Зоран Чворовић: НИС и русофобни наратив власти
Суштина целокупног једночасовног иступања председника Републике Србије Александра Вучића на конференцији за медије 25. новембра 2025. године (овде), на којој су најављени будући кораци Владе Србије у вези са НИС-ом, може се свести на неколико кључних порука.
Прва Вучићева порука јавности Србије била је да је ситуација у земљи изузетно тешка услед санкција које је америчка државна Агенција за управљање туђом имовином (OFAC) увела већинском власнику НИС-а руском „Гаспром њефту“. Посматрана из угла стварних прилика на домаћем тржишту нафте и нафтних деривата, ова Вучићева изјава се с правом може окарактеристати као изазивање и ширење панике међу грађанима Србије. Наиме, бројни стручњаци из ове области потврђују да друге нафтне компаније у Србији, уз предузимање додатних мера, могу, и у случају престанка рада рафинерије у Панчеву, да обезбеде довољне количине нафте и нафтних деривата (овде, овде).
У другој поруци српској јавности, Вучић је успео да на једном месту обједини све годинама брижљиво формиране негативне стереотипе о продаји НИС-а „Гаспром њефту“ 2009. године, почев од вишеструко ниже продајне цене у односу на реалну и процењену, па све до ниске рудне ренте. Разлика је само у томе што се до сада оваква искривљена и редукована слика стварности о продаји НИС-а „Гаспром њефту“, могла чути од Ненада Чанка („Чанак је подсетио да је ЛСВ од самог почетка била на становишту да је енергетски споразум са Руском Федерацијом заправо енергетска омча око врата Србије и „дневнополитичка ујдурма која нас све прескупо кошта“, овде) или од Чедомира Јовановића („Не могу због потребе Војислава Коштунице да даље колонизује Србију да подржим идеју поклањања НИС-а“, овде), а сада се то исто поручује са Андрићевог венца, што таквој поруци даје сасвим другу тежину и повлачи сасвим другу одговорност.
Слика о продаји НИС-а коју је јавности представио Вучић, крајње је сведена, па стога и неистинита.
Руска улагања
Као прво, Вучић се ни речју није осврнуо на стање у нашој нафтној компанији пре што је продата Русима. Слика тог стања понајбоље је сажета у следећих пар реченица Зоране Михајловић, која је притом била из политичких разлога противник продаје НИС-а „Гаспром њефту“:
Погубно деловање државе видљиво је и на примеру предузећа Нафтна индустрија Србије. Да би се тржиште нафте и нафтних деривата ставило под контролу, односно пружила прилика НИС-у да упосли своје прерађивачке капацитете и модернизује рафинерије у Панчеву и Новом Саду, држава је 2001. године посебном уредбом регулисала услове и начин увоза и прераду нафте, односно деривате нафте (Службени гласник РС 92/2007).
Уредбом о условима и начину увоза и прераде нафте, забрањен је увоз основних деривата нафте осим када је угрожена стабилност у снабдевању домаћег тржишта, када је НИС-у дозвољавано да изврши интервентни увоз. Да би се обезбедиле додатне инвестиције, цена прераде била је далеко виша него у региону. НИС је на тај начин већ осам година субвенциониран са 160 милиона евра годишње. Ако се зна да је и поред тога, НИС данас “на почетку”, без технолошки модерних рафинерија, без инвестиција, старији осам година, да је квалитет деривата у Србији лошији него у Европи, као и да су потребне инвестиције у НИС данас око 1.2 милијарди евра… (овде).
Даље, на поменутој конференцији за медије од 25. новембра, Вучић је само узгред напоменуо да је руски партнер извршио технолошку модернизацију НИС-а, али није навео ниједну бројку која би сведочила о величини тог улагања, мада је актуелни шеф државе надалеко познат по томе да воли да се разбацује својим познавањем најситнијих и често неважних података.
