Кецмановић: Босна путује у џенет или у џехенем
Фото: Медија центар Београд
ЗА НАСЛОВ ме инспирисао чувени италијански филм Елија Петрија „Радничка класа иде у рај“ из 1972-ге. Лијево ангажована критика капиталистичког система која обилује црним хумором и иронијом.
У овом тексту ради се о путу БиХ у ЕУ, коју Бошњаци доживљавају као рај на земљи, а пошто су они и муслимани, ријеч рај сам превео на арапски џенет, коју често користе. Ако постоји и пакао, односно џехенем на земљи, онда би то за Бошњаке била Трампова поилитика.
Још уочи рата, Изетбеговић је криво разумјео Цимермана да ће чим се Срби одупру политичком насиљу, САД одмах војно интервенисати, а касније и Бернарa Левија да ће – чим дође мир – бити примљени у ЕУ.
Не само да су погрешно рачунали, него су се и спремали за пут: име нације су промијенили јер је звучало потпуно исто као и име вјере. У Европи је заједнички језик (службени, књижевни) темељ формирања нације, па су измислили босански језик.
Желећи своју државу, замјенили су кантоне, које имају, за цијелу БиХ, коју немају, и ни Срби ни Хрвати је неће.
Позивају своје у ФБиХ да се шире у РС, праве босанску СПЦ, бирају и хрватског члана Председништва БиХ те тврде, што је најважније, да су дохакали Додику. Остало је само још да им папа одобри Босанску КЦ.
Међутим, оружана интервенција НАТО-а дошла је тек послије три и по године, а пријем у ЕУ није ни након 30. Али, боже мој, шта је 30 година за историју, Турска је чекала преко 60 прије него што је сама одустала јер је закључила да је Брисел неће, само што неће ни да им то отворено каже.
Уосталом, зато су се окренули од ЕУ према САД, одакле су им све демократске администације (Клинтон, Обама, Бајден) обећавале да ће се вратити незавршеним пословима у Босни. А онда је Трамп поново дошао за предсједника и рекао да се САД неће враћати у Босну, да Бошњаци, Срби и Хрвати треба сами да се равноправно договоре, показао Европљанима да је потпуно сувишан прогон Додика уколико га народ у Српској хоће.
Повукао је из Сарајева Бајденовог амбасадора Марфија, вођу хајке на предсједника РС, а све даље ишло је драматично, али брзо. Био је то вјероватно најтежи посљератни доживљај за Бошњаке када су схватили да је Додик, иако је отишао са функције, остао центар моћи у Српској, да му као народном трибуну функција и не треба. Не бих да их секирам, јер сада их је стигло још горе.
„Ако хришћани буду угрожени било гдје у свијету, дјеловаћу насилно и жестоко!“ – рекао је предсједник САД на Молитвеном доручку у Вашингтону и додао:
„То није лијепо рећи, али је истина!“
Ако су Бошњаци помислили да је Трамп само једнократно интервенисао за свог вјерног навијача Додика, избавио га од потјернице и онда га препустио аждајама из коалиције вољних, љуто су се преварили. Ево, сада видимо, није се радило само о ad hoc реакцији личне захвалности, него о широј стратегији одбране хришћанске цивилизације, коју је, како су још Д’Естен, Кол, Тачерова, а сада и Орбан, Фицо, Бабиш, Додик и други говорили, угрожавају муслимански мигранти у САД и Европи.
Друга вјера, нација, језик, култура, обичаји тешко се интегришу.
Заиста, како и сам Трамп вели, „није лијепо рећи“, али није било ништа више лијепо ни када је колективни Запад свој неоколонијани дрил над нафташким краљевинама на Блиском истоку компензовао болећивошћу према европским муслиманима, читај Бошњацима, који су били најсекуларнији, најевропскији и да систематски прећуткују све што квари зацртану схему.
Сенатор Лантош је у Конгресу САД чак отворено изрекао: „У Босни демонстрирамо да смо против Ал Каиде, али не и против муслимана, као таквих. Клинтон је неком од наших то још једноставније објаснио: „Муслимана у свијету има милијарду, а православних све мање“.
Чак и послије паузе након рушења кула СТЦ 11. септембра и открића да су многи исламски терористи имали пасоше БиХ, услиједиле су војне интервенције у Авганистану, Ираку, Сирији, земљама које нит лук јеле нит’ на лук мирисале.
Било је, истина, на европским аеродромима на летовима за САД непријатних посебних провјера путника са муслиманским именима. Златко Лагумџија јесте изручио „алжирску групу“ у Гвантанамо, али уз масовне уличне протесте муслиманског Сарајева.
Дио те игре у БиХ било је да су Срби постали дежурни кривци, јер су наводно рушили Дејтон, иако су га једини бранили, да је Додик био „црни Петар“, јер је тражио да се Српској врате отете уставне надлежности и то све са својом „запаљивом реториком“. Али, ето, све се очас тумбе окренуло.
