Алексеј Чадајев: О ДУАЛИЗМУ „РУСКОГ ПРОЛЕЋА“ И „МИНСКИХ СПОРАЗУМА“

Пошто ми се још увек не спава, падају ми на памет разне врсте луде конспирологије.

Моја мисао је следећа. Вишегодишње невоље Русије на украјинском фронту укорењене су у дубокој шизофренији која од самог почетка постоји у „колективном несвесном“ нашег „социума власти“.

Грубо говорећи, ту су постојале две идеје. Једна је „повратак историјских земаља и поновно уједињење народа“. Друга је „проруска Украјина“, позната и као „белорусизација“ – успостављање у Кијеву режима који је погодан за Кремљ, али уз очување Украјине као независне државе, притом управо у њеним тада постојећим границама.

Мора се рећи да је руском руководству друга опција од самог почетка била далеко привлачнија, из више разлога. Рецимо, чак је и „реинтеграција“ мале Чеченије била само делимично успешна; док је Украјина око 25 пута већа и по територији и по броју становника. Штавише, може се замислити хаос који би настао у нашој унутрашњој политици. Да је кијевски „политички естаблишмент“ улетео у то са обе ноге, чак и оних неколико прогнаника одатле који су завршили овде у јавној сфери дају неку представу о нивоу забаве са којим наш „унутрашњи политички менаџмент“ једноставно не би могао да се носи. Једва је успео да после 2018. године среди ствари са Хабаровском и Владивостоком (оба града – далекоисточне мини-„Украјине“). Плус, у том случају, сав украјински олигархат би практично био „савезнички“ (они су и тако нон-стоп долазили код нас „да решавамо проблеме“), а не као сад, кад они сви спонзоришу украјинске оружане снаге, штитећи „своје благо“. И не говорим чак ни о сукобу великих размера са целим Западом, за који нико у Кремљу није био заиста спреман, па чак и сад многи тамо још увек чекају да се ствари „некако слегну“.

Прва идеја – „повратак земаља и поновно уједињење народа“ – стога је од самог почетка доживљавана као маргинална и опасна, са непријатним антиелитним и ревизионистичким призвуком. Њене присталице на власти су постојале, али су увек биле у мањини; и, што је најважније, имале су мало аргумената. Идеја да неки „људи“, негде „на терену“, „желе“ нешто – па, увек смо се према томе односили отприлике на исти начин као и генерални секретар УН Гутереш. Али постојали су и разлози везани за одбрану и безбедност, разматрања чисто војно-стратешке природе – и они су имала већу тежину.

Узгред, најрадикалније закључке из овог сценарија извукао је нико други до Виктор Медведчук. Од самог почетка, још у Кучмино време, он је промовисао идеју да се споменици Бандери могу (и треба их) подизати не само средствима из Лондона и Вашингтона, већ и средствима из Москве. Јер све док Украјина није чланица НАТО-а и док нема војне претње са њене територије, све док транзитни коридори и токови наставе да функционишу као и увек, московским лидерима неће бити стало до тога какав се гопак игра на Мајдану Независности. И чини се да је он остао веран себи, чак и до данас.

Управо на тој линији раскола 2014. године обликовао се дуализам „руског пролећа“ и „Минских споразума“, њихов онтолошки сукоб. И – то је главна поента до које сам дошао – тај дуализам није нестао ни данас.

И тако, након што смо ситуацију описали као сукоб између два модела – „реинтеграције“ и „белорусизације“ – изненада почињемо да многе ствари видимо из нове перспективе.

Посебно, текући сукоб између такозваних „ратних репортера“ и такозваних „чувара“. Ако пажљиво погледате, јасно је да су то исте две стране: „Руско пролеће“ и „Мински споразуми“. При чему је друга – чак и експлицитнија: „Не требају нам хохоли“ – ни земља ни људи, а камоли њихово учешће у било ком облику у нашем локалном политичком животу; и свако ко тврди другачије је сам хохол или крипто-хохол. Они су опасни и штетни, пре свега зато што на нашу Богом заштићену земљу доносе политички „ковид“ – вирус Мајдана. И зато их треба „уништити док су још млади“.

Приметна је извесна карактеристична асиметрија између ова два „табора“. Први има далеко више јавних медијских личности, са живописним, контроверзним репутацијама и великом публиком. Други су углавном анонимни; постоји чак и специјални мем „нижи Телеграм“. Али први наизглед имају сталне проблеме и сукобе са разним властима – и војним и цивилним, док се иза ових других, напротив, виде и редовно појављују неки прилично утицајни покровитељи.

На основу тога – следи моја Главна Конспиролошка Теза.

Ја тврдим да пројекат „белорусизације“ није нестао и да и даље постоји и да је чак и сад испуњен ресурсима и амбицијама. По њему: да, сад морамо прихватити као чињеницу да Крим, Донбас и делови Херсонско-Запорошке области више нису Украјина (колико год то било смешно, „носиоцима пројекта“ је готово теже и болније да се помире са овим губитком него чак и Зеленском).

Али сад, барем, треба зауставити рат. Јер што се мање тога одлучује на бојном пољу, то се више може одлучити у кабинетима (и другим местима за препирке). Онда, треба да заћутимо и утишамо сав овај бучни Z–патриотски покрет, притом понудивши доказе да он представља стварну опасност за своје претпостављене, посебно у унутрашњополитичкој сфери. Оне који су се борили у Специјалној операцији требало би окитити медаљама и послати у разне Државне думе, док би радницима требало дати скуп ритуала за редовно слављење „наших хероја“. Али, ако је могуће, без превише наглашавања где и зашто су тачно показали ово херојство. Што мање Украјинаца, укључујући (посебно) оне „проруске“, досадили су.

Паралелно са свим овим покретима у Москви, треба покушати са управљањем и процесима у Кијеву. Тамо „медијске људе“ из 95. квартала морају, на овај или онај начин, потиснути у страну или потпуно заменити „прагматичари“ – они који могу веома убедљиво да преврћу очима пред јавношћу и говоре о томе како ће уништавати Москаље, а затим, на неутралним платформама, без радозналих погледа, да мирно преговарају о гасу, металу, житарицама и другим важним питањима (укључујући, узгред буди речено, НАТО и ЕУ, којима ће Украјина јавно тежити да се придружи, али се неће придружити у наредних 100 година – то ће такође бити део спектакла).

А даље, пример Грузије нам је пред очима. Иванашвили је свима показао како се то ради.

P.S.

Ни мени се категорички не свиђа идеја да кијевски „политички естаблишмент“ пустимо у нашу „цветну башту“. Немамо ми потребан број оштрозубих политичких технолога да би некако управљали овим јатом путем „меке моћи“ и довели их до државног реда и поштовања. И, ако би, против свих очекивања, до такве инвазије дошло, питање контроле над овим „контингентом“ би ипак морало да се пренесе са Старог трга на… хм… суседни, који би га решавао на свој познати начин.

И ово кажем зато што је далеко од сигурног да смо уопште спремни за победу по максималном сценарију. У ствари, то је један од разлога зашто је „дух Минска“ живљи него икад.

(Телеграм А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)