Ваља знати да је „Гаспром њефт“ у априлу 2012. године, два месеца пре истека рока, испунио обавезу из купопродајног уговора да у модернизацију НИС-а, реконструкцију рафинерија и подизање еколошких стандарда уложи 500 милиона евра (овде). Руски власник је и након тога наставио са капиталним улагањима у НИС, па су укупна улагања у српску нафтну компанију од 2009. до 2019. године достигла три милијарде евра (овде).
Обим прераде и промета нафте и нафтних деривата у НИС-у 2018. године био је за 40 одсто већи него 2009. године. Притом се НИС проширио и на тржишта Босне и Херцеговине, Румуније и Бугарске, па је те 2018. године у овим земљама већ имао 90 бензинских станица (овде). Руски већински власник је 2019. године испланирао да до 2025. године уложи у компанију још додатних 1,4 милијарде евра (овде). Тако је само за девет месеци 2024. године у НИС уложено 300 милиона евра (овде).
Овом би требало додати улагања „Гаспром њефта“ од више десетина милиона евра у изградњу малих електрана или у друштвено одговорне пројекте у Србији (овде). И најзад, само прошле године НИС и његове „ћерке компаније“ „напуниле“ су буџет Србије, по основу различитих јавних прихода, у износу од 244,69 милијарди динара, што је 11,8 одсто буџета Републике Србије (овде).
Шири договор
Говорећи о продаји НИС-а као погрешној одлуци претходних власти, Вучић је пре свега „заборавио“ да спомене да је продаја ове компаније обављена у оквиру ширег међудржавног споразума који је укључивао изградњу гасовода „Јужни ток“, који је требало да обезбеди јефтин и сигуран гас, као и добит од транзитних такси (овде).
Вучић је успео да на једном месту обједини све годинама брижљиво формиране негативне стереотипе о продаји НИС-а
Вучић је овог пута, ради објективног информисања грађана Србије, могао барем да понови оно што је сам рекао не тако давне 2021. године. А тада је, након московског разговора са Путином, српској јавности поручио: „Постигли смо нешто што смо покушали, а Путин је показао пријатељство према Србији. У наредних шест месеци имаћемо цену гаса од 270 долара по кубном метру, као и повећање количине гаса и флексибилност за коју сам посебно молио“. Тада је Вучић израчунао да ће Србија са том ценом уштедети више од 300 милиона евра (овде). Данас Вучић, међутим, вели да је Србија за НИС, који је, по речима Зоране Михајловић, до 2009. године био субвенционисани губиташ, од Русије добила само (!) 400 милиона евра.
И најзад, некадашњи потпредседник Владе Србије и хашки заточеник Никола Шаиновић је пре неки дан с правом указао да се не може дати целовита и правилна оцена продаје НИС-а, која је укључивала и обавезу Русије да обезбеди сигурно снабдевање гасом Србије, ако се пренебрегне чињеница да се Русија показала као најпоузданији снабдевач гасом у најтежим околностима санкција УН против СРЈ 90-их.
Русија је тада без прекида снабдевала нашу земљу овим енергентом, на основу чега је и настао дуг од 300 милиона долара. Као што су Кинези, по речима Шаиновића, током санкција „на реч“ снабдевали Србију нафтом (овде). Свега тога нема у Вучићевој крајње редукованој и стога нестинитој причи о продаји НИС-а руском партнеру, али зато има прегршт негативних, врло сугестивних стереотипа намењених широј српској публици, који неодољиво подсећају на Би-Би-Сијев ауторски рукопис.
Најава национализације
После друге поруке о продаји НИС-а Русима испод цене и сваког тржишног резона, Вучић је грађанима Србије послао трећу поруку, која се тиче односа власти у Београду према већинском руском партнеру у условима америчких санкција НИС-у. Вучић ни код овог питања није јавности Србије понудио било какву чињеницу, већ се све свело на мелодрамску причу у којој су Руси империјално бахати и неосетљиви (поново један класичан англосаксонски русофобски стереотип) на гестове пријатељства и безграничног разумевања, па и жртвовања актуелних српских власти око руског капитала у НИС-у.
