Нева Праун Петровић: Историја коју треба чувати
Фото: Зоран Шапоњић
Људи често хвале моју огрлицу, а ја никада не знам како да одговорим. Како нешто што носи толико историје свести на једно „хвала“? Дотични предмет је равни, златни привезак двоглавог орла са круном, који виси на одговарајућем златном ланцу. Није ни нов нити китњаст, изгубио сјај од година ношења, али то ми није важно; његов значај не лежи у изгледу. Ако бисте ме питали шта привезак приказује, кратак одговор је српски грб, који се разликује од грбова других словенских земаља по склопљеним крилима орла, скромној круни и четири слова С у средини. Али који је дужи одговор?
Огрлица представља хиљаде година историје, укључујући стотине генерација које су живеле под угњетавањем пола миленијума. Она садржи животну причу, пуну страхова и нада за будућност. Она је компас, северњача, водиља за мене; док се упуштам у наш модерни свет, она ме утемељује. Моја бака је одрасла у низу руралних места са мало хране – често ми је причала о свом оцу који се враћао кући из фабрике током доручка само да би попричао, јер није било хране за њега. Одрасла је у Југославији, директно се суочавајући са последицама два светска рата и османске окупације. Одрастајући у земљи у проблемима, моја бака је развила велику љубав према Србији, коју је пренела својој деци, али се плашила да ће та љубав бити изгубљена када њена породица напусти Европу и оде у Америку. Како пренети такву урођену везу са земљом детету које никада није живело тамо? У настојању да сачува културу, моја бака је купила колекцију златних огрлица које одговарају њеној, а свака је имала истог двоглавог орла. Када су јој се родили унуци, поклонила је по једну сваком од нас – мојој старијој сестри и брату, мени и мојој млађој браћи од ујака. Бакина копија огрлице и њено љубазно лице урезани су у наша најранија сећања, јер се често бринула о нама када смо били деца.
Када сам била млађа, клела сам се да сваки пут када би се Бака осмехнула тим осмехом пуним љубави, чујем неку врсту магичног звона у ваздуху. Она је оно што бисте очекивали од брижне баке: висока 168 цм, са кратком, белом косом и благим борама од смеха које јој прекривају лице, никада не делује застрашујуће. Али њен изглед је помало варљив. Иза њених смеђих очију увек је била ватра, страст дубоко укорењена у њеној души. Бака је тип који диже побуну када осети да је њена земља или породица угрожена. То је најочигледније у њеним причама о шверцу лекова и болничке опреме из САД назад у Србију – пошто болнице нису могле да приуште одговарајућу опрему – које се скоро све завршавају са „А онда су цариници постали сумњичави, али сам се расправљала са њима док нису одустали и пустили ме.“ Много моје личности потиче од ње, због чега сматрам симболичним када носим своју златну огрлицу са двоглавим орлом која се слаже са оном коју она носи са својом огрлицом од пуног злата.
Али није увек било тако – почела сам да носим огрлицу тек када сам имала око десет година. Бака се трудила да усади патриотизам својим унуцима, често би јој се очи замаглиле од суза када би препричавала трагедије које је видела да се дешавају нашем народу. Али њене тужне приче смо често заборављали, а црквене проповеди на које нас је водила никада нису дуго задржавале нашу пажњу. Моја брат и сестра и ја смо разговарали једни с другима на енглеском – то је природа деце рођене у Америци; велики део ваше културе се губи. Али сећам се да сам се променила неколико година након што је моја прабака, Бакина мама, преминула. Имала сам 8 или 9 година, колико се сећам, и одмах ми је синуло колико је живот кратак. Једног дана, Бака и моја мајка ће отићи, и никога неће бити ту да ми држи предавања о историји Видовдана или пробоју Солунског фронта. На крају, кад оне умру, и наша српска култура би умрла са њима. Та помисао је била толико дирљива за мене, да сам тада чврсто одлучила да нећу бити њена неука, празноглава унука. Након тога, слушала сам приче које је Бака причала и памтила сам песме, људе, датуме и битке, како бих једног дана могла да их испричам и својој деци. И да бих себи доказала да ћу научити да слушам њене приче, да ћу чувати своје српско наслеђе, одмах сам почела да претражујем мајчину кутију за накит док коначно нисам угледала привезак који је одговарао Бакином. Привезак виси око мог врата као физички подсетник на културу коју носим. Последњих пет година носим ту златну огрлицу сваки дан.
Зато мислим озбиљно када кажем да је двоглави орао много више од комада накита. То је последњи отпор Османлијама 28. јуна 1389. године, то је прва победа коју су извојевали Срби против Централних сила у Првом светском рату, то је празник за Светог Николу 19. децембра и Божић 7. јануара, и то је хиљаду мртвих Срба 1999. године. Огрлица је један црвени божур у белом пољу — први од многих који су постали гримизни од српске крви проливене на Видовдан 1389. године. Привезак је Србија, то је прича моје Баке и то су све њене наде и снови за мене. Зато не могу само да га сажмем у једноставно „хвала“ када неко похвали огрлицу.
- S. Текст који објављујемо стигао је на мејл адресу Искре из Сједињених Држава са пропратним писмом:
Поштовани,
Моја породица је из Ниша. Већ 40 година живимо у Америци. Сад смо у Калифорнији. Шаљем вам есеј моје унуке, четрнаестогодишње Неве Праун-Петровић, који ме је расплакао. Писала га је на енглеском за школу, а ја сам га превела на српски. Мислила сам да би, можда, могао бити објављен у Искри. Нева је рођена у Америци. Отац јој је Румун, а мајка Српкиња. Нева говори српски.
Хвала у напред,
Др Мирјана Петровић,
Фримонт, Калифорнија
