Владимир Умељић: МАМУРЛУК ИЛИ СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!

Једном приликом ми је један „мокри брат“ објаснио, да се мамурлук најбоље лечи, када човек почне јутро оним истим, са чиме је завршио претходни дан. Пре њим је на столу у девет ујутру стајала чаша ракије.

Изгледа да „вољна коалиција“ из Западне Европе следи том савету.

Британци и Французи опет најављују слање својих 15.000 војника у Украјину и то без мандата УН или НАТО, довољно је да их њихов пулен Володимир, пардон, суверени председник Зеленски, коме је иначе одавно истекао мандат, позове у госте на руску границу.

Немачки канцелар Мерц пак, после неславног фијаска са противправним присвајањем руских стотина милијарди долара, наставља да шири страх од „предстојећег руског напада на Европу“ и неуморно представља Немачку и ЕУ као важног глобалног актера на светској политичкој сцени.

Они лече свој мамурлук из прошлих година оним истим, што га је и изазвало.

Погледајмо неколико актуелних јављања медија (Политика, Београд, 01.01.2026.):

„Европска безбедносна архитектура, већ годинама напрсла на линији сукоба у Украјини, улази у нову,  осетљиву фазу. Док је већина европске јавности у новогодишњој ноћи била окренута симболичном почетку новог календарског циклуса, у уским круговима западних престоница интензивиране су расправе о сценарију који би могао суштински да промени карактер рата – распоређивању европских трупа у Донбасу (…)

Према доступним информацијама, у првих шест месеци након евентуалног мировног споразума у Донбас би могло бити упућено између 10.000 и 15.000 војника из различитих држава NATO. За разлику од традиционалних мировних мисија, ове снаге не би имале искључиво посматрачку улогу, већ би, у складу са планом, задржале право да „употребе силу ако буде потребно“ (…)

Још значајнији је политичко-правни оквир мисије. Распоређивање трупа предвиђено је без мандата Савета безбедности УН или институционалног одобрења Европске уније. Као довољан основ наводи се формални „позив“ Кијева, што би, у пракси, представљало преседан са далекосежним последицама по међународно право (…)

Агенција Reuters указује да су европске престонице дубоко подељене око идеје „мировњака“ у Донбасу – можда чак и више него око питања замрзнуте руске имовине. Мађарска, Словачка, Чешка и Италија отворено се противе слању својих трупа, сматрајући да би свако страно војно присуство у Донбасу било директна ескалација сукоба (…)“

Постоји ли било који разумни човек, који у овим намерама не види ширење украјинског рата у најмању руку на читаву Европу? Постоји ли било који разумни човек, који сматра да би Западна Европа имала икакве шансе да том ескалацијом било шта добије, осим тешког ратног пораза, безмерног разарања и мноштва жртава?

Јер Русија је и почела специјалну војну операцију после Мајданског пуча и кршења Минских уговора од стране режима Володимира Зеленског, Немачке и Француске, управо да би спречила долазак НАТО-трупа на своју границу. И сад би требало да пристане на то?

А из разлога да лилипутанци пате од маније величине?

Немачка се (још) није експлицитно изразила о овој поново подгрејаној англо-француској фантазмагорији, али и ту ветар дува на погрешну страну:

„Мерц: Рат у Украјини је део руског плана против Европе

„Страшан рат бесни у Европи. То је рат који директно угрожава нашу слободу и нашу безбедност“, рекао је Мерц у новогодишњем телевизијском обраћању нацији (…) Немачки канцелар Фридрих Мерц изјавио је да Немачка није лопта у рукама суперсила (…) немачки канцелар Фридрих Мерц бележи осетан пад рејтинга и тренутно се налази тек на 19. позицији, што представља један од најлошијих резултата за шефа владе у последњим деценијама. Овако ниско позиционирање канцелара у анкетама додатно је подстакло расправе у немачкој јавности о правцу унутрашње и спољне политике Берлина (…) Према писању листа Берлинер цајтунг, пад Мерцовог рејтинга повезује се пре свега са низом спољнополитичких потеза који су у јавности оцењени као неуспешни или недовољно јасни. Аналитичари наводе да део бирача канцелару замера недоследност у односима са кључним савезницима, као и одсуство убедљивих резултата у међународним иницијативама у којима Немачка настоји да задржи водећу улогу (…)“

Можда дакле горе наведени „мокри брат“ ипак није био у праву?

