је јело под називом „Аманове уши“…

Знам да је на горенаведена размишљања најлакше одмахнути руком, и ставити на њих етикету „антисемитизам“. Али то ће бити неистина. Ја нисам антисемита. И даље се не одричем свог чланка “Антисемитизам – то је грех“ („Јеврејске новине”, број 1, 1992.). Грешна је било каква мржња, па и национална. Али ако Јеврејски национални конгрес и Независана телевизија (чији је власник деведесетих био руски руски Јеврејин Гусински, нап. прев.) допуштају себи да недобронамерно посматрају наше Еванђеље (заиста – избави нас од „злих очију“), и ја сам сматрао да је допустиво да размотрим историју Пурима погледом који не умекшава оштре црте. Тако да је овај мој чланак могуће сматрати одговором на „последње искушење “Независне телевизије (која је, упркос противљењу Руске Цркве, приказала богохулни филм Мартина Скорсезеа „Последње Христово искушење“., нап. прев.). То је просто опомена: не бацајте камење, живећи у кући од стакла. Али то је само ПОВОД.

А РАЗЛОГ моје нетрпељивости према 8. марту је много прозаичнији: просто од детињства не подносим 8. март. А кад сам постао православан човек – заволео сам православни „дан жена“ – „недељу жена – мироносица“, који се слави у трећу недељу по Васкрсу. Према томе, нисам написао овај чланак да би се неко односио лоше према Клари Цеткин и њеном народу, него да би се обновило поштовање наших, православних тадиција. Због тога, да би у нашем, руском дому, био празник.

Пошто често морам да полемишем са окултистима, не могу а да се не користим случајем и да укажем на ону нит која спаја јудејски Пурим и окултне чекаоце „Доба Водолије“.

Овде је реч о следећем: астролози нашу епоху називају „добом Риба“. Оно је почело око Рођења Христовог и завршава се на самом почетку XXI века. Риба је – ранохришћански символ (на грчком, реч „риба“ – ИХТУС – може да се дешифрује као спој првих слова израза „Исус Христос, Син Божији, Спаситељ“). Зато се „доба Риба“ тумачи као доба победе Хришћанства и, према томе, „незналаштава“, у области магије, као време непогодно за „езотеричаре“. Са наступањем „доба Водолије“ повезане су наде у процват окултно-магијских способности. Талмудска литература се слаже са тим да је знак Риба непогодан за Јудеје. Она вели да је Аман био астролог, и да је, бирајући време за прогон Јевреја, консултовао астролошке таблице. „Па ипак, сваки месец је био повољан за Јевреје – Нисан је био повољан због пасхалних жртвовања; Ијар – због мале пасхе, Сиван – због тога што је у том месецу била дарована Тора. Али када је Аман дошао до Адара, нашао је да се он налази у зодијачком знаку Риба, и рекао је: „Сада ћу ја бити кадар да их прогутам, слично рибама, које гутају једна другу“ (Јеврејска енциклопедија, том 6, стубац 124). Та талмудска прича је настала већ у хришћанској епохи, и у свести својих аутора и слушалаца током столећа она се отворено асоцирала на „доба Рибе“, то јест епоху власти хришћана. Нећу да начињем питање утицаја јудаизма на европски окултизам. Али сазвучје осећања и идеја је несумњиво. И овде и тамо је асоцијација – рибе – хришћани – зло.

Према томе, не приличи хришћанима да обележавају празник Пурим, чак ни под именом 8. марта. Јер 8. март је празник за који бисмо желели да оде у прошлост.

АЛЕКСАНДАР БУРЈАК: АНДРЕЈ КУРАЈЕВ КАО БОРАЦ ПРОТИВ АНТИСЕМИТИЗМА (ОДЛОМЦИ) 

Друже, држи пушку, не бој се!

Хајде да испалимо метак у Свету Русију!

               Александар Блок, „Дванаесторица“

Хајде да покушамо да се удубимо у Курајевљеву књигу „Како се прави антисемита“.

Аутор у њој тврди да су Јевреји, благо речено, необичан народ – макар само зато што ватрено славе Пурим, дан који обележава масакр који су извршили пре 2.500 година у Персији. Курајев пише:„Догађаји Пурима подсећају нас како тачно треба поступати са својим непријатељима. Управо је то монструозност овог ‘радосног празника’: из генерације у генерацију, он репродукује модел поступања са онима које ће Јевреји једног дана сматрати својим непријатељима. Нема историје, нема напретка. Нема раста у духовној свести или моралу. Старозаветна крвожедност није трансформисана.“ И тако даље.

