ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ИЗДАЈА СЕ СПРЕМА – ИСТРАЖИВАЊЕ ОЛЕГА АРЈАПЕТОВА
ЕНГЛЕЗИ И ФРАНЦУЗИ МОТРЕ
Руски историчар Олег Арјапетов, у својој књизи „Генерали, либерали и предузетници/ Рад за фронт и за револуцију 1907-1917” истиче да су и Велика Британија и Француска пажљиво мотриле развој револуционарних тежњи у Русији, и суштински га одобравале, иако је у питању била савезничка земља. Од фебруара 1916. године лорд Берти, енглески посланик у Француској, позивајући се на изворе у Русији, у више наврата je помињао „антидинастичка” расположења гардијске пешадије у корист великог кнеза Николаја Николајевича Млађег. Долазило је до окупљања разних либерално настројених група, попут племића – либерала, представника земства, које су, усред рата, тражиле политичке промене. Један од кључних вођа земства (иначе масон), кнез Љвов, преко својих људи је обавештава већ поменутог Николаја Николајевича о потреби преврата у земљи; кнез Николај је одбио да буде вођа превратника, али свог рођака и вођу династије, Цара Николаја, коме је био заклет на верност, није обавестио о томе шта му се спрема иза леђа.
Један од трону оданих официра у бази Црноморске флоте писао је о тешким осећањима која су обузимала његове другове и њега самог уочи револуције: „Стизале су злослутне вести о превирању у јединицама престоничког гарнизона и о немирима у народу. Познато je било да многи чланови Царске породице нису задовољни Царем и да напросто мрзе Царицу. Очекивана je некаква експлозија и одозго и одоздо, наговештавајући у земљи страшне последице. Са најмрачнијим предосећањима улазили смо у 1917. годину.”
ГУЧКОВ И РЕФОРМА
Један од вођа цареиздајства, думски масон Гучков, све време је у заверу увлачио Цару најближег генералштабног официра, генерала Алексејева, који је, опет упркос заклетви, говорио да неће подржати преврат, али му се неће ни противити. Керенски, каснији челник Привремене владе, писао је, касније, у својим успоменама о стању у државној Думи пред свргавање монархије: „Да би се боље схватила атмосфера која je владала на последњем заседању Думе, у времену од 1. новембра 1916. године до 26. фебруара 1917. године треба имати у виду да су мисли свих депутата биле усредсређене на очекивање дворске револуције”.
Цар Николај је био свестан потреба за политичким променама, али таквим које не би угрозиле средишњу снагу престола, око кога се Русија суштински сабирала. Енглески представник у руском Главном штабу, Хенбери – Вилијамс, записао је у свом дневнику од 26. јануара 1916. године, да је Цар Николај с њим почео разговор о природи републике и монархије: „Људи, којима он влада, толико су разнолики по пореклу и темпераменту, уз то, толико се разликују од наших западних Европејаца, да je Император за њих насушна потреба. Његова прва посета Кавказу оставила je на њега снажан утисак и поткрепила je ова уверења. Сједињене Америчке Државе, рекао je он, представљају нешто сасвим друго, па се ове две земље не могу упоређивати. У овој земљи има много проблема и замршености, склоност њених људи за маштање, њихова јака религиозна осећања, њихове навике и обичаји чине Круну неопходном, и он верује да ће тако бити још дуго времена, да je одређена децентрализација власти, разуме се, потребна, али главна и одлучујућа власт мора припадати Круни. Власт Думе треба да расте лагано због сложености у ширењу процеса просвећивања у огромним масама његових поданика”.
Према сведочењу Aне Вирубове, када би се заподенуо разговор о проблемима унутрашње политике, Цар би рекао: „Кад истерамо Немца, онда ћу се латити унутрашњих послова”.
