Владимир Умељић: НАСИЛНО ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ У ВРЕМЕ СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

Геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945. се одвијао путем масовних убистава, протеривања и насилног покатоличавања. Несувисле тврдње да врховни представник Ватикана на лицу места, „блажени“ надбискуп Алојзије Степинац, то није знао су бесмислене.

Бројни историјски извори (као и здрав разум) говоре против тога, као само један пример – у студији „Када мртва уста проговоре. О Србоциду хрватске државе 1941-1945. (Прометеј, Нови Сад, 2023.) сам објавио факсимил потврде српској породици Меанџија из Глине, да ју је „загребачки надбискуп Алојзије Степинац одлуком бр. 7356, на дан 28.11.1941, примио у крило свете католичке цркве“.

Подсетимо се на неколико проверених и проверљивих историјских чињеница.

„Геноцидна намера“ (dollus specijalis) хрватске државе 1941-1945. у односу на православне Србе је од стране високих усташких функционера била више пута јавно обзнањена.

Тако се од Мила Будака, министра културе и образовања могло чути на једном скупу у Карловцу 13. јула 1941. године и следеће „Ми, који смо учили историју, знамо да је Свемогући на Дрини поставио границу између светова. Овде је настала највећа црква откада постоји свет, римокатоличка црква, овде је настало и највеће царство откада постоји свет, римско царство. Дрина је граница између истока и запада. Божије провиђење нас је овде довело, да чувамо ову границу (…) зато смо и добили име ante murale christianitatis (…) Браћо и сестре! Целокупни усташки покрет се базира на нашој вери (…) целокупни наш рад се базира на нашој верности цркви и католичкој вери…“¹

При свом говору у Иванцу, 3. августа 1941. године он још једном подвлачи укорењеност тадашње хрватске идеологије (= геноцидне политике хрватске државе 1941-1945) у римском католичанству и његовој културолошкој традицији: „Морамо се подсетити, да је католичка црква – која, нити је једна терористичка организација, нити је воде малоумни – водила шест крсташких ратова, да би ослободила Христов гроб. Када је већ то било у XI и XII веку, онда смо сигурни, да та црква и усташку борбу разуме…“²

Један други заменик Анте Павелића, др Виктор Гутић, изјављује: „Или ћемо ми победити и ови проклети Срби ће бити заувек уништени или, ако се којом несрећом деси, да опет настане једна Југославија, онда смо барем исправили статистику, у хрватску корист…“³

Др Б. Пешељ, професор међународног права у Вашингтонону, и својевремено лични секретар др Влатка Мачека, предводника Хрватске сељачке странке, као и школски друг неколицине највиших усташких функционера (Будак, Кватерник, Лорковић) говори о једном разговору, који је водио 21. јула 1941. године са шефом усташке полиције у Загребу, Еугеном Кватерником:

„Дозволио сам себи примедбу, да ова „чишћења“ међу Србима не могу да се добро заврше, јер се Срби неће дати тако лако поклати (…) Он ми је одвратио: ‘Ја знам, да ти очекујеш, да ће Енглези добити овај рат и – ја се слажем са тобом (…) Али тада неће више бити Срба у Хрватској и, без обзира на то ко ће победити у овом рату, тај ће морати да се помири са ситуацијом, коју буде затекао…“⁴

Ни високи представници католичке цркве нису заостајали за својим колегама.

25. априла 1941. године – једанаест дана по капитулацији (српских делова) југословенске краљевске војске и петнаест дана по прокламирању НДХ – обзнањује загребачки надбискуп и председник хрватске Бискупске конференције, др Алојзије Степинац, својој римокатоличкој пастви:

„Часна браћо! Ови догађаји су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала. Ово су часови, када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом (…) И ко може да нам замери, када ми као духовни пастири дајемо свој допринос томе (…) и иако су данашњи судбоносни догађаји још увек не сасвим прегледни (…) упркос томе, лако је препознати Божју руку на делу (…) Црква, која већ две хиљаде година гледа историјске промене, која је вековни сведок, како regnum de gente in gentem transfertur et injurias et contumelias et diversos dolos (како краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара) (…) а будући да ми познајемо људе, који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“⁵

Ова порука највишег представника хрватског римокатоличког клира је, несумњиво, једно (наравно, циљано конфесионално конотирано) програматско политичко опредељење, у циљу објашњења, подршке и легитимисања усташког преузимања власти. Истовремено, хрватски надбискуп плаћа и трибут времену и тренутно доминантном (нацистичком) политичком духу у Европи. Тај трибут се рефлектира у једном несумњиво есенцијалном елементу нацистичког расизма, у њиховом „крв и земља“-принципу („Blut und Boden“), који је основа њихове поставке о једној мистичној „расној надмоћи аријевско-германске расе“. Тај принцип је био основа и нацистичких „Нирнбершких закона“ 1935. године, који су прогласили Јевреје, као и Синти и Роме „носиоцима туђе крви“, чиме је овим народима одрекнута било каква повезаност са дотичном земљом, чиме су проглашени туђинцима и уљезима, и фактички стављени ван закона.

