Mилева Лела Алексић: ВРТАЧЕ

Mилева Лела Алексић

На узвишењу, које као каква осматрачница, баца поглед на све четири стране света, самује камено насеље.Ту, где тишине најлепше сневају, нема ужурбаности, ни песме из вика, нема дозивања, нити жамора, смеха;нема ни псовки, ни уздаха, ни усклика. Само спокој царује. Не зна се, поуздано, када је настало окамењено насеље, ни колико душа је нашло смирај на узвишењу са којег поглед,,пуца“ на поље, на Липовац, на Грабове, на сваку кућу из које се по нека душа преселила на брдо. Не зна се ни када је насеље на узвишењу добило назив Мрамор. Једно је сигурно. Та адреса је коначност, смирај и вечито прибежиште. Ту су сви измирени, са самим собом, али и са комшијама с којима се, понекад, заметала кавга због премеђене међе, клевете или из чиста мира,тек онако из брзоплетости, или зависти.У каменом граду нема радосних сусретања, нема песме. Само, понекад, кад се потрошени живот пресељева на Мрамор, чује се ридање, лелек и болни јецај. Мирис тамјана и тихо појање из свештениковог грла, сведоче о пролазности или вечности. Бог зна…

Пролеће се оснажило, сунце се приближило воћњацима, ораницама, ливадама, али и озеблим рукама. Први кукурек и јагорчевина благовесте долазак раног пролећа. Још само у увалама и у скровитим шумским пропланцима држе се неподеране закрпе снега. Зима је отупела своје оштре зубе и као уплашена лисица, повлачи се у тихост своје тајновите шпиље. Зажуборио живот, напупеле гране у воћњацима, распевали се џивџани, одјекују меденице и бронзе. Разгорео се живот испод Липовца.

У селу беше самоуки клесар камена, млад, висок, наочит домаћин, коме у прстима беше умешности, талента, маштовотисти, али и снаге. Умеће обраде камена наслеђивало се у породици као традиционални занат, преносило се са колена на колено.Милун беше трећа генереција каменорезаца.Међутим, он беше необичан изданак, стасао на стаблу вредних и честитих занатлија. Из његове тајновите душе и вештих прстију израњале су на светлост дивне скулптуре, крстови и којекакви митолошки ликови; самоуки вајар, но пре свега беше занатлија, одан предачком наслеђу. У његовој породици се подразумевало да мушки потомак, од раних година, учи каменорезачки занат и наслеђује радионицу, наткривену старим црепом, скрајнуту у углу дворишта, да не ремети лепоту негованог цветњака у коме су се гордили божури, челенка, кадифице, калопер, георгине, матичњак…

Милун окречи стабла у воћњаку, ореза сасушене гране, поправи оронулу ограду на дворишту.Врата на старој радионици, зашкрипаше прозуклим гласом. Зарђале шарке нагризла рђа и потрошено време. Мемла и некаква утварна тихост увукла се у ћошкове, вирка иза полица са алатима, са плафона са кога се спуштају нити паучине. Високи храстов пањ препукао по средини. На комаду орунулог дрвета комад уштављене јагњеће коже на коме су седели Милунов деда, прадеда и отац. Нека тиха туга преплави Милуново срце. Запис породичног трајања се урушава, круни, гасне му живот…Уз зидове прислоњена два угрубо обрађена комада камена, спремна да се дораде, исклешу,дочекају нове муштерије. На вратима, од грубо обрађених дасака, жижак је избраздао кривудаве бразде. На зарђалом ексеру осамила се торба шареница саткана давно од остатака предива преосталих од ткања ћилима. На цветним шарама видљиве су рупе изгрижене зубом времена, или невидљивим оштрицама мољаца. У тој торби је Милунов деда носио сир и проју,по коју шљиву и мушмулу у каменолом, у Вртаче. Две тешке мацоле се јуначе у ћошку радионице. Држалице су им потамнеле од тврдих руку,зноја и крви из распуклих плихова и рана. Трагови предачког мукотрпног живота уписани на комадима дрвета. На полицама од дебелих храстових дасака поређани алати:длета, шпицеви, тестере, рендићи, сврдла, ћесери, тестере мале и велике,кутије са ситним и крупним ексерима, метални метри за мерење и бројне мале и велике алатке за занатске послове.

