Ендрју Корибко: Ресурсна рачуница иза Трамповог отварања ка Русији

Америчко управљање турско-руским тензијама на Јужном Кавказу и у Средњој Азији, што сам овде предложио као део ширег Пакта о ненападању НАТО-а и Русије, могло би да води ка спајању планираних улагања Вашингтона у ретке минерале у Средњој Азији са повезаним заједничким пројектима у Русији, након украјинског сукоба.

Што се првог тиче, Трамп је направио такве договоре са Казахстаном и Узбекистаном током  последњег самита C5+1 у Вашингтону, док је послератну сарању са Русијом описао „Волстрит џорнал“ у једном недавном тексту.

Ако се турско-руске тензије у Средњој Азији погоршају и украјински сукоб настави да бесни (чиме би се одложили заједнички пројекти САД и Русије у области ретких метала) онда ће Сједињене Државе у потпуности зависити од Турске у погледу увоза ретких метала из Средње Азије.

Ствар је таква првенствено јер су авганистанска и иранска рута практично неизводљиве из безбедносних и политичких разлога, па је једина реална она која води преко Турске, као западног ослонца „Трампове руте за међународни мир и просперитет“ (TRIPP), која иде преко Јерменије до Азербејџана и Средње Азије.

TRIPP ће постепено утицати на то да се регионални утицај Русије замени турским, уз подршку Запада. Али ће то истовремено убрзати успон Турске као евроазијске силе. што би могло да је оснажи да још више оспорава Сједињене Државе него што то већ чини.

То би могло да подразумева ближу ближу сарадњу Турске са Кином у Средњој Азији ради подривања америчких планова за њено обуздавање, финансирање већег броја огранака Муслиманског братства (укључујући и оних које САД могу сматрати терористичким) и коришћење своје кључне улоге у TRIPP-у као средства уцењивања Сједињених Држава.

Ови мрачни сценарији могу се избећи ако Сједињене Државе успеју да исконтролишу турско-руске тензије и посредују у окончању украјинског сукоба.

У том случају, САД би могле да смање зависност од TRIPP-а, а тиме и од Турске, вршећи диверзификацију увоза ретких метала из Средње Азије и ослањајући се на руску Транссибирску железницу, која може ефикасно да допреми те ресурсе до Владивостока, одакле се могу отпремати у технолошки центар у Калифорнији. Све ово би могло довести и до неких руско-америчких заједничких улагања у ретке метале.

Не само што би заједнички пројекти са Русијом у области ретких метала били омогућени, већ би и исте америчке компаније које улажу у средњоазијске пројекте могле лакше да прошире своје регионалне операције ка северу, при чему би се ресурси из оба пројекта транспортовали ка Пацифику преко Транссибирске железнице.

Повећани логистички и ресурсни значај Сибира и руског Далеког истока за САД, могао би затим да постави основу за још више заједничких пројеката у тим областима и суседном Арктику, чиме би се унапредио Путинов главни план развоја тих региона.

САД и други инвеститори у сектор ретких метала у Монголији могли би такође почети да преусмеравају извоз преко Транссибирске железнице, уместо да и даље зависе од америчког стратешког ривала, Кине.

Коначни, постепени резултат могао би бити стварање сложене стратешке међузависности између САД и Русије ради смањења ризика од нове кризе. САД би, такође, успоставиле стратешко економско присуство дуж западне и северне периферије Кине, што би могло да се прикаже и као питање престижa.

У условима кинеско-америчког супарништва, САД имају интерес да обезбеде приступ руским ресурсима — приступ који по самој својој природи онемогућава Кини да их користи. Без снажне конкуренције САД, Кини би био омогућен неограничен приступ по минималним ценама, што би додатно убрзало њену путању развоја.

Ово чини предложени договор стратешки значајним за САД, због чега Вашингтон треба хитно да посредује у окончању рата у Украјини и затим управља турско-руским тензијама у Средњој Азији без одлагања.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Asia Times

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: The White House