ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРБИ СУ ЗАВЕТНИ НАРОД: НА СРПСКУ НОВУ 2026. ГОДИНУ СА ЖАРКОМ ВИДОВИЋЕМ

Жарко Видовић (Извор: Печат)

ЗАВЕТНОСТ И СМИСАО СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Жарко Видовић, у својим тумачењима Његоша, каже да српски народ није историјски, него заветни:“А то даље значи да постојању српског народа – откако је постао ЗАВЕТНИ – више нису ни потребни неки реални, историјски, световни (повољни) историјски чиниоци и услови за његово постојање. Нису му потребни услови који су историјском народу неопходни: услови природни, економски, државни, војни и сл. Не мора он живети у повољној природној околини: може то бити камена пустиња каква је Црна Гора, Брда, Херцеговина, Далматинска Загора, Буковица. Не мора бити ни економски напреднији или јачи од других: може у том погледу бити и заостао. Не мора имати ни своју државу: не окупља народ у целину нити га као народ дефинише држава која је ПРАВНА установа! Не мора бити ни наоружан: неће га народом чинити војна надмоћ над неким. Уосталом, ни смисао постојања неког народа није у томе да (као у Хегела) испољи надмоћ, јер ни дух (а дух је Завет) није надмоћ: није ИСТОРИЈСКА надмоћ, надмоћ СВЕТОВНА, у царству Земаљском!“

Завет је у Христу, Који је, понижен и поражен, ипак васкрсао. И Срби у Христу опстају и остају, без обзира какав нам је земни положај. То не значи да не треба желети бољитак и земни напредак, али то значи да, у коначници, бољитак и „прогрес“ нису кључ за нашу браву. 

Боримо се за сваку победу, али достојанство се може сачувати и у поразу.

ЧУВАЊЕ ЗАВЕТА КАО ЧУВАЊЕ ДОСТОЈАНСТВА 

У интервјуу који је дао Богдану Златићу, Жарко Видовић нам је све ово објаснио, из перспективе свог логорског искуства у Норвешкој, када говори о догађајима који су га привели заветној свести:“Било је неколико догађаја. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама је у логорску бараку, у току ноћи, ушао Норвежанин који је био у норвешкој војсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао је нагло и само рекао „Tyskland kaput“. Када смо чули да је Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скијаши, јаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, који су имали око четрдесет година. Мада је и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али, остало је десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца. Да не говорим како је било до тада – само један пример – 14. јула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двојица бегунаца разоружали једног стражара, а потом разоружали још двојицу и побегли. Један логораш је чак успео да побегне, па је после рата живео у Канади.

Нас је једино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао је један човек водећи при том рачуна да својим бекством не изазове репресалије, али је украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен је ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешају. Нас су свако јутро постројавали, а тога јутра есесовци су тражили да се сви они који због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у јаму, која не може да се затрпа јер је смрзнута земља. Тако су носили једног, мислим да је био из Краљева, и док је пролазио поред нас постројених он каже: „Брале, дај ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас није имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоји, може само да се ослони на једну ногу, стоји мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а један Циганин, који је био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Трајало је то добрих пет минута и када је прочитана пресуда, дошао је војник, повукао уже које је држало кладу, а она је повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као река – он се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више није владао собом та мокраћа је кренула из њега, а ми никако другачије нисмо могли да протумачимо његово држање, него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристојан, одржати своје достојанство – пазите он држи достојанство неколико минута пред своју смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре, какве ни у цркви нисмо водили, о чувању достојанства до смрти.“

Чувати достојанство до смрти – то је вечни задатак овог народа! И био, и јесте, и биће. Без достојанства, Срба као народа нема.

Свет је ушао у доба које изгледа крајње апокалиптично. Али ми, Срби, имамо излаз – чувати Смисао, који је Завет. И шта год да буде, остати са Христом. Наш излаз није у хоризонтали, него тамо, ка Небеској Србији, у висинама на којима нас нико не може поразити. Цар Лазар нам је отворио пут. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Када је Турчин ( у епској песми „Турци не даду пити у славу Божију“)  упао на славу код деспота Ђурђа Бранковића, и када су се сви уплашили силе која би да им угаси крсну свећу, појавио се Марко Краљевић, победио и везао Турчина, па рекао српској господи: „Хајте сада пијте и благујте/ И хришћански закон испуњајте./И ако смо изгубили царство,/ Душе наше губити немојмо.“

Ако буде душа, биће и царства.

Срећна нам Српска Нова 2026. година!