Од „лица са потјернице“, око чијег хапшења се лицитирало ко то треба да обави: судска полиција из Сарајава, СИП-а, ЕУФОР , Интерпол или САС-овци, Миле се, заједно са доглавницом Жељком и лојалном Аном, у претпрошлу суботу нашао на Молитвеном доручку, а онда у Бијелој кући.
Сарајевски ТВ новинар Авдо Авдић је лијепо повезао да је Жељка разговарала са министром за трговину, са помоћником за тероризам, да је потоњи поријеклом Мађар и Орбанов пријатељ, да Орбан са Додиком у Бањалуци оснива Центар за борбу против тероризма. Миле, опет, по повратку из Јерусалима и разговора са комплетним врхом Израела вели да Јевреји и Срби имају „заједничког непријатеља …“ „да се у институције БиХ увукао антисемитизам …“
Авдо Авдић се вајка да је до преокрета дошло „зато што бошњачка врхушка није имала муда да ухапси Додика када се пружила прилика“. Но, Додик их је очито имао да издржи прогон, али и главу да у задњи час сјајно тактички одигра повлачење које ће му чак ојачати моћ и углед у свијету.
Фахро Радончић, лидер СББ-а вели: „Можемо ми да мрзимо Додика, али морамо признати да му се сви помало и дивимо …“
Дивљење код непријатеља, завист код неких пријатеља.
Трамп је у „заштити свих хришћана“ нашао формулу да прошири подршку својој подршци Израелу, али чињеница је да у унутрашњим обрачунима у арапском свијету прве страдају старосједилачке хришћанске мањине и њихови споменици, иако су под заштитом УНЕСКО-а. У том широком глобалном табору нашли би се, поред Јевреја и хришћани, и кршћани и протестанти. Да ли окупљање свих њих иза широких плећа Доналда Трампа и суперсиле, мирише на екуменизам који заговара Ватикан и има одјек и међу неким од владика СПЦ-а, док је већина наклоњенија Трећем Риму?
Додику је дан уочи поновљених избора стигла подршка Медведева, шефа владајуће партије Јединствена Русија, што је отклонило инсинуације да се окренуо Западу и СНСД-у додало 1500 гласова.
Може се једино рећи да се окренуо против европског дијела колективног запада, конкретно – коалиције вољних која Шмита и даље држи у Сарајеву, не мање него они против њега.
И непоколебљиви евроентузијаста Вучић орочио је лојалност до избора идуће године: „Док сам је предсједник …“
Након избора, како је ономад најавио шеф СНС-а Вучевић, биће премијер.
Бошњаци, међутим, практично немају алтернативу али, ако се посрећи и ЕУ и њима, Босна, и када буде примљена, биће посљедња на реду, и то у новокомпонованој категорији оних који ће имати све обавезе, а никаква права.
У тој „магарећијој клупи“, предвиђеној за Украјину и Молдавију, биће мјеста и на помоћним сједиштима без наслона, каква су биловактиле постојала у сарајевским кино дворанама, за оне који су се без карте прошверцовали да гледају фим и кришом сједали тек кад реостат пригуши свјетло.
Од Босне се неће тражити ни поглавља ни кластери, него само да ћути и слуша, као парије у кастинским друштвима, а на локалном нивоу „демократски изабрани“ лидер биће као капо у логору. Међутим, разумјети је и њих у Бриселу, ионако су без конснзуса о било чему и само им фали БиХ, која не може ни сама са собом.
Бошњаци неће са Русима и Кинезима, јер они су са Србима, иако су са њима Чечени и Ујгури. Преостаје им коалиција вољних, у којој Мерц, Стармер и Макрон не могу да се договоре о првенству и муку муче како да се удјену међу невољне, Путина и Трампа, око Украјине.
Није им рјешење ни у томе да се, како вели Бакир, прићуте док Трампова фертутма за годину-двије не прође, а онда наставе по старом, јер Трампа ће, према раним прогнозама наслиједити потпредсједник Џеј Ди Венс, који је још далеко радикалнији у одбрани хришћанства.
Но, не треба ликовати над белајем у комшија. Бошњаци су нам то, били одвојени ентитетским или државним границама и, како Вучић ономад рече на БХТВ, „наши односи су најважнији за будућност“.
Али Муслимани, како пише Меша Селимовић, „заустављају вријеме“, а Срби не могу бесконачно да чекају да они дођу тобе.
Ландауов равноправан договор након октобарских избора, ако не успије ни као усмјерени, биће прилика за мирни разлаз.
Можда ће Бошњацима на фртаљ БиХ то изгледати као џехенем, а изворни Дејтон призивати као изгубљени џенет.
