Владимир Умељић: ДИМЕНЗИЈЕ И ЕУ

Владимир Умељић

Човек поима стварност тродимензионално (дужина, ширина, дубина), плус време као четврту; једна слика је дводимензионална, филм исто тако, осим у специјалној 3Д-техници. 

Постоје теоретски постулати о петој и шестој а квантна теорија препознаје и до 26. 

Но када се погледају данашњи предводници Европске уније, стиче се утисак, да су они направили једно управо револуционарно откриће, да су открили једнодимензионални свет, као и да њихова „вољна коалиција“ заправо само зато егзистира, да би то епохално сазнање несебично поделила са својим народима и са читавим човечанством.

Револуционарно на том открићу је, јер се наука и духовност крећу у дијаметрално супротном смеру, физика нпр. постулира пету димензију као модел за универзум а шесту за мултиверзум; дубоко продуховљени мистичари исихасти, православни монаси са Атоса, постижу пак својом „Молитвом срца“ посебно стање свести као пету димензију, које води у шесту, у стапање са Божијом чистом светлошћу.

У чему се састоји та (теоретска, хипотетичка, могућа) једнодимензионалност?

Сажето речено, мир у Украјини не сме да се закључи без стратешког пораза Русије, Кремљ чврсто намерава да нападне Запад, стога ЕУ мора да се масивно и радикално милитаризује, страх од Путина је оправдан (и лековит), једино наша политика је исправна и обећавајућа, она ће победити.

Једносмерно, и барем фигуративно речено – једнодимензионално.

Чињеница да је „стратешки пораз“ нуклеарне светске силе Русије фактички немогућ, да Русија не показује никакве знаке намере и спремности да нападне НАТО-светску нуклеарну силу, да је сејање страха, ширење панике међу својим становништвом непотребно (штетно, па и неморално), да их о њиховој „светској политици“ нико не пита, нико на њу ни не обраћа пажњу, све то се игнорише, изопштава, јер то ето припада другим димензијама, које немају шта да траже у овом најновијем систему вредности, оне једноставно – не постоје. 

Но на унутрашњем плану њихова стратегија још увек како/тако пролази.

Београдска „Политика“ извештава 04.12.2025:

„Европљани данас живе у атмосфери дубоке неизвесности, а резултати најновијег истраживања спроведеног у девет земаља за париску платформу Le Grand Continent показују континент који са све мање оптимизма гледа у будућност. Истраживање, чије делове преноси Гардијан, открива Европу која истовремено страхује од повратка старих претњи и сумња у сопствену способност да им се супротстави (…)

Професор политичких наука и оснивач истраживачке агенције Cluster17, Жан-Ив Дормажен, у тучи бројки види јасну дијагнозу: Европа је анксиозна, свесна сопствених слабости и окружена светом који се драматично мења. Како он истиче, реч је о континенту који проживљава „трансформацију свог историјског, геополитичког и политичког окружења“, а нова реалност тера Европљане да преиспитују старе претпоставке (…)

Међутим, ако је однос са Америком оптерећен дилемама, поглед на Русију обојен је страхом. Већина испитаних Европљана сматра да је ризик од отвореног рата са Русијом у годинама које долазе висок (…)

У таквој клими растућих претњи, самоувереност европских држава у сопствене одбрамбене капацитете драматично је мала. Чак 69 одсто испитаника сматра да њихова земља није способна да се ефикасно брани у случају руске агресије (…)“

Сејање страха, дакле, доноси плодове мада у првој линији водећим политичарима. То је стара и добро позната демагошка шема – народе мој, ти си у врло великој, у смртној опасности а ја сам једини поставио праву дијагнозу и знам који је лек прави.

„Нормални“ човек, међутим, све више осећа негативне последице погрешног фокусирања, размишљања и делања својих предводника, тако да нпр. у Немачкој, некадашњој „привредној локомотиви ЕУ“, већ четврту годину заредом влада рецесија, индустрија се налази у структурној кризи, број банкрота расте, производња и продаја опадају, животни трошкови расту.

