Владимир Умељић: СВЕТО РОЖДЕСТВО ИЛИ СЛАВЉЕЊЕ МАМОНА? (ПАРАЛЕЛНИ СВЕТОВИ)

Владимир Умељић

Ускоро предстоји прослављање доласка Христа Спаситеља, прво у области западних црквених организација, што се не да превидети у дотичној јавности, која што се Божић више приближује, све више стење под растућим налетима агресивне рекламократије и купопродајних оргија, под трештањем превасходно америчких водвиљских запевања о Крисмесу и Санта Клаусу (преузето од „Sinterklaas“, холандског именовања Светог Николе, донесеног у Нови свет док се Њујорк још звао Нови Амстердам).

Комерцијална грозница и подјаривање потрошачког менталитета, профит, халабука, скоро калидоскопско шаренило, све време претоваривање стомака брдима чоколаде, мрсним јелима и алкохолом, то је предбожићно време. 

Panem et circenses, паганско староримско: „Хлеба и игара!“ 

Разлика од слављења „вештица“ у традиционалној европској „Валпургијској ноћи“ и тзв. Халоувина америчке традиције је препознатљива само у костимографији и одговарајућем музичком оквиру.

Овде о једном недавном личном доживљају.

Било би погрешно и грешно поћи од тога, да на Западу нема више хришћанских верника, но они су у међувремену или мањина или она пословична „ћутећа већина“, која у име неке (постмодерне) толеранције не реагује на растућу холивудизацију, на профанисање и обезвређивање хришћанских темељних вредности.

Исток и Запад су (не само) у том погледу паралелни светови, но могуће је да та граница пролази и кроз западну хемисферу, мада вероватно није у питању ко ће опстати на крају одмеравања снага. 

Недавно, скоро три недеље пред православни и пар дана пред западњачки Божић, немачки пријатељи су ме позвали на један вечерњи џез концерт у питорескном градићу у близини Франкфурта на Мајни. Заиста квалитетни музичари, њихове уводне мелодије су биле угодне, загрејале су публику.

Модератор је тада ступио у светло рефлектора и обзнанио, да је концерт посвећен долазећем празнику Божића и пожелео свима срећне празничне дане, пуно радости и добро здравље.

А онда је дошла певачица и све је почело да мирише на Холивуд – осредњих година, дебела шминка, распуштене косе, шљокицама прекривена и претесна хаљина, дубоко исечена не само на грудима, већ и све до прелаза бутина у кукове. Да не улазимо у даље детаље, останимо при куковима.

Тја, то је њихово схватање визуелне пројекције џеза, мислио сам. 

Биће да су и црни робови тако изгледали, док су у Тенесију и Џорџији под надзорничким корбачима скапавали берући на жези од 40 степени памук за своје беле господаре и при том смишљали џез и блуз, не би ли барем мало олакшали души.

Но тада је почела да пева и ређале су се једна за другом искључиво америчке „божићне“ песме и већ при првој је она, кад год би дошле речи: „Срећан Божић!“, мазно, заводнички жмирнула и завртела куковима, тако да би јој и најпосвећеније трбушне плесачице из калифовог харема у Багдаду позавиделе. 

Публика је аплаудирала, поскакивала, вриштала. Права предбожићна атмосфера.

Почео сам да устајем, да бих напустио салу, али тада се мој домаћин окренуо мени усјакталих очију и насмејаних усана – на, зар ово није сјајно, право уживање, а?! А на шта ти мислиш, некако ми делујеш одсутно?

На Детинце, одговорио сам, трећа је недеља до Божића, али он то није чуо, већ се поново окренуо бини и аплаудирао. 

Остао сам ипак да седим, јер нисам желео да га повредим а он ме ионако не би разумео. Мој компромис је гласио, да ћу остати само телесно присутан, отићи у унутрашњу имиграцију и чекати крај концерта а уосталом можда је ово и казна за нека сопствена сагрешења, ко зна?

Затворио сам очи и мислио – од треће недеље пред Божић почиње специфично одбројавање времена – Детинци, Материце, Оци, Туциндан и потом Бадње вече… Сетио сам се детињства и наше мале кухиње, у којој су славиле три наше породичне генерације.

Бадњак, слама, зрна жита, пребранац, посне сарме, домаћа погача, ораси, суво воће, мед…

Божићни тропар а не трбушни плес.

Тамо су лица сасвим другачије зрачила, нико није поцупкивао и аплаудирао, поцикивао и захтевао – још, још, још! 

А ујутру одлазак у цркву, потом полажајник, па чекање на печеницу и домаће колаче, који су из финансијских разлога само на Божић, Васкрс и за Славу долазили на сто и, по природи ствари, врло брзо нестајали са њега.

Тек тада се могло зачути – још, још, још!

Наравно само од деце, не од гостију, којих је увек био пун стан, сви у чистој и уредној одећи и изгланцаним ципелама, мушкарци свеже обријани, жене намирисане, рођаци са села под шајкачама, у фермену и антерији а у рукама качице младог кајмака, кришке снежно белог сира, каткад и осушена свињска пршута, ознојене флаше домаће препеченице… Не зна се ко се више радовао, даровани или дародавци. 

Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди! 

Да, паралелни свет.

Јер човек се не може отети утиску да људи на Западу (још једном не сви, али све више њих) заправо више не знају шта и зашто славе, да се једноставно радују нерадним данима, посвећују обилним оброцима и финим пићима, уз то дословце такмиче ко ће више утрошити на куповине, поклоне, али и на залихе свакодневних потрепштина, ако се негде огласи неки попуст. 