Млади занатлија обухвати погледом простор у коме су остали трагови, капље зноја, искре непокора и истарјности његових предака. Запламса понос у души. Одлучност потресе цело његово биће. Овај простор је храм његовог дома, олтар његовог кореништа. Ни један предмет, ни један ексер неће отуђити из старе радионице. Овде живе успомене, и завештања и ко зна какве тајне. Овде је извориште за времена будућа, спознаја његове сопствености. Из размишљања га пренуше дечји гласови, топот ситних корачића разиграних у дворишту.

-Оцо, вежи нам љуљашку на старом дуду. Хајде, хајде! И да нас заљуљаш да летимооо преко ограде у баба Смиљкино двориште. Молим те, оцо! Па, после да играш с нама клиса и…и да нас научиш игре,,мица“. Молимо те, оцо.

-Хоћу,везаћу вам љуљашку, али, најпре идемо на једно место, тамо на брегу где никада раније нисте били. Па, нисте ви више мали, је ли тако соколови моји?А, видео сам ја јуче, тебе Марко, како си оборио руку Милошу. Дуго сте се надвлачили у снази,али ти се заинати и победи. Јуначка крв тече у твојим жилама, знаш ли ти то, сине. Но, иди реци мајци да идемо на Мрамор, зна она шта треба да нам спреми. А, кад се вратимо, везаћемо љуљашку…

Два Милунова сина замичу преко Лучевине, пречицом, утабаним сеоским путељком који пресеца ливаде које су се заоденуле у светлозелене сомотске хаљине, на којима су се стидљиво смеше први цветови маслачка.Своје мале стопе утискују у крупне стопе свога оца. Иду ћутећи, ишчекујући тајновити простор у каменом насељу. Знају они да тамо, понекад, замиче дуга поворка људи, али зашто их је отац повео на брдо где никада нису били-размишљаху у тишини.

-Ја знам, оцо да је на Мрамору…како се то каже… Ма, знам …Нисам ја више мали- прекиде тишину десетогодишњи Милунов син.

-И треба да знаш сине. Треба да знаш где ти је чукундеда, и прадеда, и деда, и… Хајдемо полако…

А на мрамору постројени споменици као војници на мртвој стражи. Са камена гледају у неповрат умилне горштачке очи, по које благо осмехнуто лице, старице забрађене шареним шамијама, горштаци ватрена ока што сева испод шајкаче, по неки господин у грађанском оделу…На једном споменику младо девојачко лице, низ груди се спустиле две дуге, густе плетенице, у очима роса као капи што капљу са врба у долини, крај потока.

Милунови потомци ходе ћутаћи, пратећи свога оца који на моменте застаје, скида са главе шајкачу и лагано се крсти. Једва чујно прозбори:,,Бог да ти душу прости. Лака ти црна земља.“ Испред споменика, са кога гледају росне очи застаде, задрхта му брада и рука, на трен остаде у беспомоћној болности, приђе леденом камену и пољуби крст. Крајичком усана додирну слику са које се смеше два росна ока. Деца га посматраху у немој потресености, али не усудише се да проговоре ни једну реч. Кораци се запутише даље, до падине на дну Мрамора, саплићући се о сасушену траву која је презимила ту, у каменом граду. Не беху сви једнаки ни у вечности, као што нису били истоветни ни у животу. По који споменик је био као раскошна кућа, украшен позлатом, ограђен мермером, а по неки тек грубо тесани комад камена, на коме беху исписана једва читљива имена и године рођења и упокојења. Пажњу Милунових синова су привлачили стари споменици, обрасли павитом и бршљаном, прекривени маховином и лишајевима на којима су се једва назирала невешто исписана слова. Оронули комади камена, искривљени, посустали од силине природе и дугих година које их круне упорно, истрајно.На појединим местима само камени крст накривљен на једну страну, скоро ишчашен из времена прошлог.

-Оцо, оцо, сачекај ме-одлучно повуче за рукав свог оца Марко.

-Види оцо, на овом крсту пише 1803. година. И пише да погибе те године неки војник. А, спомен ће пасти и смрвити се и нико неће знати да је у нашем селу живео један јунак… А, ти се ме учио о нашим ратницима… Ти нећеш дозволити да време уништи овај знамен.Нећеш…Обећај ми, оче…

Очево срце се испуни поносом. На добром су корену изникла његова стабла.