РЕЧ ГЕНЕРАЛА БОРИСОВА
Генерал Борисов, близак генералу Алексејеву, у једном свом мемоарском запису je забележио: „Војно-политичка ситуација у Русији неодложно je захтевала одлуку: бити или прави самодржац или, пак, прави конституционалиста, a није дозвољавала да се седи између две столице. Алексејев који формално није, али реално јесте и превише, сносио одговорност за рат, само се пo себи разуме да je осећао све невоље државе која седи између столица. Господар je, треба му то поштено признати, одлично схватао муке М. В. Алексејева, па се стога, као разложан човек, према њему није односио као према ‘издајнику’, ‘вероломнику’, већ као према човеку који истински служи Русији, a преко ње и Цару, и који износи своја искрена уверења. Император Николај Други, ни по карактеру ни пo васпитању, није могао да буде прави самодржац (попут Хитлера и Мусолинија), a прави конституционалиста je желео да постане.”
Ето до какве лудости је дошао бивши царски генерал Борисов који се одрекао Цара: он је хришћанско самодржавље прогласио за диктатуру Мусолинија и Хитлера, тврдећи да Цар Николај ипак није био Мусолини и Хитлер. Истовремено, из овог његовог сведочења видимо да је Цар Алексејеву опраштао чак и кад је видео да он не схвата сву озбиљност покушаја политичких промена док траје рат који се мора завршити тријумфом ако се не мисли да пораз руске државе постане трајан и заувек непоправљив.
Док су у Русији либерали кукали на самодржавље, у савезничким земљама су чак и обични министри, попут француског министра за наоружање и војну опрему, Албера Тома, имали незамисливу власт. Олег Арјапетов каже: „Генерал Бељајев, тадашњи начелник Генералштаба, своја осећања je изразио на следећи начин: ‘Мада je социјалиста, он (Тома, нап. прир.) ипак може да учини све што сматра да je неопходно; нико у Русији нема толику власт. Код нас се не зна газда, иако je Русија монархија’.” Која је то основна кратковидост руских генерала који су крочили у издају престола у име „устава и демократије”? Арјапетов каже: „Kao и у Немачкој, највиши генералски кадар није схватао улогу коју има монархија у организовању друштва. Алексејев и Борисов, исто онако као касније Хинденбург и Гренер, нису били у стању да схвате да су њихови планови да победом окончају рат без императора, који су, како им се чинило, само сметали у томе, осуђени на неуспех, већ и стога што они сами нису били самосталне, велике личности каквим су желели да буду. И зато су, чим више није било Вилхелма Другог и Николаја Другог, различитом брзином нестали и они који нису могли да схвате опасност која проистиче из такве врсте преврата, нарочито за време великог рата. Лудендорф врло лепо сагледава проблеме пред којима су се налазиле како немачка тако и руска команда, као, уосталом, и грешке које су починили и једни и други: „Ја сам упозоравао чему воде покушаји да се пољуља углед императора у армији. Његово величанство je био наш Врховни командант, целокупна армија видела je у њему свог вођу, сви смо се ми њему заклели на верност. Те немерљиве чињенице нису се смеле потцењивати. Оне су ушле у нашу крв и чврсто нас повезале са императором. Све што je усмерено против императора, усмерава се и против монолитности армије (курзив мој – О. A.). Само су веома кратковиди људи могли да руше углед официрског кора и врховног команданта у тренутку када je армија била изложена веома великим искушењима”.”