У међувремену (октобар 2025.) око 70% становништва сматра актуелну привредну ситуацију лошом, број фирми које су банкротирале и биле значи приморане да отпусте све намештенике износи ове године око 25.000 а у 2026. очекује се пораст на око 30.000 пропалих и угашених фирми.

Једина бранша која цвета и чији акционари презадовољно трљају руке, то је војна индустрија и само се нпр. за концерн Рајнметал у 2026. од стране озбиљних берзанских аналитичара очекује пораст вредности акција од прилично баснословних 47,73%, па до 72,81%.

За поређење, то је више (за краће време) и од оног енормног профита у време „компјутерске револуције“, када су Мајкрософт и Епл пунили касе својих власника милијардама долара.

Тај тренд се указао најкасније када је савезни канцелар Фридрих Мерц обзнанио, да ће Немачка опет увести обавезно служење војног рока и већ у догледно време, први пут од Адолфа Хитлера, имати најјачу војску у Европи. 

Случајно или не, али једноставно се само по себи намеће класични постулат разумевања политике, постављен од Никола Макијавелија: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи.“

То ни случајно не значи, да је Мерц некакав потајни лобиста војне индустрије и на њеном платном списку, за то нема никаквих показатеља или барем иоле валидних индиција а камоли доказа. 

Не, он је једноставно типични политичар, што увек подразумева извесну дозу мисионарског (а у екстремном случају месијанског) хабитуса, он је међутим ухваћен у паукову мрежу сопственог једносмерног тј. једнодимензионалног начина размишљања. 

Мерц себе вероватно сматра само принципијелним и консеквентним, што је у извесном смислу и тачно, јер он консеквентно и увек изнова понавља своје принципијелне грешке.

Овог пута то је ето донело огромну корист војној индустрији. 

И њеним помоћним лиферантима односно пре свега њиховим акционарима, јер сад нема више размишљања око куповине нове јахте или главобоље због цене пластичне операције тренутно актуелне младе „стипендисткиње“ са великим прохтевима и малим грудима.

Јер за велике акционаре једнодимензионални свет важи само за „оне друге“.

Мада, један други аспект овог контекста је интересантан, било би наиме заиста занимљиво сазнати –  колико је водећих политичара још пре обзнањивања ове Мерцове одлуке по природи ствари знало за њу и колико су тада накуповали дотичних акције по (још) повољној цени?

Ради дискреције, која као што је познато у принципу одликује више слојеве друштва, можда на име супруге, нећака, сестричиног мужа, наглуве баке у старачком дому? Или на име свог адвоката, нотара, банкара, који сви имају обавезу ћутања (и интерес да следе тој обавези)? 

Све легално, ниједан закон прекршен а новац капље, цури, шикља, преплављује… Тја, примамљиво је, нема шта, јер у року од неколико месеци увећати својих рецимо 100.000 евра на 147.730 или шта више на 172.810? А тек ако човек већ поседује 1.000.000 евра? Томе се тешко може одолети, зар не?

Грдна штета да и непосредно погођени млади људи имају ту шта да кажу.

Тако је једна анкета Гринписа показала да 57% младих људи у Немачкој категорички одбија поновно увођење обавезног војног рока и протествује са врло јасним мотом: 

„Ми нећемо да марширамо у нашу будућност!“ 

Надрегионални лист „Frankfurter Rundschau“ пак јавља (02.12.2025) да ученици средњих школа широм земље планирају да 05. децембра бојкотују наставу и организују масовне демонстрације под транспарентима: „Нећемо да завршимо као топовска храна!“ и додатно „Нећемо да ћутећи посматрамо како нас и наше пријатеље приморавају да умремо!“

Ах, тај вечити реметилачки фактор, млади, мисле само на себе а не на све нас, на целину! Хтели би да све знају а не поседују никакво искуство и, што је још далеко горе, никакве акције! Верују још увек у оне застареле три и четири димензије стварности а понеки о ужаса! по могућству и у пет, можда чак и шест, у оне тзв. духовне!