Загребачки надбискуп, потом, додељује једну врсту превремене апсолуције усташама, јер – како би оне могле да погреше, када највиши римокатолички ауторитет у НДХ у овом преврату одмах препознаје „… Божју руку на делу…“? Председник хрватске Бискупске конференције образлаже ову насилну промену власти, очигледно, кривицом претходне „српске Југославије“ јер „… краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара…“ али и чињеницом да хрватски римокатолички клирици ето познају „… људе, који данас управљају судбином хрватског народа…“ и стога су „… дубоко убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“

Колико је дубоко и утемељено то познавање било, сведочи и јављање једног хрватског римокатоличког историјског извора, који говори о свечаном откривању једне спомен-плоче у Загребу, на адреси Капитол бр. 4 – што је, као што је познато, адреса званичног седишта загребачког надбискупа – од 27. септембра 1942. године, на којој је стајало „… да су овде, у званичном седишту председника хрватске бискупске конференције (…) корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе…“⁶

Сарајевски надбискуп Шарић пише 11. маја 1941. године:

„Ја сам био код наших усташа у Јужној и Северној Америци (…) ја сам пјевао са нашим усташама, пуног срца, наше химне и увјек са сузама у очима (…) и увјек ћемо нашу верност домовини повезивати са вјерношћу нашој вјери. Увјек Хрвати! Увјек католици! Бог и Хрвати!“⁷

Ђаковски бискуп Акшамовић заклиње се 22. априла 1941. године: „… да ћемо увек остати чувари наше свете вере и хрватске националне свести на источној стражи наше миле домовине…“⁸ Он даје још једно клерикално-политичко образложење усташког погледа на свет, њихових мотива и активности: „Часна браћо, свештеници и наши мили верници, Свети отац, Пије XII, шаље нам свој очински поздрав и (…) поручује нам, да се молимо Светој Мајци Божијој, да би се овај крсташки рат што пре завршио (…) хрватски војници су поделили свој витешки задатак. Једни бране земљу а други учествују у крсташком походу против бољшевика (…) блажена Мајка Божија, краљица мира, ће учинити, да се крсташки рат против неверника на свим бојним пољима срећно заврши…“⁹ Почетком 1942. године, он пише: „Назад к вери отаца! Јединство је у католичкој цркви! Наша заједничка молитва у овој години ће бити, да Божја милост скрати време крвавог и разорног рата, да правда и истина победе, за које се данас у Европи бори 350 милиона наших савезника, да завршетком рата победи света католичка црква (…) За нас Хрвате је зов „За дом спремни!“ најмилији од свега (…) За Немце је зов „Хајл Хитлер!“ исто тако свет (…) То је све добро и племенито…“¹⁰

Да је међусобна сарадња била очигледно задовољавајућа, сведочи и највише усташко одликовање, које Алојзије Степинац добија 1944. године; интересантан је онај део образложења „Хрватског уреда за одликовања“, у коме за Степинца стоји „… да је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству…“, као и да је први човек хрватског римокатоличког клира тај орден јавно носио све до 3. фебруара 1945. године.¹¹

Закључно, још једно историјско сведочанство о симбиози световних и римокатоличко-црквених поглавара у дотичној хрватској држави. Тадашњи усташки министар унутрашњих послова, др Андрија Артуковић, је четрдесет година по завршетку Другог светског рата изручен Југославији. И он сведочи о овој проблематици, на свом суђењу 1986. године:

„Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер он је био надбискуп и један свети човек. Он је то радо преузео и саветовао ме је, као један свети човек (…) он је преузео ту функцију и обећао ми да ће то решити (…) рекао је „Препусти то мени. Ја ћу то, као представник католичке цркве најбоље и у складу са својом савешћу учинити.“ Ја сам ангажовао Степинца, као једног светог човека, да би он то најбоље и најсавесније решио…“¹²

Један битни део овог геноцидног наума је било уништење свих носилаца православља.