ГЕНЕРАЛ АЛЕКСЕЈЕВ
Пошто је генерал Алексејев био један од оснивача Белог покрета, многи бели официри нису могли и хтели да верују да је он био против Цара. Ипак, откривене су његова белешке после фебруарског преврата 1917, у којима је он о Цару Николају писао као о „N”. Ево шта је, са презиром, рекао, иако је раније тврдио да је Цар Николај као главнокомандујући скоро геније: „N je човек пасивних особина и без енергије. Њему недостаје храбрости и поверења да потражи правог човека. Треба се непрестано бојати да се над њим не домогне утицаја неко насртљив и безобзиран. Сувише верује подстицајима са стране, a не верује довољно свом сопственом уму и срцу. Претварање и неискреност. Од чега je то почело? Она – неискрен[ост] – развијала се све више док није постала доминантна црта његовог карактера. Ум. Недостаје му снага ума да би истрајно тражио истину; недостаје му чврстине да би остварио своје одлуке, без обзира на све препреке, и да би ломио вољу оних који се супротстављају. Његова доброта изрођава се у слабост, a она га присиљава да прибегне лукавству и подмуклости како би могао да остварује своје намере. Њему, можда, уопште не недостају дубока осећања и способност за дуготрајну приврженост. Страховање воље. Несрећна навика да увек буде на опрезу. Атрофија воље. Код њега воља потчињава све. Способност владања собом, управљања својим душевним расположењима. Вештина владања људима. Осећајно срце. Код њега je било слабо све оно што чини човека упечатљивим и јаким. У његовим поступцима није било логике, која увек даје печат свим поступцима целовитог човека. Жртва je непрестаних колебања и неодлучности која га никад не напушта. Затвореност, лицемерност. Људи који га добро познају плаше се да му се повере. Учмалост духа. Био je лишен и карактера и правог темперамента. Није био стваралачка природа. Домишљатост je код њега споро сазревала. Душевне моћи радо je усмеравао на ситнице. Није био кадар да се од ситног уздигне до великог. Није умео да се потпуно, без премишљања, препусти неком осећању. Није постојала идеја, није било осећања који би у неком тренутку њиме овладали у потпуности. Уместо истрајног карактера – самољубље, уместо воље – тврдоглавост, уместо частољубља – сујета и завист. Волео je ласкање, памтио зло и увреде. Kao и код свих малих људи, његово самољубље je било посебне врсте – некако несмирено, пренапрегнуто. Реаговао je на сваку ситницу. Рањавала га je свака увреда, и тешко су зарастале те ране. Егоизам развија неповерење; презир и мржња према људима – презривост и завидљивост. Да ли je имао ватрену љубав према отаџбини? Наступио je период пораза, a онда je дошао финансијски крах. Постало je јасно да није само банкротирала једна влада, већ да се распада и сама држава… Очигледно да обична средства не могу да помогну”.
Издаја је захватила све. Кнез Феликс Јусупов, убица Распућина, писао је, половином фебруара 1917, Великом кнезу Николају Михајловичу да се предузму одлучне мере које су укључивале и долазак у Петроград царице мајке Марије Фјодоровне са два генерала, која је требало да изврше хапшење Царевих људи у Влади, Протопопова и Шчегловитова и да депортују Царицу Александру Фјодоровну и Ану Вирубову на Крим.
МИЉУКОВ И ФРАНЦУЗИ
За то време, Французи су знали да се спрема револуција, а њихове новине су објавиле срамни говор либерала Миљукова, који је највишу власт оптужио да ради против интереса отаџбине, постављајући хушкачко питање: „Шта је то? Глупост или издаја?” И непријатељи Русије, попут Бугара, знали су да се преврат спрема. Према сведочењу A. В. Некљудова, руског посланика у Шведској, почетком 1917. године посетио га је бугарски дипломата Ризов у циљу испитивања могућег склапања мира. Кад je Некљудов одбио да расправља о тој теми, његов бугарски колега je изјавио: „Ја видим да Ви нећете да обратите пажњу на ово што сам Вам рекао, нити да разговарате са мном отворено. Али, за месец дана, најдаље за месец и пo, десиће се догађаји, после којих ће, ја сам уверен у то, руска страна бити више расположена за разговоре с нама. Можда ћете тада Ви пожелети да ме поново видите”.