-Нећемо дозволити, соколе мој. Заједно ћемо обновити то крсно знамење, поносу мој. Ту је неко твој и мој,ту је неко ко припада Отаџбини нашој, не само нама. А, овде су твоји и моји корени,наши Јанковићи. Више нисте мали. Да знате где почивају ваши преци. Па, да свратите, понекад, кад се враћате из школе. Њихове душе су живе. И све ће вас чути…А, сада хајдемо кући…

Пролазећи поред споменика са кога гледају росне очи, Милун застаде на трен, али стеже срце и укртоти тешку мушку сузу. Осећао је да ће једнога дана поверити неку тешку тајну својим синовима.

Сунце је све раније будило чељад наткриљену Липовцем, као каквим сурим орлом, спремним да кидише на сваку грабљивицу која се приближи кућама загрљеним расцветалим гранама раних јабука и шљива трновача. Милун одлучи да пође у Вртаче, понестало му квалитетног камена, а прсти га опомињу да треба да ради посао за који га је Бог одредио. Прикупи алат, у стару торбу сашивену од тамно-зеленог шаторског крила убаци динамит, штапине, шибице.У другој белој торби, сашивеној од тканог конопљаног платна, спремљена ужина-чанак са сиром и кајмаком, повеликик комад погаче, главица црног лука и комад сланине тек скинут са греде на тавану. Жена га посматраше испод ока некако брижно;неки потмули немир јој је струјао кроз мисли,али не рече ништа. Само немо намести крагну на кошуљи свога човека и испрати га до капије. Из куће истрча најстарији њихов син.

-Оче,желим да пођем с тобом. Поведи ме у Вртаче. Знаш да нисам више мали.

Док Милун оклеваше, мајка донесе одлуку.

-Пођи, Милоше! И иди понеси цигарете са стола. Заборавио твој отац. И да се чуваш, да те какав камен не закачи, не дај Боже.И буди далеко док отац пали динамит. А, и ти Милуне, бегај брзо у заклон кад зажежеш штапин. Ајде, здраво пошли.

На капији млада жена остаде дуго, све док се силуете сина и мужа назираху на стази што вијуга кроз ливаде, па се благо спушта према путу за Вртаче. А, каменолом се загордио усред шуме. Огромни камени масив, као да је засечен каквом џиновском секиром, окомито се накострешио према реткој храстовој шуми. По која велика стена се загледала у тмурног суседа с друге стране. Гледају се негостољубиво, мрачним погледом, из којега се излива студена нетрпељивост и презир. Тај призор подсети Милуна на завађене комшије. У мислима му одјекну мисао његовог деде:,,Око дедино, не дозволи никад да ти окамени срце;ма шта те задесило у животу;све примај као Божју вољу;буди човек међу људима“. Отац и син спустише торбе на комаде камена. Најпре одлучише да се одморе. Из четвртасте кутије, ишаране ћилимском шаром, Милун издвоји цигарету.Дуго је стискаше у чворноватим прстима, пре него је принесе уснама. Поглед му беше негде у даљини, досежући до каменог насеља које се назираше у измаглици. Цигарета је догоревала у руци, заборављена. Нека дубоко запретена патња изрони из душе, згусну се у дубоком уздаху и одлете преко каменитих хриди. Милош посматраше свог оца продорним, бистрим очима. Још ништа није знао о тежој страни живота, ни један камен није саплео његове корачиће, али је осећао да нису сви животни путеви лагани. Ко зна какве га бусије чекају на путу одрастања. Можда баш овакав неспокој који сагорева душу његовог оца, као што догорева цигарета у његовој руци. Приђе и сави своје дуге ручице око очевог врата. Остаде тако приљубљен уз очево необријано лице, ћутећи, само јаче стискајући свој загрљај. Само да не заплаче…А, зашто би плакао? Мисли саплитаху једна другу, ковитлајући се у души, као лишће у речном вртлогу. Из своје чисте душице доливао је капи снаге и поноса у очеве дамаре. Никада раније не беше овакве присности између оца и сина. Никада и нису били овако одвојени од кућног прага, ослоњени један на другог.

-Ајде, ајде…Момак већ, па се мазиш ко неко дериште. Још мало па какву ђевојчицу да загрлиш, види какав си стасит, дика татина. А, богами, морамо поразмислити из какве ћемо куће бирати снаху. Но, шали се твој тајо. Ти ћеш изучити велике школе. На тим путевима чека те твоја судбина. Но, запамти сине-немој се никад огрешити о ђевојачку част. Никад! И нека ти срце бира сапутницу за живот. Запамти… Но, хајдемо на посао, сине-прекиде тренутак присности Милун.