Српска православна црква је 10. априла 1941. године, на дан устоличавања Анте Павелића и његовог покрета, имала девет епископа у новонасталој НДХ.

Загребачки Митрополит Доситеј бива одмах ухапшен, саслушаван и мучен; он нерво обољева, бива протеран у Србију, где у манастиру Ваведење подлеже последицама свог хапшења.¹³

Бањалучки епископ Платон бива 5. маја 1941. године ухапшен, мучен и убијен. Његов леш је пронађен и, пре сахране, фотографисан – брада му је била ишчупана, нос и уши одсечене а у многобројним ранама је и со пронађена.¹⁴

Сарајевски митрополит Петар је ухапшен 12. маја 1941. године, мучен и убрзо убијен.¹⁵

Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину.¹⁶

Далматинског епископа Иринеја интернирају италијанске окупационе трупе и он остаје на животу.¹⁷

Сремски епископ Валеријан умире 12. јула 1941. године природном смрћу.¹⁸

Тузлански епископ Нектарије и херцеговачки Николај успевају да живи стигну до Србије.¹⁹

Усташе протерују више стотина (334 од укупно 577²⁰) и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља.²¹

Павелић објављује 3. априла 1942. године законски декрет о оснивању једне „аутокефалне хрватско-православне цркве“²² и именује руског емигранта и бившег великодостојника руске цркве, Гермогена, за поглавара исте; Гермоген бива, на то, искључен из Руске заграничне цркве и неканонско оснивање ове Павелићеве творевине се оглашава неважећим и осуђује.²³

Хрватски римокатолички клир се, овим поводом, не оглашава.

Српска православна црква у Београду је, од самог почетка, покушала да документује судбину свог аутохтоног свештенства у новонасталој НДХ. Следећи подаци потичу, до даљњега, из те „Споменице православних свештеника 1941 – 1945.“ (уколико се користе други извори, то ће бити посебном фуснотом обележено)

Православног свештеника С. В. Аврамовића, рођеног 7. децембра 1913. године у Лозници, хапсе усташе 29. септембра 1941. године у његовом месту боравка, Бановом Пољу. Сведок М. Лалић извештава: „Када смо стигли до Сремске Митровице, исте вечери су усташе заклале младог свештеника пред свима нама и потом бацили леш на један пласт сена и запалили га.“

П. Ј. Андрића, рођеног 25. августа 1887. године у Дрнишу, са службом у Тептиху код Книна, хапсе усташе 9. јуна 1941. године и одмах почињу да га муче. Преживели очевидац, Л. Кашић из Жиднића, потврђује да су усташе свештенику лагано и систематски чупали браду, исецали му ребра и одсекли све прсте; на крају су га, заједно са још два свештеника и око 300 других Срба, 15. јуна 1941. године, убили.

Д. Бабића, рођеног 10. новембра 1884. године у Петрињи, са службом у Свињици, где је у ноћи између 14. и 15. јуна 1941. године и ухапшен, налазе следећег дана поред пута, око тринаест километара далеко од места хапшења. Нос, уши и руке су му одсечене, очи ископане а полни орган одсечен и стављен у уста.

М. Бањац, рођен 11. фебруара 1886. године у Дрвару, ухапшен је са једном већом групом (око тридесет) Срба 14. јуна 1941. године. Преживели сведоче да су усташе свештенику одсекли пре смрти руке, нос и уши. Муке му је прекратио један други ухапшени Србин, Б. Крец, који је – док су усташе гурале одсечене органе свештенику у уста и подвикивали „Хајде, попе, лижи своју пасју крв!“ – изненадним повицима „Доле усташе! Доле Павелић!“ испровоцирао моменталне усташке рафале.

И. Г. Богић, рођен 6. фебруара 1911. године у Суботској, пада у усташке руке у ноћи 17. јуна 1941. године. Одговорност за његову смрт се приписује, иначе, католичком свештеном лицу Сидонију Шолцу. Ухапшен је код капеле Светог Мартина, у близини његовог места становања. Усташе су га завезале за једно дрво, одсекли му нос и уши, ишчупали језик и браду а потом ископали очи. Закључно, распорили су му стомак и обмотали црева око врата. Унакажени леш је ту остао до следећег дана, до четири поподне, када је једна група Рома добила дозволу, да га уклони одатле.

