Миломир Степић: Европски фронтијер VS. европска крајина

Getty © ugurhan

Велике и регионалне силе, империје, колонијални освајачи, цивилизације, војни и економско-политички савези имају неодољив порив за експанзијом. И никада им није доста. Тако доказују своју моћ и кредибилитет, настојећи да обесхрабре противнике и обесмисле сваки отпор.

Све нова и нова ширења потребна су им из различитих разлога – због веће стратегијске дубине и смањења рањивости пред потенцијалним нападачем, резерве простора за популациону експанзију, историјских или квазиисторијских разлога, мегаломаније владара, прехрамбене безбедности, неопходних природних ресурса и стратешких сировина, увећања тржишта, побољшања географског положаја, изласка на море и контроле поморских путева…

Некада освајају нове територије превентивно – зато да не би припале супарнику и тако га учиниле снажним и конкурентним. Као када Реал купи играча који му није баш неопходан, али да га не би купила Барселона.

Транслирање фронтијера Запада према истоку

У раздобљима успона велике силе експанзија се најчешће одвија фазно, заузимањем једне или више земаља у релативно кратком времену. Потом обично следи краћи или дужи застанак ради међународно-политичке верификације постигнутог, прикупљања снаге и чекања повољних геополитичких околности, и онда продужавање освајачког похода. И тако се наставља даље, транслирањем експанзионог фронтијера.

Фронтијер има офанзивни смисао и функцију. Геоморфографски представља неправилан, издужен појас, неку врсту зоналне, помичне границе. Траје и помера се напред док освајач располаже довољном мотивацијом, унутрашњом политичком кохезијом и војно-економском снагом, те док не наиђе на несавладив отпор.

Ништа се кроз геополитичку историју није суштински променило од давних до новијих времена. Тако, на пример, најпре су се крајем Другог светског рата сукцесивно шириле две силе-победнице – САД и СССР. Фронтијер прве био је од Атлантика до централне Европе са улогом трансокеанског макро-мостобрана, а друге од западног обода Велике источноевропске равнице до централне и југоисточне Европе.

Ширење су оствариле на рачун пораженог – тзв. Међуевропе, чији су се зонални облик и тампонска улога преобразили (пројектовали) у црту „Гвоздене завесе“ између два геополитичка и геостратегијска колоса. У суштини, губитник није била само Немачка са сателитима како је на први поглед изгледало, већ у правом смислу готово читава Европа.

После рушења Берлинског зида, имплозије Источног блока и слома СССР-а кренуло је сукцесивно ширење хладноратовског победника у виду америчких инструмената – НАТО и ЕУ. Упркос руском самозаваравању да се „неће ширити на исток ни за инч“, од источнонемачког заметка новог фронтијера први циклус њиховог напредовања обухватио је Аустрију, Шведску и Финску (у ЕУ 1995) и Пољску, Чешку и Мађарску (у НАТО 1999).

Велико транслирање фронтијера уследило је „експлозијом проширења“ 2004: у обе „организације Западне цивилизације“ (Хантингтон) инкорпорирани су Словенија, Словачка и три прибалтичке постсовјетске републике. Геополитички је важна чињеница да су тако НАТО и ЕУ избили на руску границу. Тада су само у НАТО ушле још Бугарска и Румунија, а само у ЕУ још Кипар, Малта, Мађарска, Чешка и Пољска.

Уместо некадашње линијске „Гвоздене завесе“ од Балтичког до Средоземног мора спустио се широк појас „Фронтијерске завесе“.

Главни „геополитички посао“ Запада под америчким вођством могао се сматрати завршеним – до даљњег. Уследила је консолидација и само козметичко попуњавање фронтијерских „рупа“ на Балкану прикључењем ЕУ Бугарске и Румуније 2007. и Хрватске 2013, односно НАТО-у Албаније и Хрватске 2009, те Црне Горе 2017. и Северне Македоније 2020. Упоредо, припремала се следећа фаза транслирања фронтијера према Русији.

„Дође време, све се преокрене“

Супротно фронтијеру, крајина је по дефиницији дефанзивна творевина. Русија, амортизујући ранију претњу стиска „анаконде“ из кавкаског и балтичког смера, настојала је да парира на главном вектору формирањем крајине од Украјине(!) и Белорусије. Упркос покушајима Запада, успела је са релативно мало напора да се одупре на „Лукашенковом бедему“. У Украјини – том „предворју Кремља“ – ипак је морала да ратом брани кључни сектор своје крајине како је Запад не би преотео и укључио у свој фронтијер.

Украјинска арена, ток сукоба, његов епилог и последице су тачка глобалног историјског и геополитичког прелома. САД су искористиле повољан тренутак да на крајњем северу употпуне фронтијер укључивањем у НАТО две тобоже неутралне земље – у ствари, традиционално антируску Финску 2023. и само за нијансу мање антируску Шведску 2024. Тиме су накратко „једним ударцем убиле две муве“ – и у тој области је досегнута руска граница, а и остварено је примицање Арктику.

У питању је, међутим нешто много важније, судбоносније. Да ли се са Украјином уништава крајина Русије и довршава фронтијер Запада пред коначни обрачун архисупарника – отелотворења две цивилизације, система вредности, вишедимензионалне „другости“, таласократије и телурократије, Левијатана и Бехемота…?

Или ће Русија Украјину од крајине претворити у заметак свог фронтијера и плац-дарм за реконкисту према Централној Европи и Балкану? Да ли на запад до линије својих интереса дуж „Стратешког источноевропског континенталног сужења“ Одеса на Црном мору – Нарва у Финском заливу? А можда и даље, до линије „Стратешког централноевропског континенталног сужења“ Трст на Јадранском – Гдањск на Балтичком мору?

Неће ли се појас западно од те „зоне дилеме“, како су је у контексту визије Русије-Евроазије видели Савицки и класични евроазијци, или још пре од апроксимативне границе Пан-евроазијске зоне, односно Руско-евроазијског „великог простора“ у њеном саставу, а сходно пројекцији Дугина и неоевроазијаца, у том случају од некадашњег фронтијера претворити у крајину читавог „Колективног запада“? Или, с обзиром на актуелно пасивизовање САД, само „европског Запада“?

Од тога може зависити и будућност Балкана, српског народа и државе. А можда се све заустави на половичном (псеудо)решењу Трампа и Путина? Фактички примирјем. Са или још вероватније без ЕУ. И онда – „довиђења у следећем рату“, као што је наслов филма Живојина Павловића из 1980.