Чини се да ниједан плодоносни антисемита не може да избегне ову крваву епизоду у јеврејској историји. Ни ја не могу да је избегнем. Следеће, такорећи, замерке се износе или имплицитно односе на Јевреје у вези са тим масакром:

1) Јевреји нису желели да се врате у Израиљ када су им Персијанци то дозволили (више воле да паразитирају на другим народима);

2) Јевреји су се удобно настанили у персијској држави (почели су да сисају персијску крв);

3) Јевреји су покренули превентивни удар (нападајући ненаоружане);

4) Јевреји су сачували сећање на своју бриљантну победу (не стиде се покоља који су изазвали и свима наговештавају могућност његовог понављања).

Зашто ове околности карактеришу Јевреје као посебно злобан, грабљив и окрутан народ, мени је несхватљиво. Старозаветна „Књига о Јестири“ не помиње убијање персијске деце бајонетима, као што су то чинили потчињени Александра Суворова пољској деци 1794. године на периферији Варшаве. За Русе, Суворов, укротитељ Белорусије и Пољске, практично је светац, али за Јевреје, прослава њиховог Пурима није прикладна.

Када Руси одбијају да се врате у Русију из држава Балтика после 1991. године, то се некако доживљава као нормално, али када Јевреји одбијају да се врате из Персије или Русије у Израел, то се некако доживљава као знак њихове екстремне изопачености.

Даље, 75 хиљада жртава масакра који су починили Јевреји, а који је погодио Курајевљеву машту, вероватно је преувеличано. Ако је Христос успео да нахрани пет хиљада људи са пет векни хлеба и три рибе, толико да је остало чак 12 корпи остатака (Матеј 14:21), зашто онда не веровати да је шачица јеврејских завереника убила и обесила 75 хиљада људи за неколико дана? Руси, на крају крајева, такође са сетом сећају велике победе на Чудском језеру, где је, према неким истраживачима, изгинуло само неколико десетина немачких витезова.

И из неког разлога, нико од антисемита не обраћа пажњу на следеће у Књизи о Јестири: „И побише непријатеља својих седамдесет пет хиљада људи, АЛИ НИСУ ДИГЛУ РУКУ НА ПЛЕН.“

И заиста, шта значи ова незгодна фраза?

Што се тиче прославе Пурима, Французи, на пример, такође славе свој дуготрајни масакр – Француску револуцију. Једина разлика у односу на масакр који су починили Јевреји јесте у томе што је њихов био успешнији. Пурим је празник Јеврејске револуције. Али, наравно, могло би се тврдити да су Јевреји такође имали страшну улогу у Француској револуцији, а затим су наметнули 14. јул Французима, баш као што су наметнули 23. фебруар и 8. март Русима. Од њих можете очекивати било шта!

А шта би присталице персијског вође Амана урадиле Јеврејима, да их Јевреји нису претекли? Вероватно исто што су им Јевреји урадили. То је био обичај. Зато Јевреји славе

СПАСЕЊЕ СВОЈИХ, а не убиство странаца. Народ се великим чудом ослободио терета и још увек се радује.

Да, Јевреји не славе свој Пурим онако како ми славимо наш Дан победе, али опет, они су ДРУГАЧИЈИ!

Курајев:„Нисам антисемита. И још увек се не одричем свог чланка ‘Антисемитизам је грех’.“

За разлику од Курајева, ја патим од повремених напада антисемитизма (мада у истој мери у којој патим од антиамериканизма, синофобије итд.). И не сматрам то грехом. Рецимо, често не волим никога ко је другачији од мене, али само под условом да је тај неко у близини (а не негде у Африци). Има и симпатија, има и радозналости. Понекад је више радозналости, понекад више нерадости због постојања „других“ у мојој близини. Верујем да је овај став према представницима других етничких група исправан и не треба га потискивати или посебно скривати, већ држати у границама нормалности, осигуравајући позитиван ефекат.

Курајев подстиче свог руског читаоца на следећу идеју: Јевреји не би имали ништа против да нам ураде оно што су урадили Аману пре 2.500 година, јер и даље тако бучно славе Пурим. Сматрам да је Курајевљева пракса штетна – не зато што подстиче међуетничку мржњу (ја сам за „умерену мржњу“, јер она значи очување етничке и културне разноликости), већ зато што у апсурд доводи размишљање и уништава рационалност.

Нисам против „осветљавања“ јеврејске историје од стране нејевреја који је критички гледају (ако је срамотнија од историје других народа, вероватно је то само зато што је дуже и темељније описана): једноставно сам против употребе „историјских аргумената“ од пре 2 500 хиљаде година да би се оправдао савремени ток деловања.