Ј. Н. Богуновић, рођен 3. јануара 1908. године, са службом у Доњем Лапцу, ухапшен је у мају 1941. године и одведен у усташки концентрациони логор у Госпићу. Тамо га туку и боду усијаним иглама, потом су му ишчупали браду и нокте и у јуну је био, заједно са једном већом групом Срба одведен у Јадовно и заклан. Његова жена и два мала сина су живи бачени у подземну јаму Јасеновача.

Д. Бракус, рођен 25. маја 1911. године у Залужници, са службом у Бјелопољу, ухапшен је крајем маја 1941. године. Усташе му поливају браду бензином и пале је. Убијен у концентрационом логору у Госпићу.

В. Вишњевац, рођен 17. јуна 1870 у Вишњеву, из Гацка. Усташе су га у јуну 1941. године извукли из болесничког кревета и, у Автовцу, маљевима буквално размрскали читаво тело; леш, потом, товаре на једна колица и возају га читав дан градом а затим га бацају на једну камару шталског ђубрета.

М. Вујић, рођен 6. јуна 1917. године у Војшници, са службом у Радовици, ухапшен у ноћи 28. јуна 1941. године и сутрадан заједно са око 4.100 Срба убијен. 5. августа 1941. године доводе усташе већи број Српкиња из околине на брдо Бакић Главица и убијају их. Међу њима је и трудна жена свештеника Вујића; усташе су јој распориле стомак и истргле бебу из њега а и њено двогодишње дете бива на месту убијено.

Б. Б. Добросављевић, рођен 4. априла 1886. године у Скраду, са службом у Вељуну. Ухапшен, заједно са још око 500 Срба и читав дан пред смрт, мучен. Усташе га, поред осталог, терају да чита опело сопственом – још живом – сину Небојши, кога пред њим муче.

М. Н. Загорца, рођеног 9. новембра 1910. године у Брезику, бацају усташе са звоника његове цркве, 13. августа 1941. године, са повицима: „Нема више крста за три прста!“

С. С. Јовићу, рођеном у Дрнишу, одмах по његовом хапшењу, 1. јуна 1941. године, усташе чупају браду, секу уши и нос и, потом, убијају га маљевима 15. јуна, и његов леш секу на комаде и бацају их на ђубре.

С. Лаврња, рођен 1912. године, свештеник у Суваји Личкој, ухапшен је почетком јуна 1941. године, усташе га присиљавају да чисти улице, чупају му браду, у ране му сипају со; потом одлазе усташе у његову Сувају и спаљују село, кољу 170 Срба а 130 умиру у пламену; и трудној жени свештеника Лаврње поре стомак и ваде нерођено дете а убијају на лицу места и још двоје мале деце овог свештеника. Ово недело је документовано и потврђено и једним несрпским извором, сведочанством једног италијанског очевица, који је у Канади објавио и једну фотографију са места злочина, под насловом „Документација усташког зверства у Суваји, у кући попа С. Лаврње“.²⁴ (Следећи подаци су опет преузети из „Споменице православних свештеника 1941-1945.“, 1960, Београд).

И. Д. Малобабић, рођен 31. октобра 1866. године, свештеник у Коларићу, заклан са женом, сином и многобројним Србима у цркви, која је потом запаљена.

М. Мандић, рођен 1881. године у Грачцу, ухапшен 29. маја 1941. године и, после очигледно облигаторног мучења, убијен. Усташе каче његову одсечену главу о једно дрво поред пута.²⁵ (Следећи подаци су опет преузети из „Споменице православних свештеника 1941-1945.“, 1960, Београд).

Г. Д. Марјан, рођен 21. марта 1884. године у Подуму. Усташе га, у августу 1941. године, живог спаљују на римокатоличком гробљу у Госпићу.

Ј. Д. Маскијевић, рођен 27. септембра 1908. године у Власеници. Усташе га хапсе 10. јула 1941. године, копају му очи и преливају га кључалом водом, смрт га стиже тек следећег јутра.

С. Медића, рођеног 12. јула 1925. године хапсе усташе заједно са два брата, шест других мушкараца и две жене, 24. децембра 1941. године, и све до 28. децембра их непрекидно муче; на крају су сви били тестерама за дрво исечени на комаде.

