Миломир Степић: Шта би било да (ни)је било?
Како би изгледало човечанство и наша свакодневица да нема хришћанства и других великих религија/цивилизација? Шта би свет без Сократа, Платона, Конфучија…? Или да није било Мендељејева, Тесле и Пупина? Живот би био ненаслутиво другачији да нису измишљени и направљени једро, компас, барут, парна машина, електрична струја, аутомобил, авион… Запитамо ли се како би се изградио српски идентитет без Светог Саве?
Има оних који сматрају да је такво размишљање корисно, али и оних који мисле да се ради о испразном „замарању можданих вијуга“. Међутим, често се ради подстицања размишљања, креативности и стратеголошког приступа, а не „бубања“ и испразног фактографског складиштења чињеница, талентованим ученицима, студентима и полазницима разних семинара и курсева напредних облика усавршавања и образовања постављају хипотезе које нису тако близу реалности. Само на први поглед. Није редак случај да се управо неке од њих делимично или у потпуности остваре у будућности.
ПРИМЕРИ ХРОНОТОПСКИХ АЛТЕРНАТИВА
Такав облик научно-стручног и педагошког рада обично се примењује у историографији. Промени се једна или више варијабли, те се потом врше анализе, формирају закључци и врше прогнозе. Да се (није) десило оно, који би догађаји уследили и како би се даља историја одвијала? На пример: шта би било да је Спарта надвладала Атину и Картагина победила Рим? А да Османлије нису освојиле Цариград 1453. и да су, пак, победиле у Бечком рату? Или да су Наполеон и Хитлер успели да покоре Русију?
А да 1918. није формирана хетерогена југословенска државна творевина, већ проширена, хомогена, тзв. Лондонска Србија? Како би нам изгледала блиска прошлост и садашњост да је „западним савезницима“ 1945. било у интересу да победу однесе истински Ђенерал, а не извикани Маршал? Између осталог и много значајнијег – београдски фудбалски дерби не би до данашњег дана играли „Црвена звезда“ и „Партизан“, већ „Златна кокарда“ и „Четник“. И то не на стадиону ЈНА, него ЈВуО. Где би навијачи певали неке друге песме.
Будући да је мислити просторно вишеструко важно, слично мотивисање инвентивности врши се и у географији. Траже се исходи из постављене претпоставке различите од стварности. Примера ради, да је Земља заротирана за 90 степени и да кроз Гринич не пролази нулти меридијан него екватор, који, такође, пролази кроз садашњи северни и јужни пол. Замислимо само каква би клима, плаже и туризам били на Гренланду, Норвешкој и Антарктику.
Или да се изврши инверзија копна и океана планетарних размера, односно да се континенти претворе у океане, а океани постану континенти. Какав би, у том случају, био живи свет и да ли би га уопште било у условима знатно више температуре и смањене влажности? Балкан би био велики залив, садашње Каспијско језеро постало би острво, а Гренланд више не би био највеће острво, већ највеће језеро на свету.
Каква би била густина насељености, распоред милионских градова, миграције, саобраћајни коридори и политичка подела хипотетичког Атлантског или Пацифичког континента? А тек велике силе, њихове интересне сфере, светски поредак и геополитички процеси? Где би се налазили пандани САД, Кине, Русије…
ХИПОТЕТИЧКЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ИНВЕРЗИЈЕ
И кад смо већ код геополитике, а да не залазимо у далеку прошлост. Замислимо да је 1989. Берлински зид срушен на западну, а не на источну страну и да хладноратовску победу нису однеле САД већ СССР. Источна Немачка би припојила Западну, а не обрнуто. Москва би обећала да се Варшавски пакт неће ширити на рачун пораженог Запада „ни за вершок“. (вершок – стара руска мера за дужину, око 4,5 сантиметара) Уместо што се Европска заједница трансформисала и преименовала у Европску унију (ЕУ), Савет за узајамну економску помоћ (Совет экономической взаимопомощи – СЕВ) би се проширио и постао би чвршћа интеграција под називом, на пример, Источни економско-политички савез (ИЕПС) са седиштем Берлину, Варшави или Прагу.