Почетком 1917, у Русију је стигла савезничка делегација, у којој су били Енглези лорд Милнер и генерал X. Вилсон, Французи Думерг (бивши премијер, у то време – министар колонија) и генерал Кастелно и Италијани – министар без портфеља Шалоја, маркиз Карлоти и генерал Руђери. Делегација се, у Русији, земљи – савезници, састајала са непријатељима Цара Николаја, о чему Арјапетов пише: „Ha овим сусретима посебно су Французи били активни. „Ја покушавам да Думергу обезбедим што je могуће потпунији увид у руско друштво – записује у свој дневник 8. фебруара 1917. године Палеолог (француски амбасадор у Петрограду, нап. прир.) – тако што га упознајем са најкарактеристичнијим представницима тога друштва”. Преко једног свог познаника француски посланик je позвао представнике јавности на доручак у посланство. To je био баш онај човек, који je први изрекао мисао о могућности „револуционарних немира” у Русији буквално сутрадан после смене Николаја Николајевича Млађег 1915. године. „Карактеристични представници” били су искључиво представници либералног табора, између осталих и министар војни, генерал A. A. Поливанов, A. И. Шингарјов, П. Н. Миљуков, В. A. Маклаков и други. Ha тим састанцима разматрана су првенствено питања унутрашње политике. Думерг je својим сабеседницима препоручивао стрпљење и молио их да имају на уму да je у току рат. To je изазвало бурне протесте Миљукова и Маклакова: „Доста je било стрпљења!… Ми смо исцрпли своје стрпљење… Уосталом, ако ми убрзо не пређемо са речи на дела, масе ће престати да нас слушају”. Још даље je отишао Гучков, изјавивши да уколико ова влада остане на власти, онда савезници не могу рачунати на будућу помоћ Русије у разбијању Немаца. Излаз из унутрашње кризе, према његовом мишљењу, био je искључиво у милитаризацији производње, али се на тај корак може одлучити само влада која има поверење народа. У уском кругу посвећених у свете тајне либералне политике говорило се и о томе да су „руски политичари тражили помоћ од својих иностраних пријатеља; они су маштали о томе да из Русије депортују цара и Александру Фјодоровну и поставе за регента Михаила”. Заједно са Вилсоном, који се вратио са фронта одлично расположен, Милнер je 14. фебруара отпутовао у Москву. Тамо га je чекало разочарање. „Док je жив – наводи у својим успоменама Локарт – лорд Милнер неће моћи да заборави та два дана проведена у Москви. To je била последња кап после које се прелила чаша његовог незадовољства (…) Са осећањем дубоког очајања у души, Љвов и Челноков су одлучили да умешају странце у руске унутрашње ствари”. Љвов je на састанак донео дугачку писану верзију говора (Локарт га je назвао меморандумом) и почео да чита наглас. Перспективе Савеза земстава и градова и његов размах били су задивљујући. Љвов je говорио о 220 комитета те организације, описивао je њихов рад, a затим je прешао на оштру критику владе. Љвов je оптужио министра унутрашњих послова A. Д. Протопова да жели да уништи организацију Земгор ( комитет земских и градских одганизација за снабдевање фронта ): „Једини сувисли предлог који je изнео кнез Љвов сводио се на то да савезничка мисија постави као услов за даље испоруке материјала – да те материјале или макар део њих искористе организације у које савезници имају поверење, као што су, на пример, Савез градова и Земски савез, на чијем челу се налазе кнез Љвов и г. Челноков”. Земгору je, према њиховом мишљењу, био претња и нови министар унутрашњих послова Трепов. Представници земства су захтевали предају власти у руке владе коју су они формирали, „која je поникла из кругова Думе и ужива поверење народа”. Говор се завршавао тврдњом да уколико одлука не буде донета и не промени се однос императора према друштвеним организацијама, онда ће у земљи у року од три недеље почети револуција. Кратко време пре ових догађаја, крајем 1916. године, Љвов и Челноков су присуствовали једном састанку Прогресивног блока и том приликом изјавили да je једини спас земље у револуцији, јер уколико и даље остане стари режим, рат се не може добити. Истини за вољу, неки „прогресисти” су им, ипак, приговорили да je револуција за време рата – издајство. Сада су Љвов и Челноков поновили те своје речи пред шефом британске делегације. Истина, ситуација се донекле променила и они, пошто су изгубили државне субвенције, желели су, као минимум, да остваре контролу над расподелом савезничких испорука, a, да у најбољем случају, обезбеде симпатије савезника за своје политичке планове.”