На тренутак размишљаше коју стену да одабере. Наумио је да ради једну скулптуру, држи му свезане мисли већ неко време, идеја да исклеше српску мајку, повијену од живота и терета над дечјом колевком или у млекару, на перилу… Одлучиће према комаду камена који му понуде Вртаче. Између велике сиве стене и нешто мање, прошаране црвенкастим нитима, одлучи се за већу громаду камена. Ако се разбије на веће комаде, имаће веће шансе да одабере комад за своје замишљено дело.

-Склони се, сине, иди тамо до краја мајдана. Тајо ће ово, а ти гледај са стране, учи, ко зна можда и ти некад кренеш предачким стопама. Ајде, ајде…

Милош се на трен загледа у очеве топле очи, шчепа његову десну руку и пољуби је. Тај ненадани излив синовљеве љубави, дубоко потресе сваки дамар његовог оца. Затим се окрену и журно се удаљи на безбедну раздаљину. Милун на трен оклеваше са које стране да постави динамит, нађе једну пукотину прилично неприступачну. Процени да ће се камен расцепити по дужини, да се неће распрснути у ситније комаде. Динамит се угнезди у пукотини, још само да се запали фитиљ…и то је по ко зна који пут поновљена вештина минера, каменоресца, скулптора…шта све беше Милошев тајо. Пламен захвати фитиљ, Милун хитро одскочи, решен да што пре стигне до свога сина. Неколико корака прескочи хитро, али се саплете на крупнији комад камена. Његово стасито тело паде баш у тренутку кад снажна детонација раздроби стену. Око његовог тела падаху комади камена, као да га каква разљућена звер удараше смртоносним шапама. Обема шакама покри лице. Бар очињи вид да сачува – размишљаше у трену. Још се дим и прашина не беху слегли од миниране стене, Вртачама одјекну крик:,,Тајоооо, тајоооооо мој. У помоћ!“Хитро притрча своме оцу. Његове руке беху крваве. Из расцепљених рана липтала је крв. Зачудо, на лицу не беше ни једне повреде. Милун покуша да устане, али му ноге беху некако тешке, као да нису делови његовог тела. Упркос тешком стању у коме се нашао, беше присебан.

-Сине, скини твоју кошуљу рано моја. Скидај брзо. Откини рукав, ено ти бритва у долами. Ајде, ајде соколе мој. Вежи, јако, снаго моја, вежи преко мишице, да крв зауставимо. Оде тајова десна рука.Макар ми је очињи вид остао, Богу хвала. И трчи, трчи горе до првих кућа. Нека дође неко по мене… Даће Бог да нађеш неког с коњском запрегом…

Милуну је у болници ампутирана рука до изнад лакта. Од трауме неколико дана није могао да се ослони на ноге. Вративши се у свој дом, данима је ћутао. Пребираше по свом сећању чије је грехе откупио својом десницом. Своје, ето Бог увек намири рачуне. Док се привикаваше на осакаћени живот,дуго размишљаше коме да повери дуго потискивану тајну. Коме? Док млађи син беше са мајком у граду, позва Милоша. На дечаковом лицу већ су се назирали први знаци одрастања. Још мало па ће се почети бријати. Стасава у момка,а леп је као најлепши бор на планини што се назире у даљини, преко поља и Грабова.

-Сине, дошло је време да ти откријем једну тајну, Не зна је нико, ни твоја мајка је не зна. Можеш ли ми обећати да ће остати наша тајна. Желим да знаш, да знаш… Нико неће умаћи Божјој правди…Није ни твој отац. А, ти, ти никад немој учинити мој грех. Сећаш ли се када сам ти у шали рекао у Вртачама да слушаш своје срце? Знам да се сећаш. Разум је суров, срце је племенито. А, срце нам не да да будемо неправедни, ни окрутни. То разум заповеда срцу. Разумеш ли ти мене, шта ‘оћу да ти кажем?

– Казуј, оче. Слушам те и памтим-промуца тихо Милош.

-Тамо на Мрамору, сећаш ли се оног спомена испред кога сам застао и дуго повијене главе стајао?Ту сам и тешку сузу пустио, али је ти ниси видео. Е, ту је моја рана већа од ове осакћене руке. Ту је мој грех…

На тренутак Милун оклеваше. Тешку исповест износи из рањене душе, тешку као камена громада у Вртачама. Бираше речи које ће мање потрести његовог сина. Уздахну, као да му је судњи дан покуцао на врата душе, па настави своју исповест.