Уместо експанзије НАТО и ЕУ доживели би имплозију, а њихове некадашње „ослобођене“ чланице би еуфорично манифестовале жељу да што пре „побегну“ од америчке хегемоније и похрле у руско наручје. Индукована американофобија достигла би неслућене размере, отварали би се досијеи обавештајних служби, ЦИА-сарадници били би лустрирани, приљежно би се тражиле „копче“ са руском историјом, политиком, културом, науком, уметношћу…
Масовно би се цепале и спаљивале америчке заставе, девестернизовали називи улица и тргова, рушили споменици, кориговале историјске чињенице у складу са „новом реалношћу“. Европљани би проглашавали Американце за окупаторе након „Дана Д“, а не за ослободиоце од нацистичке чизме. Историчари-ревизионисти прогласили би генерале Монтгомерија и Патона за ратне злочинце.
Кроз дијаметрално другачију геоекономску, геополитичку и геостратегијску призму били би посматрани Маршалов план, Гвоздена завеса, формирање НАТО-а и Европске заједнице за угаљ и челик (претеча ЕУ). Светлост дана би угледале чињенице о онемогућавању комунистичке победе у Турској, Грчкој и Италији, те о бројним субверзивним операцијама каква је била, на пример, „Гладио“. Слика Хладног рата, (гео)политике „обуздавања“ и стратегије „анаконде“ постала би потпуно другачија.
У том смислу, престижне светске награде добијали би научници и писци који би се бавили злочиначком антируском позадином формирања Rimland-а дуж евроазијског обода, односно трансатлантским и транспацифичким макро-мостобранима, пактоманијом и покретом несврстаних у његову сврху. На стотине филмова би се снимало не о злим Русима, руској мафији и одметнутим руским генералима који су се дочепали нуклеарног оружја, већ о светским заверама, „обојеним револуцијама“ и злочинима америчких маринаца, „зелених беретки“, „фока“ и „делти“ широм света.
КАКВА БИ БИЛА СРПСКА СУДБИНА?
Да ли би окончање биполаризма хипотетичком руском победом последично донело опстанак југословенске државе? Или би Русија све учинила да дође до њеног растакања као што је томе кључно допринео Запад? И да ли би се све десило на мање-више исти начин?
У првом случају, за очекивати је да би очување Југославије, а у руском геополитичком интересу, подразумевало радикално редефинисање политичких односа у њој. Другим речима, извршило би се сузбијање титоизмом устоличене хрватско-словеначке врхушке као прозападне, а фаворизовање српске номенклатуре по дефиницији проруски оријентисане. Следствено, то би значило и унутрашњу политичко-територијалну трансформацију земље ради веће кохезије, односно укидање њене републичко-покрајинске поделе успостављене сходно постулату што слабији српски чинилац, то јача југословенска творевина.
У другом случају, ако би Русија пожелела уклањање југословенске државе са политичке карте – што не би било изненађење, будући да је она 1918. формирана (и) као антируска творевина – логично је да би то било учињено на другачији начин и са супротним геополитичким консеквенцама. Наиме, због потребе да у постјугословенском делу Балкана има поузданог експонента, са подударним цивилизацијским (православним) и геополитичким (телурократским) идентитетом, Русија би „симбиозу интереса“ несумњиво градила са српским чиниоцем. Стога не би ојачавала српске супарнике, те сажимала и фрагментирала српски простор „цементирајући“ титоистичке међе и инстант-нације као што је то учинио Запад. Управо супротно: помогла би стварање интегралне српске државе у историјско-етничким границама.
И важила би нова, сасвим смислена крилатица:
„Потпуна Србија – стабилан Балкан“.