В. Милановић, рођен 1865. године, свештеник у Кулен Вакуфу, ухапшен крајем јула 1941. године, заједно са два сина, ћерком, снајом и два унука. Усташе га приморавају да присуствује клању своје деце и унука и покушавају да га приморају, да својом руком закоље сопствену ћерку; када то не успева, стиже казна – осуђују га на живот и пазе да себи нешто не учини. Остало је сачувано писмо једне партизанке, која је по освајању Кулен Вакуфа, написала и „… тамо, у затвору смо затекли и старог Милановића, самог, скоро непрекидно је вриштао (…) био је скоро сасвим полудео…“

М. Минимића, рођеног 15. новембра 1913. године у Пљевљима, са службом у Биљешеву, убија 27. априла 1941. године бивши римокатолички свештеник Еуген Гујић из Фојнице.

Н. Радмановић, рођен 1869. године у Садиловцу, свештеник у Слушници. Ухапшен 2. августа 1941. године, заједно са супругом Катарином, ћерком Љубицом и још око 700 Срба. После мучења, сви су побијени дрвеним маљевима. Римокатолички свештеник Иво Микан, који предводи овом приликом усташе, коментарише потом пред сведоцима: „Овај стари поп из Слушнице је заиста био тврдоглав, морали смо га три пута ударити по глави, док није крепао.“

С. У. Рајчевић, рођен 6. марта 1913. године у Малом Халању, са службом у Могорићу, ухапшен 16. јуна 1941. године, одведен у Јадовно, мучен и 28. јуна 1941. године, усташе га привезују за један ражањ и лагано пеку, све до смрти.

М. А. Семилуцки, рођен 26. октобра 1876. године у Копаништу, ухапшен заједно са око 700 Срба у селу Кукуњевац, и затворен у српску православну цркву. Усташе силе свештеника да чита својим живим сународницима опело а онда им свима нуде да се покатоличе. Пошто се предлог одбија, усташе убијају све заточенике ножевима и маљевима; последња жртва је свештеник Семилуцки.

Д. С. Ћурчић, рођен 1. децембра 1905. године у Подуму, свештеник у Огулину, ухапшен почетком маја 1941. године; усташе су покушавале да га натерају да гута људске фекалије, ишчупали су му браду, избили му једно око; убијају га у Јадовну.

Б. Д. Штрбац, рођен 19. фебруара 1912. године у Плавну, свештеник у Босанском Грахову, ухапшен 17. јуна 1941. године и одведен у Јадовно. Усташе му живом деру кожу и, потом, бацају га у јаму.

Један други извор поучава све оне, који би се понадали да је овим (кратким) приказом судбине једног малог дела свих српских православних свештеника, који су пали жртвом геноцида хрватске државе 1941-1945, заиста исцрпљен читав репертоар болесне садистичке фантазије, да то нажалост није тако:

„У концентрационом логору у Копривници, усташе су у мају 1941. године довеле око стотину младих Јевреја и приморали их да почну да мастурбирају. Истовремено, довели су око педесет српских свештеника, натерали их се свуку голи, окрену леђима ка овим Јеврејима и да се погну напред. Тада су покушали да натерају Јевреје, да силују ове свештенике…“²⁶

Исто тако, почиње систематско уништавање и отуђивање/отимање православних цркви. У документу „Dossier Remis par la Yugoslavie“, који је по завршетку рата поднет на „Conference sur les Reparations“, у Паризу, стоји додуше да је „… укупно 456 православних цркви уништено од стране окупатора…“, али је чињеница да су „… Немци одговорни за највише 10% овог броја, остало је био резултат усташког крсташког похода…“²⁷ С друге стране, не постоје никакве објективне индиције или докази, да су српски четници икада циљано и/или систематски предузимали сличне акције против католичких црквених објеката.²⁸

Разарање српских православних цркава и манастира на читавој територији НДХ је, исто тако, од првог тренутка припадало усташком „крсташком“ походу. И овај аспект је релативно подробно обрађен у стручној литератури; овде ћемо дати један кратки илустративни преглед, који је преузет из извештаја једне државне комисије, састављеног већ крајем 1945. године²⁹.

У јуну 1941. године су разорене православне цркве у Котор Вароши, Челинцу и Масловарима. „Разарање су морали да обаве највиђенији Срби из околине; пре тога су усташе ове цркве често злоупотребљавали, као клозет.“ (сведок: Д. Мартиновић, учитељица из Котор Вароши).

