Муслимани у равногорском покрету и четничким јединицама

Већ у јесен 1941. године један број муслимана прилази покрету пуковника Драже Михаиловића. Тако је већ тада у Херцеговини био познат Мујо Мерзић који је био командир једне муслиманске четничке чете. У четничке редове улази један број муслимана и на подручју цијеле Краљевине Југославије као и припадника других југословенских народа (Хрвати, Словенци, чак и Албанци). У Сарајеву се 1942. године оснива Муслимански четнички акциони комитет који је бројао четрнаест чланова, чији је секретар био новинар и публициста Алија Коњхоџић.

У окупираном Београду је тада образован и Муслимански центар који је био у илегали, али је успјешно сарађивао са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везу са Босном и Херцеговином. Успостављени су контакти у циљу сарадње и у Зеници, на подручју Требаве, Озрена, Мостара, Тузле, Бјељине, источне Херцеговине, Мајевице, Пљеваља, Нове Вароши, Сјенице итд. Чак се и један број муслимана прикључио локалним четничким одредима. Тако се крајем фебруара 1942. године у пљеваљском крају 37 муслимана из Косанице код Пљеваља прикључило четницима у сусједним селима, формирајући свој вод под командом Хајдара Аљићевића. Партизани су одмах тим муслиманима конфисковали имовину. У Пљевљима је основан Национални одбор, као испостава Националног комитета на Цетињу, који је радио на сарадњи и са српском владом генерала Милана Недића. Потпредсједник тог Националног одбора био је пљеваљски муфтија Дервиш Шећеркадић. Осим Шећеркадића, у одбору су од муслимана били Сафет-бег Мушовић, Авдо Караметовић и Ахмет Чаушевић. Муфтија Дервиш Шећеркадић је био предратни шеријатски судија у Скопљу и противкандидат за реис-ул-улему Фехиму еф. Спахи, рођеном брату Мехмеда Спахе, предсједника Југословенске муслиманске организације (ЈМО).

Овај Одбор, на челу са муфтијом Шећеркадићем, сарађивао је са Србима и заједно су радили на спасавању недужних људи од терора и злочина окупатора, усташа и других непријатељских формација. У децембру 1941. године муфтија Шећеркадић се у Пљевљима састао и са др Стеваном Мољевићем, главним идеологом Равногорског покрета. Том приликом су се сложили око обнављања Југославије на програму „Хомогена Србија“, који је др Мољевић већ био написао. Такође, почетком 1942. године формиран је и Ковачки четнички одред, под командом учитеља Хамдије Кријешторца, у духу дјеловања Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). Касније ће овај одред бити преформиран у Муслиманску милицију. Послије партизанског покушаја ослобођења Сјенице и њиховог страдања крајем децембра 1941. године, предсједник Управног одбора Сјенице, Хасан Звиздић, успоставио је контакт са тадашњим четничким командантом Златарског (Нововарошког) среза, поручником Вуком Калаитом, каснијим командантом 2. милешевског корпуса ЈВуО, и са њим се договорио о ненападању и одбрани од партизана. Такви договори су склопљени и са другим локалним четничким командантима у Сјеничком срезу – потпоручником Миланом Шекуларцем из Чедова, попом и резервним наредником Селимиром Поповићем из Штавља и поручником Слободаном Киковићем из Лопижа. А са поручником Калаитом договор су имале и муслиманске вође на територији општине Кладница. Ти договори су поштовани до краја рата на подручју тадашњег Сјеничког среза. У октобру 1944. године четничке јединице под командом капетана Вука Калаита и кладничке муслиманске милиције заједно су водиле борбе са партизанима који су наступали од Ивањице и Златибора.

Занимљиво је писмо најугледнијих нововарошких муслимана упућено предсједнику Управног одбора Хасан-аги Звиздићу у Сјеницу, у којем се жале на комунисте да својом пропагандом усмјеравају неке муслимане у борбу против четника који под командом поручника Вука Калаита не чине ништа лоше муслиманима, већ их, напротив, штите. То писмо је потписало 28 грађана Нове Вароши, међу којима су неки нечитки, па наводимо оне чији су потписи јасни: Хафиз Мустафа Ибишбеговић, Хајро С. Бербовић, Салих Хаџимуртезић, Алија Билалагић, Ибрахим Хаџибеговић, Омер Салихбеговић, Хусеин Долмагић, Мехмед Бегић, Бећир Туркмановић, Махмут Кавазовић, Бећир Ибровић, Мујо Хаџиибрахимовић, Авдо Авдагић, Мехмед Тировић и др.

Стравични усташки злочини над Србима забринули су и окупаторе, јер су због тога многи Срби, па и муслимани, прилазили и партизанима и четницима. И то је био један од разлога да четници добију налог да ступе у контакт са муслиманским милицијама. Та сарадња, иницирана од Врховне команде и лично генерала Драже Михаиловића, датира од љета 1942. године, када су успостављени први контакти муслимана са представницима четничког покрета на Мајевици, затим у крајевима Требаве, Тузле, Озрена и Зенице како би се тамо успоставио ред и мир.

