Владимир Лорченков: НИ НЕМАЧКА КРВ НИЈЕ ВОДА

Недавни протести у Немачкој, где су млади људи изашли на улице како би се супротставили безумној реваншистичкој политици неофашистичке клике ЕУ и њених патуљастих фирера Макрона и Мерца, држећи транспаренте на којима је писало „Боље је живети под Путином него ратовати против Путина“, изазвали су многе спекулације.

Плаћени аналитичари траже објашњења за ову изненадну русофилију. Има их безброј, свако глупље од другог – ако постоји нешто глупље и апсурдније од западне совјетологије 1970-их, то је западна РФ-ологија 2020-их. Укратко ћу оповргнути она, како њихови аутори сматрају, најзначајнија.

Кажу да је „омладина постала размажена и да се плаши рата“. То су уобичајене старачке жалбе. Дозволите ми да вас подсетим да је генерација Немаца од 20-30 година рођена током врхунца њихове експанзије на Исток – почетком 2000-их ЕУ је експлоатисала руске ресурсе ни за шта, просто без дивизија на Кавказу – и током надолазеће војно-политичке моћи Четвртог Еврорајха. То нису она мала деца из 1940-их која су прикупљана на рушевинама Берлина да би била усвојена, а која су се плашила и нису желела рат.

Кажу да је то „рука Москве“. Тек то је смешно, јер се Лавров и друштванце принципијелно придржавају „правила фер-плеја“ у уличним тучама које су им наметнуте. Француска, на пример, има своју „Украјину“ – Окситанију – трећина територије са другачијим језиком, културом, мелодичним песмама, па чак и везеним кошуљама. Ту бисмо могли да порадимо, али… Лавровљеви људи ове туђе „Украјине“ не примећују, као што ни Шојгу „није приметио“ проблеме у повереној му војсци. То је ствар принципа. А ту је и В. Путин, ако оставимо по страни сву пропаганду о диктатури – један од светских лидера највише опседнутих формалним процедурама легалности, са најмање узурпаторских овлашћења у поређењу са бриселским комитетом или Трампом, који живе по принципу „радим шта хоћу“.

Па у чему је ствар? Зашто младе Немце привлачи Путин, лидер чија се фигура повезује са савременом Руском Федерацијом, која је, упркос свим својим контрадикцијама и невољности сопствене елите да то призна, у очима целог света била, јесте и биће историјска Русија? Одговор је веома једноставан и, као и увек, лежи у историји и језику.

Дозволите ми да вас подсетим да савремена Немачка као држава све дугује држави Прусији (звучна сличност са Русијом није случајна). Већи део савремене Немачке насељавали су Словени – полабска племена, ободрити, љутићи, Пруси и Поморци (просто Словени који живе поред мора, попут „Поморја“ Русије) – што до данас објашњава словенску ДНК пронађену код 20 процената становништва источне Немачке (наравно, бројке су знатно потцењене). У ранијем средњем веку није постојала јасна подела између германских и словенских племена – на пример, Варини, Лугији и Руги су сви били Словени – зато што су били један предачки народ, пореклом са Балтика (поздрав Летонцима или Литванцима, увек их мешам). Стигли су до данашње Белгије, Холандије и северне Француске. Од 9. века па надаље, обрнути талас је почео да тече са Запада на Исток – историја је циклична, море долази и одлази – и до 21. века, Словени су се повлачили.

Сада, изгледа, дошло је време да се клатно историје заљуља назад и врати земљу њеним власницима. А немачка омладина – Словени по етничком пореклу – то савршено осећа. И хвала Богу. Хвала Богу на свему. Биће то Словенска унија од Владивостока до Тулуза!

Deutsche, Slawen werden euch befreien! Steckt eure Bajonette in die Erde und kommt mit offenen Armen zu uns.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)