Пропорционална заступљеност свих етничких група у престижним областима рада, забрана „двојног држављанства“ и забрана употребе „историјских аргумената“ против Руса и било кога другог, верујем, довољне су мере да се ограничи прекомерна активност неких етничких група и постигне помирење здравих етничких интереса.

(…)

Моја хипотеза: Јевреји изгледају као највећа чудовишта у историји првенствено зато што постоје дуже од других и, сходно томе, акумулирали су мноштво неприличних дела. И притисак на њих из њихове сопствене историје је много већи него на било који други народ. Други народи поред њих су готово као новопридошлице, поред тога, усвојивши готову хришћанску културу конструисану као антитезу „дивљаштву“, док Јевреји настављају своју културу из веома варварских времена. Истина, могло би се приметити да је Петокњижје Мојсијево варварски слој у хришћанству, а Талмуд цивилизацијски слој у јудаизму, који, у смислу свог става према не – Јеврејину, „акуму“, није хуманији од варварског слоја, али и томе се може приговорити. У начелу, испоставља се да су јеврејска веровања архаичнија од хришћанских, а самим тим и жешћа.

Уместо да помогну Јеврејима да се удаље од старих норми међуетничких односа, „борци против антисемитизма“ их подсећају на кошмарне старе подруме који постоје у њиховој древној култури. Сигуран сам да већина нерелигиозних Јевреја учи јеврејске националистичке митове из веома квалитетних антисемитских сликовница са веома убедљиво одабраним цитатима широког спектра ауторитативних аутора.

(…)

Курајев:„Једини војни догађај који се догодио 23. фебруара 1918. године била је одлука Централног извршног комитета Савета народних комесара да прихвати услове ‘Брестског мира’. Ово је дан капитулације Русије у Првом светском рату (…) Тешко је наћи срамотнији дан у војној историји Русије (укључујући и Совјетску Русију). И чињеница да се данас овај дан назива ‘Дан браниоца отаџбине’ је још једно подсмех. То није Дан браниоца отаџбине, већ, у најбољем случају, ‘Дан Црвене армије’. А да ли је ова Црвена армија бранила отаџбину је, благо речено, сложено питање. И чињеница да се Дан браниоца отаџбине данас слави не на дан Куликовске битке, не на Бородински дан, не на Жуковљев рођендан, нити на дан Светог Александра Невског, већ на дан капитулације је још један знак атрофије нормалног националног осећања у руском народу.“

Није јасно зашто православни могу алегоријски тумачити Стари завет, али бољшевицима није дозвољено да догађаје од 23. фебруара 1918. тумаче алегоријски; зашто Кутузов може да пусти Наполеона у Москву, али бољшевици не могу да потпишу „Брест-Литовски мир“. (…)

Курајев каже да су Јевреји и јудаизам су преживели само захваљујући хришћанству и исламу. „Вековима је јеврејска дијаспора живела из неког разлога само у хришћанском и муслиманском свету. Зашто Јевреји нису избегли ‘хришћанско угњетавање’ ради заштите ‘толерантног’ паганизма?“

Хипотеза је неубедљива. Могао би се навести пример зороастријанских Персијанаца које су „окупирали“ Јевреји. Јевреји су се насељавали свуда где њихове расне карактеристике нису биле превише изражене и где је постојала цивилизација (и стога, развијени робно-новчани односи). Истина, цивилизација је често долазила заједно са хришћанством, али овде постоји другачија, индиректна веза између ширења хришћанства и Јевреја. Ако Јевреји нису продрли у Индију (делимично муслиманску!) у великом броју, то је највероватније било само зато што је имала своје „Јевреје“: џаине итд.

Курајев каже:“Традиција прославе Пурима довела је до установљавања женског празника 8. марта. Нереди наводно гладних жена у Петрограду 23. фебруара 1917. године били су темпирани да се поклопе са Даном револуције жена.“ Пад Руског царства поклопио се (или се „поклопио“) са поразом Персијског царства. Од Пурима 1917. па надаље, Русија је мирисала на погром – погром руске културе… Дакле, совјетски поздрав за 8. март (као и за 23. фебруар) је такође честитка на „ослобођењу“ од „царизма“. За православне људе, честитање једни другима таквог празника више није понижење, већ садомазохизам.“

Треба напоменути да су 23. фебруар и 8. март празници које руски народ тражи. Славе се не зато што их неко намеће. То значи да постоји психолошка потреба за њима. Они су одавно реинтерпретирани и симболизују нешто сасвим другачије од онога чему су некада били намењени. Данас се никако не повезују са бољшевизмом или јудаизмом и не наводи воду на млин јеврејских екстремиста. 

ПРИРЕДИО Д.