Успут буди речено, за Мерца (Макрона, Стармера, Пољску, балтичке државе, итд.), млади Украјинци немају исто право као млади Немци („Нећемо да завршимо као топовска храна!“). 

Ови политичари наиме жестоко осуђују тамошње дезертере, који у јачини од два батаљона дневно напуштају фронт („Број дезертера у Оружаним снагама Украјине премашио је 100.000 људи, потврдила је пре неколико дана Ана Скороход, посланица у државној Ради у емисији кијевске телевизије.“, Политика, Београд, 13.11.2025.).

Да, није лако овим врлим ЕУ-предводницима, они би да буду опште признати политичари светског значаја а њихово делање се не узима озбиљно, све више се схвата као Le théâtre de l’absurde. Ко ће то да разуме?

Све мање разумевања и подршке, свуда саплитање, субверзија, саботаже.

Тако се ето сад чак и она мала Белгија апсолутно несхватљиво узјогунила, баш ускопистила и неће да изручи стотине „замрзнутих“ руских милијарди долара, што би растеретило буџете читаве наше „вољне коалиције“ и помогло наш економски опоравак!

Уз смешни изговор, да је то незаконито, да би могло да уруши читав међународни монетарни систем. Па то су само руске милијарде, наћи ћемо већ неке законе или донети нове, ништа лакше од тога!

Наравно – само демократски, плуралистички, уз општи конзензус наших цивилизованих правних држава. 

Или ће наше службе једноставно изнаћи банку, коју је Путин лично опљачкао (као што је то и Стаљин својевремено урадио, сви су они исти), украо управо ту суму, потом демолирао санитетске просторије, подметнуо пожар у подрумском магацину, силовао седам стотина секретарица и закључно извршио геноцид над намештеницима и чистачицама. 

Све већ једном успешно испробано на Балкану на крају 20. века.

Наша напредна вештачка интелигенција ће одмах да генерише сателитске фотографије и филмове са лица места, и то много боље него својевремено америчка министарка Мадлен Олбрајт, када је прилично аматерски доказивала српски геноцид у Сребреници над босанским муслиманима, и формираћемо одмах један нови нашки, пардон Хашки трибунал да му суди.

И то је већ једном глатко прошло у случају српских политичара, генерала и официра, зар не? Шта дакле заправо мисли та мала Белгија?!

Закључно, дистанцирајући се од овог кратког излета у изнуђени и горки хумор, само још један економски показатељ у Немачкој – синдикати су већ најавили да ће захтевати повећање надница милиона својих чланова у јавним (државним) службама за 7%, али најмање 300 евра месечно „да би се барем одржао досадашњи животни стандард“, док послодавци, овде држава, крше руке и јадикују – људи, ми смо у рецесији! 

Јер то би за немачку државу значило додатни издатак од најмање око пола милијарде евра месец за месецом. Шта ако онда зафали новаца за тенкове, ракете, дронове, авионе и подморнице? 

Или за донације несебичном и самопожртвованом клану Володимира Зеленског?

„Одржање досадашњег стандарда“? Не, ти чиновници и намештеници су исти као и ови млади, мисле само на себе а не на све нас, на целину! Као и да ми, политичари, све радимо за њихово добро, за општу сигурност. 

Јер Путин, тај нови Белзебуб-Хитлер-Дракула, он само што нас није напао! 

То значи, када коначно победимо Русију, што ће се у врло скорој будућности десити, ми ћемо и Русе заправо ослободити и усрећити, као својевремено Србе на крају прошлог века!

Да, признајем, и ово последње је био мали рецидив горњег излета, дигресије у духовно спасоносну област хумора, ироније или шта више сарказма. Но овако или онако, све говори за узбудљив даљи развој ситуације. 

Али за вишедимензионални. Јер такав је и актуелни Le théâtre de l’absurde у ЕУ.