Међу муслиманима у Херцеговини посебно се истакао љекар из Невесиња, др Исмет Поповац, који је хвалио Михаиловићево „исправно становиште у погледу муслимана“.
У бројним лецима позивају се муслимани у четничке јединице. Тако је у једном од њих писало: „Забијте глогов колац овоме демону – усташама. Супротставите се Павелићевој машинерији која је свјесно и несвјесно уништила већ преко 100.000 живота. Растурите у неповрат овај жалосни циркус у којем су муслимани били и тореадори и бикови. Крените путем Хаџи Лоје, Салиха Форте и Али-паше Ризванбеговића. Дванаести је час да спашавате што се спасити да, јер је куцнуо час пречишћавања, исправљања историјских грешака и стварања нових појмова и назора…“

Већ почетком 1942. године Равногорски покрет Драже Михаиловића ширио се и у Босни и Херцеговини и Хрватској. Највише се то одвијало због тога што је генерал Михаиловић од снага које су му изражавале лојалност све чешће тражио да се не свете хрватској и муслиманској дјеци и женама, а посебно да према муслиманима воде помирљивију политику. У томе је у неким дјеловима Босне и Херцеговине имао и успјеха, о чему свједочи босански четнички командант војвода Доброслав Јевђевић, који је са својим херцеговачким саборцем, војводом Петром Баћовићем, на захтјев генерала Михаиловића, радио на помирењу с муслиманима.

Војвода Јевђевић пише генералу Михаиловићу:

„– И Баћовић и ја и у Дрежници и у Коњицу, у присуству све војске и муслиманских првака, одржали смо говоре у којима је изложена наша нова линија према поштеним муслиманима, што је трупу дисциплиновало, а међу муслиманима изазвало огромно одушевљење.
– Јуче, после тих говора и пошто су кроз Мостар прошли муслимански прваци у шајкачама и са орловима на капи, састало се синоћ у Мостару преко стотину најугледнијих муслимана и сви су силно загријани за ту сарадњу, видећи у њој једину могућност спаса.
– Од својих пријатеља у (италијанској) армији сам сазнао да Италијани желе да наоружавају муслимане против Срба, па сам хтио да онда то наоружање (муслимана) вршимо ми преко наших људи и да мјесто противника формирамо ми од апсолутно сигурних људи чете савезника.
– Ја сам непрекидно одржавао везу са шефовима националних муслимана већ девет мјесеци и сад их могу повести у сваку акцију прије него ико други.“

Јевђевић је, међутим, имао проблема са дјеловима своје војске, јер су се неки његови борци „страшно острвили“ према муслиманима. Обавјештавајући о томе генерала Михаиловића, навео је да су гатачки четници побили „стотинак недужних муслимана, међу којима и једног који је спасао десетине Срба“, а да су приликом напада на Фочу убијена и „два најбоља српска пријатеља“. Међусобној сарадњи такви појединци и групе наносили су тешко поправљиву штету и са једне и са друге стране. Због тога је генерал Михаиловић стално захтијевао од својоих команданата на терену да спречавају и кажњавају виновнике таквих злочина.

Све ове муслиманске војне формације у Херцеговини, често називане муслиманске милиције, у почетку су имале исте легитимације као што су имали и четници. Оне су биле писане ћирилицом. Познати босански историчар Енвер Реџић пише да су чак Талијани дали више иницијатива у другој половини 1942. године да се организују муслиманске четничке јединице које би се бориле против партизана. Просрпски и пројугословенски оријентисани муслимани, како их је Реџић назвао, свесрдно су подржали ове италијанске иницијативе како би се заштитило муслиманско становништво од „четничких покоља“, не помињући на том мјесту страдање бројних муслимана од усташких злочина.

Какву су игру играле у завађању и међусобним сукобима између Срба православних и муслимана усташке власти у Херцеговини, између многих, може се видјети и из овог примјера који се налази у једном раду Мерисе Каровић.

Организована је конференција у Сарајеву 26. августа 1942. године коју је отворио хафиз Мухамед еф. Панџо. На тој конференцији „се разговарало о проблему смјештаја и прехране избјеглица, те сабирању добровољних прилога за ове страдалнике“. На састанку је говорио Омер Ченгић из Фоче и указао на неозбиљан став власти НДХ према овом проблему. Ченгић наводи да је два дана прије пада града група Фочака кренула према Сарајеву по оружје које им је било обећано, али више од пола ових људи било је избачено из воза у Свјетлини“.

Према томе, јасно је да је циљ власти злогласне НДХ био да Срби и муслимани буду у сталном сукобу и да се међусобно истребљују. У 1941. години усташе, са којима је било и муслимана, учиниле су стравичне злочине над српским становништвом у Фочи, Горажду, Чајничу. Када су четници ослободили те градове 1942. године, извршили су одмазду у којој је страдало цивилно муслиманско становништво, као што је раније страдало и српско цивилно становништво. Универзално Divide et Impera је, нажалост, увијек давало жељене резултате.

Из књиге Салиха Селимовића
Муслимани у Равногорском покрету и  јединицама ЈВуО (1941-1945)