Мирослав Стојановић: Бриселски фијаско Фридриха Мерца

Getty © Nadja Wohlleben / Stringer

Правити рачун без крчмара увек (или по правилу) води у ћорсокак.

Тако је било и са злослутним наумом да се запленом руске (девизне) имовине (Путин каже: пљачке!) с непредвидљивим последицама (мађарски премијер Орбан: било би то равно објави рата!) обезбеди финансирање Украјине и продужавање, по ову несрећну земљу, трагичног и неизбежно изгубљеног рата.

У последњем тренутку, након дугог прегањања (више од шеснаест сати) лидера Европске уније, превладао је разум (или разумљив страх од неизбежне одмазде), руска средства су (бар за сада) остала недодирљива.

Чланови европске фамилије пристали су (изнуђено и не сви: Мађарска, Чешка и Словачка су демонстративно одбиле да у томе учествују) да украјинске ургентне потребе намире бескаматним кредитом, из сопствених џепова (буџета) „тешким“ деведесет милијарди евра, које Кијев, ионако затрпан астрономским дуговима према његовим дарежљивим протежерима, никад неће моћи да врати.

Узалудан притисак на „колебљиве“

Јавност је већ, углавном, упозната са исходом минулог самита и крахом проблематичне иницијативе. И драстичним фијаском немачког двојца, Урсуле фон дер Лајен и Фридриха Мерца: управо су њих двоје улагали и уложили огромну енергију (уз нечувен притисак на „колебљиве“) да та инцијатива без примера и преседана, успешно прође. Уместо очекиваног „тријумфа“, уследио је тежак пораз.

Самоуверена Урсула је, наиме, очекивала (и то славодобитно најављивала) да исход самита буде тријумф историјских размера, тренутак суверене независности Европе, час када Европска унија (напокон) доносећи „кључну одлуку обликује судбину континента без обзира на то шта Русија или било ко (читај: Сједињене Државе) има на уму…“

За Мерца, констатују медији и политичари (не само опозициони) у његовој сопственој земљи, најтежи од кад се нашао на канцеларском трону. И неочекивано, разочаравајуће изненађење: у реализацији свог наума, као „једине и неупитне опције“ (како је данима уочи самита тврдио), оставио га је „на спруду“ француски председник Емануел Макрон. Рачунао је на његову снажну подршку у сламању „покрета отпора“ који су наговештавали, и потом чинили, премијери Белгије (најпре и с највише рационалних разлога), Мађарске, Чешке, Словачке и Италије, па Бугарска, Малта…

Горка париска пилула

Још једна „горка (париска) пилула“ за немачког канцелара: француски председник прекида (опет неочекивано) још један (заверенички) европски табу. Најавио је (соло) да ће ускоро назвати Москву, кршећи тако још један европски (заверенички) табу.

Из Кремља је промптно стигао сигнал: Владимир Путин ће подићи слушалицу и прихватити дијалог без условљавања, уз разјашњавање и уважавање ставова једне и друге стране.

Фридрих Мерц с тим, очигледно, не може да рачуна: специјални руски преговарач Кирил Дмитријев га је, бар за сада и „до даљег“ отписао. Његова порука звучала је недвосмислено: „Драги Мерц, ниси у игри, дискредитовао си се подстицањем рата, саботажом мира, неостваривим предлозима, самоубилачком политиком и тврдоглавом глупошћу…“.

Научите историју, господине канцелару

Због наглашено иритантног и арогантног антируског става и држања, Мерцу је, преко дневника „Берлинер цајтунг“ стигло опомињуће упозорење чувеног америчког економисте и професора Колумбија универзитетаЏефрија Сакса о лоше наученим лекцијама.

„Научите историју, господине канцелару! И будите искрени. Без искрености нема поверења, а без поверења нема безбедности. Европа ризикује да без дипломатије понови катастрофе из којих је, наводно, извукла поуке“.

Сакс упозорава да безбедност Украјине неће бити постигнута размештањем немачких, француских или других трупа. То ће само продубити поделе и продужити рат. Стабилност Украјине може се осигурати једино њеном неутралношћу, уз поуздане међународне гаранције. Једино, дакле решење је: неутрална Украјина.

Историја је јасно показала, подсећа Џефри Сакс, да ни Совјетски Савез ни Руска Федерација нису нарушавале суверенитет неутралних држава у послератном поретку. Ни Финске, ни Аустрије, ни Шведске, ни Швајцарске, ни других држава.

Судбински сукоб за Русију

Неутралност је функционисала зато што је узимала у обзир легитимне безбедносне интересе свих страна. Нема озбиљнијих разлога да то не функционише поново.

Подсећајући да је Мерц више пута говорио о „посебној одговорности“ Немачке за европску безбедност. Та одговорност, упозорава Сакс канцелара, не може се заменити „паролама, селективним сећањем и ратном реториком“. Американац констатује да немачки канцелар не приступа актуелној ситуацији око Украјине са „неопходном историјском озбиљношћу и искреношћу“. И закључује: историја ће (пре)судити шта Немачка памти а шта заборавља. Нека овога пута изабере дипломатију и мир. И одржи реч…

У истом берлинском дневнику, што је такође интересантно и симптоматично, прилику да изнесе и образложи кључна руска становишта, не само кад је реч о рату у Украјини, него укупним односима Русије и Запада, добио је Алексеј Громико.

Реч је о историчару, директору Европског института Руске академије наука. И – унуку чувеног Андреја Громика, шефа дипломатије Совјетског Савеза и Руске Федерације с најдужим стажом на челу Министарства спољних послова.

Громико види праизвор свих неспоразума и сукоба између Москве и Запада у агресивном ширењу НАТО-а и угрожавању безбедности Русије.

На то су, подсећа, упозоравали и западни политичари, од Џорџа Кенана до Вилијама Перија, министра одбране САД у Клинтоновој влади.

За Громика је данашњи сукоб најсудбоноснији војни конфликт после Кубанске кризе 1962. године. И од егзистенцијалног значења и значаја за Русију и њену будућност…