Истовремено, усташе почињу са рушењем цркве у Бихаћу и, пошто је она била од врло чврстог материјала, они је убрзо минирају (сведок: Г. Половина, месар из Бихаћа). Већ у априлу 1941. године је црква у Дрвару опљачкана и претворена у усташки војни магацин (сведок: Д. Жељковић, занатлија из Дрвара); крајем јула 1941. године, усташе забрављују српске цркве у Бијељини, Јањи, Бродцу, Балатулуну у Црнилову (сведок: В. Петровић, трговац из Јавља) а почетком 1942. године цркве у Турјаку и Драгајима су опљачкане и запаљене (сведок: Р. Ђурђевић, трговац из Босанске Градишке). Срушене су српске цркве у Босанској Крупи, Иванској, Бањанима и Бушевићу (сведок: К. Бурсаћ, бабица из Босанске Крупе) а црква у Зборишту је – са око 1.000 српских верника и много жена и деце међу њима – запаљена: „Посматрали смо пожар из околине а они, који су били ближе, чули су страшне крике…“ (сведок: С. Миљаковић, Босанска Крупа); и у Добром Селу су усташе прво затворили све Србе у цркву, онда бацили неколико ручних бомби унутра и, закључно, запалили је (сведок: З. Спасић, свештеник).

Цркве у Босанском Шамцу, Црквини, Слатини, Обудовцу, Новом Граду, Дубици, Милошевцу, Тишини, Високом и Илијашу су опљачкане и забрављене (сведоци: С. Вујанић, трговац из Босанског Шамца и С. Ђукин, радник из Високог); у Босанском Новом (Добриљин) је црква опљачкана и спаљена, у Босанској Костајници срушена а у Босанском Петровцу је од дванаест православних цркава, осам опљачкано и делимично срушено (сведоци: В. Човић, електричар из Босанског Новог, М. Павић, свештеник из Босанске Костајнице, Н. Новаковић, свештеник из Босанског Петровца). Православне цркве у Језеру, Шипову, Стројницама, Грашавици и Злоговцу су опљачкане и запаљене; црква Светог Петра и Павла у Добоју се забрављује а српско гробље уништава; црква у Маглају се разара, све црквене књиге завршавају на ломачи а иконе се уништавају; црква у Брчком се 2. децембра 1941. године демолира, црквени торањ се руши ручним бомбама, следећег дана се демолира и православно гробље; истог месеца се руши и православна капела у Брчком и црква у Брезовом Пољу (сведоци: Ђ. Дракулић, учитељ из Јајца, М. Ђурица, Добој, В. Перовић, свештеник из Маглаја, И. Чолаковић, чиновник из Брчка).

Бугојно: „Католички свештеници су захтевали да сви Срби пређу у католичанство. Наши српски свештеници су одмах били одведени, цркве опљачкане и претворене у коњске штале…“ (сведок: Р. Поњевић, ратар из Бугојна). Градачац: „У селу Мајеви, усташе су запалиле православну цркву, која је потом потпуно изгорела, док су они пред њом играли једну своју народну игру. У селу Подновље, разорили су цркву и терали Србе да употребљавају олтар, као клозет…“ (сведок: Ј. Ковачевић, трговац из Градачца). Јајце: „Стару цркву су усташе прво опљачкали и онда је претворили у јавни клозет. У нову цркву су 29. августа 1941. године затворили Србе и поклали их (…) ножевима су убадали у иконе…“ (сведок: П. Рајак, кочијаш из Јајца). Босанска Дубица: „21. августа 1941. године хапсе усташе 70 Срба из околине и затварају их у православну цркву; ту их држе, све док ови не могу више да издрже и врше нужду; касније се црква руши а православно гробље разара (сведок: С. Вујасиновић, свештеник из Босанске Дубице).

Мостар: „Обадве православне цркве су опљачкане а гробља уништена…“ (сведок: М. Радић, свештеник из Мостара). Зворник: „Српска црква у Трињачи је у тако жалосном стању, да би пред том страшном сликом једне Божије куће уздрхтао најкрволочнији и најбездушнији човек (…) Божија кућа, претворена у клозет…“ (сведок: В. Прерадовић, свештеник из Зворника). Дервента: „Српска православна црква у селу Лијешће је претворена у једну римокатоличку цркву и римокатолички свештеник ту држи мису…“ (сведок: М. Трифуновић, трговац из Дервенте).

Темељност усташког затирања српске духовности – уз искорењивање српске физичке присутности – на овим просторима, потврђује и једна статистика Горњокарловачке епархије: пре рата је у овој области постојало 167 српских цркава и 52 капеле, као и једна руска православна црква (у Црквеници); усташе потпуно уништавају 145 цркава и 43 капеле, остатак се пљачка, отуђује, забрављује.³⁰

А „блажени“ надбискуп Алојзије Степинац, ето ништа од тога није знао?