И да ти добродошли нерадни дани носе додуше једно архаично, само једно од многих полузаборављених, дакле споредних, неважних имена. Ми имамо своје задовољство а што већи конзум, то већа корист за компаније и за читаву привреду, дакле и за наш животни стандард!

Ако они ишта и икога славе, осим самих себе, онда Мамона, Холивуд и Баха(налије).

Нешто што су генерисали и пре доласка вештачке интелигенције, мада би то глатко могло и да је од ње потекло – рационални аутоматизми, мотивисани у првој линији физичким потребама и диктирани хедонистичким критеријумима личног задовољства, разбибриге и дистанцирања од сивила радне свакодневнице.

Духовна димензија? Дубље значење? Не, само је дубина новчаника од важности. А мотив тј. моторна снага гласи: „Panem et circenses, дакле паганско староримско: „Хлеба и игара!“

И то је наравно традиција. Али не хришћанска.

Најупечатљивији показатељ и параметар овог стања ствари су медији, који есенцијално учествују у креирању одговарајуће социјалне атмосфере, они су генератор и истовремено ехо ових императивних правила игре и сугеришу „нормалност“ постхришћанске ере.

Иза медија стоје, наравно, њихови господари. Врли нови свет.

Исти узрочно-последични „зачарани круг“ представља и растућа декаденција, прекомерно куповање намирница води и прекомерном бацању истих у канте за ђубре. У Немачкој се годишње баци 10.8 милиона тона, у читавој ЕУ 58 до 60 милиона тона.

За подсећање, сваке две секунде умире једно дете у свету од глади и болештина.

Али предбожићно расположење на џез концерту је достизало врхунац.

Музичари су направили паузу и тада се у сали појавила млађа бујна плавуша у белој, малтене провидној хаљини и са неком врстом светлуцаве круне на глави. Обзнанила је да је она „Христос дете“, почела да витла између редова столица и узбуђено вергла некакве неуке доскочице и псеудо-сатиричне вицеве. 

Уз то је увек изнова (врло неталентовано) поигравала, чиста псеудо-еротика. 

Јер ово, пардон, ова „Христос дете“ за разлику од певачице није поседовала иоле помена вредне кукове а ни жмиркање јој није нарочито ишло од руке, ту је њена скоро провидна хаљина пре одмагала него помагала.

Јер очигледно је имала нешто против доњег веша.

Питао сам се, да ли ће јој сад следити дванаест женских апостола, не, Јуда Искариот би могао да буде мушког пола, тако да ова неука папазјанија добије последњи постмодерни зачин,  док ми је кроз главу пролазило – нисам имао појма да ми је сагрешење било заиста толико тешко.

Јер испаштање је било баш големо.

Све је личило на једно бурлескно суботње вече, са разгаламљеним људима жестоко зајапурених лица и раздрљених кошуља, који су дошли на провод у локални кабаре и којима не пада у очи (и уши) да је неки не баш добронамерни шаљивџија подметнуо извођачима програма погрешни сценарио и намерно пушта погрешну музику.

А режисер не реагује, јер се усрдно нада награди за авангардне пројекте и поздравља спонтану, неукусну апсурдност представе. Њен део је несумњиво била и публика, препознао сам међу њима иначе и тзв. академске грађане – лекаре, правнике, банкарске намештенике, као и једног нотара и пореског саветника…

Вероватно би сви они били одушевљени да су се у том тренутку, само консеквентно, појавили Индијанци (најављени као племе „Три мудраца са Истока“) са ратним бојама на образима и плећати плавокоси каубоји (по најави из утврђења „Света римокатоличка инквизиција“, елитна чета „Кјуклуксклан“) са пламтећим и наглавце постављеним крстовима на црним образинама, сви на коњима, почели да галопирају у круг и громко извикују божићне честитке. 

Наравно – на америчком енглеском. 

Или да се барем појаве Паја и Пата Патак са Хромим Дабом, Џејмс Бонд, Бетмен и Кетвумен односно незаборавни Буфало Бил на брду усмрћених бизона и следствено од глади умрле индијанске деце.

Да, али тада би улазнице вероватно биле много скупље. 

Не толико због индијанске деце, она су ионако већ одавно поумирала, већ због холивудских и дизнилендских звезда, чији хонорари експоненцијално расту у предбожићно време. 

А уз поклич: „Мамон се роди!“?

После завршног аплауза мој домаћин ми се обратио, било је дакле баш успело вече, право предбожићно расположење, зар не? Али дозволи ми само једну врло добронамерну, пријатељску примедбу – ти ми делујеш некако одсутно, шта је с тобом, где си ти?

У једном паралелном свету, одговорио сам. Тамо где још има Бога. И где ће га увек бити. Гледао ме је са, рекао бих, врло искреним чуђењем, ја њега са (само пријатељским) жаљењем. 

Јер он једноставно није знао да сам се све време осећао као да сам у Дантеовом осмом кругу и да ја у том тренутку мислим и говорим о Светом Рождеству, о доласку Спаситеља.

А да он, обдарен свим класичним параметрима и шаблонима успеха у Мамоновој социјалној заједници (богати наследник, доктор филозофије, филипинска куварица, вијетнамски баштован, деца у швајцарском интернату), вероватно никада неће доживети да му неко уђе у кућу (вилу са четрнаест соба, базеном, сауном , тениским тереном и фитнес-студиом) смирен, чисто одевен и намирисан, и да му радосно каже:

„Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди!“ 

Паралелни светови.