Тако су руски издајници пред странцима говорили о припремама за преврат. Арјапетов даље каже: „Милнер, кога je Лојд Џорџ ценио због његове надарености за стваралачке идеје, реаговао je на читање „меморандума” Г. Ј. Љвова прилично банално, што се, уосталом, може објаснити и његовим положајем. Он je одговорио да нема овлашћења да разматра унутрашњополитичку ситуацију у Русији. У томе га je подржао и генерал Вилсон. Међутим, Милнер je ипак обећао да ће пренети императору какво je стање ствари у Земгору и одмах покушао да ипак нађе излаз из ћорсокака. Рекао je, наиме, како би на предстојећој аудијенцији „радо саопштио Његовом величанству, мада нема право да то учини, да би, пo његовом мишљењу, руски цар требало да именује кнеза Љвова за министра унутрашњих дела. Кнез Љвов je сместа изјавио да он не би могао да прихвати ту дужност, али je нагласио да сасвим разуме тачку гледишта лорда Милнера”. Ове речи морале су оставити веома снажан утисак на Британце. Истакнути друштвени делатник уверава их у неизбежност револуције, коју je изазвао владин непрофесионални рад, али одбија чак и да се разматра његов улазак у владу! Шеф британске делегације изјавио je члановима Думе да ће по повратку у Отаџбину известити „своју владу о свему што je сазнао”. Очигледно, баш то његово саопштење постало je основа за анализу Фебруарске револуције коју je дао шеф енглеске владе: „Kao и све револуције, руска револуција представљала je сложен догађај. Њу су изазвале веома различите и веома оштро супротстављене снаге. Ту су били генерали, који су желели само да натерају цара да се одрекне престола, да успоставе регентство и ослободе се од интрига и ситничавог надзора дворских кругова. Ту су били и демократски лидери Думе, који су желели да створе одговорну уставну владу. Ту су били и нихилисти и анархисти, који су хтели да подигну свеопшти устанак против постојећег поретка. Ту су били и комунисти интернационалисти који су желели да створе марксистичку државу и Трећу интернационалу. Немогуће je било предвидети која ће од ових различитих снага победити и преузети кормило револуције. Основна маса народа у Русији само je желела макар какву промену. Ти људи су тражили хране и огрева”. Баш та осећања су желели да упрегну у своја кола либерали. Они су, такође, желели промене. (…) После сусрета са Љвовом и Челноковом, генерал Вилсон je у свој дневник унео занимљиву белешку: „Они су (императорски пар – О. A.) изгубили свој народ, своје племство, a сада и своју армију и, пo мом мишљењу, њихов положај je безнадежан; једног дана овде ће се десити ужасни догађаји”. Ово je још чудније ако се има у виду да о односу армије, а то у овом случају генералског кадра, према император, изгледа, није ни било говора.(…) A после Милнеровог повратка енглески председник владе извео je следећи закључак: „Армијске вође фактички су већ одлучиле да свргну цара. По свој прилици, сви генерали су били учесници завере. Начелник штаба генерал Алексејев био je, нема сумње, један од завереника. Генерали Рузски, Иванов и Брусилов такође су били наклоњени завери.““
Тако се најзад створио велики круг завереника, који је решио да уклони Цара и „усрећи” Русију. Јудинска издаја у име Отаџбине коштала је Русију мора крви и суза.