-Било је то док сам био млад и луд, пустахија… Ништа ми се није могло отети, ништа стати на пут. Бесан, својеглав… Био овде у селу један мој јаран, ма и нисмо се нешто много волели, увек се такмичили ко ће боље у колу заиграти, ко ће бити коловођа на вашару, ко ће љепше запјевати и љепше руво обући. Стално нешто бијасмо у надметању. Он ми једном предложи да бацамо камена с рамена, па ко даље добаци, тај је победник. Да пресечемо ту нетрпељивост и да живимо у миру, свако да гледа своја посла. И о Ђурђевдану скупи се дружина, изађемо горе на брдо, ту где се о празницима одржавају вашари на оној заравни. Е, ту сам му муку у колу задавао. Најљепше ђевојке се такмичиле да заиграју поред мене. Дође час да намиримо рачуне. Договрисмо се да бацамо три пута. Они наши другари да посведоче докле је ко добацио. Е, моје бруке. Сва три пута надмаши ме јаран у бацању камена с рамена. Додуше, није за много, десетак сантима, али победи се у зубе не гледа. Вратих се ја кући ко покисла рага. Нека пакост ми не да мира. Ма, оћу да се осветим, а не знам како. О Ђурђевдану је вашар на брду. Ја обукао ново народно одело, сат времена се лицкао пред огледалом. Окрећем се, загледам лице, стас, ма љепши сам од њега. Он бјеше бацио око на једну дивотицу из суседног села, миражџика. Поче се говоркати да ће да се жени. Аха, е нећеш, мајчин сине. Сад ћу ја теби вратити мило за драго. Игра коло на брду, ја не пуштам трубаче. Како се које коло заврши, ја само ма’нем руком да наставе, па кол’ко кошта нека кошта. Китим свираче парама, лепим им ‘иљадарке на знојава чела. А, до мене у сваком колу она миражџика из суседног села. И тако… Отех ја ђевојку моме супарнику. Помислих, измирили смо рачуне. Она мученица не зна шта је снашло. Не зна ни на коју ће страну. Онај њен момак је више неће. Ја… Ја испадох последњи ништаковић. Оставих је и ја ни криву ни дужну.

Милош нетремице слуша свога оца. У његовим чистим очима час закли суза, час бес. Румен се разлива дечаковим лицем. У тренутку би да побегне,а опет поглед на обогаљену очеву руку држи га прикованог уз очеву постељу.

-Оче, то, то ниси ти урадио…Реци ми да ниси, реци…

-Седи, сине мој. Саслушај свог грешног оца до краја. Једнога дана одјекну болна вест селом. Умрла је најлепша девојка у селу подно Градине. Кажу да је свенула од туге, а опет неко каже да је пресудила себи, некако…да не наружи своје лепо лице. Тешки грех носи твој отац на души. Да ли га је откупила моја десница? Бог зна. Нека ти је на наук ова прича, сине мој. Нека ти је на наук…И не презри свога родитеља.

Негде средином лета, одјекнуше тупи звуци из Милунове радионице. Већ се беше свикао на живот ослоњен на једну руку. На грубо отесаном комаду камена, назиру се контуре женске фигуре. Милош је оцу десна рука. По очевим идејама клеше комадић по комадић камена, стрпљиво, марљиво. Схвата да је то нешто веома важно, да ће његов отац тако смирити своју душу. Обриси лица и дугих плетеница се назираху из белог пешчаника. Милун се трже. Па, то је онај лик са споменика на Мрамору. Носи га у мислима, буди га ноћу, прогони га, кажњава га, па га теши, па му се умиљава. Својом левом руком пређе преко лица као да је живо, као да га ишчекује, да му се радује. Неколико тешких суза откиде се из његових очију. Милош потресено посматраше свог покајаног оца. Схватио је. Бог намири рачуне, кад тад. Али Бог се радује највише покајаном грешнику.

У јесен, око митровских задушница засветле скулптура на Мрамору. На уласку у камено насеље, дочекиваше нове душе једно анђеоско лице, овековечено у камену. Отац и син запалише две воштанице испред споменика са којег их гледаху росне очи.

-Опрости мени грешном, Бога ради и ђеце моје ради- прозбори Милун.

Отац и син се вратише своме дому некако чудесно смирени. У срцу запламте нада. Богу је све могуће.