Јер мамурни немачки канцелар по свему судећи јури и жури ка цирози, не јетре, већ како своје политичке каријере, тако и (не дао Бог!) читавог друштва, јер он хита ка рату, који би сасвим сигурно довео у велико питање и голу егзистенцију његове државе.

Но главни рачун све време плаћају Украјинци:

„По руским изворима, Украјина је 2025. изгубила преко 500.000 људи (…)“

Чак и када останемо при увек примереној скепси, када једна ратна страна извештава о губицима друге ратне стране, чињеница је да Украјина већ четири године крвари а да „вољна коалиција“ и даље тера своје, иако сви параметри здравог разума указују на промашеност, погрешност и штетност политике њених предводника.

Број погинулих се мери сасвим сигурно седмоцифреним бројем, број рањених и сирочића је још већи, уз то је преко 5,6 милиона њих напустило земљу а преко 3,6 милиона је интерно расељено.

Санирање разарања ће коштати стотине милијарди евра, државни дуг је непроцењив а политичка и олигархијска врхушка гомила милионе, купује скупе некретнине у егзотичним пределима света, игра се биткоинима и задовољно сеири на златним клозетским шољама.

„Нормални“ Украјинци прибегавају последњим, само очајничким инструментима одбране од свих њих и Зеленског: 

„Оваква сведочења уклапају се у ширу слику масовног дезертерства које погађа украјинску војску током 2025. године. Према подацима који су се појавили у медијима и извештајима надлежних институција, више од 200.000 војника напустило је јединице без дозволе или дезертирало, што чини готово четвртину укупног људства украјинских оружаних снага.

Посебну пажњу изазвали су извештаји о 155. одвојеној бригади, из чијих редова је, према доступним информацијама, дезертирао изузетно велики број припадника, што је довело до озбиљних питања о функционалности појединих формација, систему командовања и начину мобилизације.

Вођство у Кијеву последњих месеци покушава да заоштри казнену политику према дезертерима и ограничи одлив људства, али бројке указују да мере не дају жељене резултате. Аналитичари упозоравају да дуготрајна ратна исцрпљеност, недовољна обука, недостатак ротације и растући осећај безизлазности на фронту директно утичу на пад борбеног морала.

Све чешћи извештаји о самоповређивању и бекству из јединица додатно појачавају утисак да се украјинска војска, поред спољних притисака, суочава и са унутрашњим распадањем кадровске структуре, што представља један од најозбиљнијих изазова за Кијев у наставку сукоба (…)“

А у Западној Европи се наставља лечење прошлогодишњих мамурлука новогодишњим пијанкама, оргијастичним самозаваравањем и слављењем једне до апсурда погрешне политике, прекривене лажном позлатом морално-етичких принципа и борбе за демократске вредности и људска права.

Зашто не направити разумни заокрет, препознати своје грешке и реално проценити своје капацитете, прећи на апстиненцију у односу на ах! тако заводљиву дрогу глобалне, светске моћи?

Прекинути трагедију у Украјину и почети са конструктивном међународном сарадњом и, истовремено, са мирнодопским такмичењем различитих социјалних система вредности?

Тада би им и амерички заштитни кишобран био сасвим сигурно поново на располагању, па нека победи бољи. Али без рата и свих његових несрећа и јада. Јесу ли они ишта научили из историје?

Срећна Нова година и вама и нама!