Речју Вучића: „И наставили смо да чинимо шта су нам наши руски притељи рекли и потписали смо сваки њихов захтев и наша земља је доведена у веома тешку ситуацију“ (овде). Како би се у српској јавност појачао утисак о руској империјалној неосетљивости на манифестације наивног српског братољубља, председник Србије је ову поруку српској јавности завршио речима: више него фер смо били.
Прве три Вучићеве поруке имале су за циљ да у већинском патриотском и русофилском бирачком телу Србије изазову најпре осећај колективне повређености, а након тога контрареакцију националног поноса, како би се потом лакше „прогутала“ Вучићева одлука о даљим корацима које ће Влада Србије предузети око НИС-а и америчких санкција.
Русима ћемо „широкогрудо“ дати педесет дана да под принудом продају свој већински удео у компанији, а након тога ћемо их прво развластити управљачких, а потом и својинских права (притом игноришући члан други Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде: „Имовина Компанија не може бити експроприсана, национализована или подвргнута мерама еквивалентним по последицама експропријацији или национализацији“ овде).
Што се Американаца тиче, по Вучићевим речима, „Србија је добро разумела“ њихову поруку и „ми то морамо поштовати“ (овде). Иако је Вучић и овог пута уверавао нашу јавност да је Србија „слободна и суверена земља“ и да води независну политику, подједнако према Западу и према Истоку, обнародовани план Владе Србије, тј. шефа државе, у вези са НИС-ом, показује диспропорцију у том односу.
Јер, Русији се оставља милост од 50 дана да под принудом прода своју имовину и, што је геополитички значајније, напусти енергетски сектор Србије, док се Сједињеним Америчким Држава Вучић лично обавезао да ће испунити све њихове захтеве. Тиме је Србија заправо претворена у пуки инструмент америчке политике санкција. Томе ваља додати и упозорење искусног Николе Шаиновића формулисано у виду питања: „Да ли ми пријатељу, кад му је тешко, задајемо ударац, или помажемо до последњег тренутка“ (овде)?
Историјско памћење
Тешко да се пријатељу, и то оном с којим нас веже вишевековно савезништво, каже оно што је Вучић на поменутој конференцији за медије поручио у четвртој и за потписника овог текста најважнијој поруци. Наиме, како би ближе објаснио српској јавности зашто руски партнер није понудио актуелној Влади Србије да купи НИС, Вучић је на самом крају конференције за медије рекао да је то исто као да смо ми већински власник неког предузећа у Русији, па нама неко уведе санкције, а онда ми не понудимо свој удео Русима, већ неком трећем лицу.
Након тога уследио је циничан, претећи и, пре свега, врло злослутан закључак, с обзиром на то ко га је изрекао: „То нам неће покварити однос према руским пријатељима, али нам гради историјско памћење, што је много важно“.
Знајући да руске власти нарочито држе до историјског сећања, као важног дела националног идентитета, као и до руско-српског братства (по чему је Путин прави настављач руске царске политике), Вучић је сопствену лошу позицију у Кремљу, као последицу бројних ранијих личних изневеравања руских партнера, због чега се као преговарач око НИС-а у Москви не појављује он него Орбан, дијаболичном инверзијом претворио у руску историјску кривицу пред српским народом.
Ко је помно пратио развој односа између Београда и Москве, могао је да очекује такав исход. Сада већ давне 2017. године, на порталу Фонд стратешке културе, потписник ових редова је, поред осталог, написао: „МИГ-ови још не стижу, Вучић је у Астани избегао сусрет у четири ока са Путином, посета Медведева Београду одлаже се већ више од годину дана. Када једног дана Вучићева влада због преговарачког поглавља 31 уведе санкције Русији, а због поглавља 15 буде створила такве услове да ће Гаспром морати да напусти Србију, биће изненађени само патриоти увучени у народнофронтофску организацију – СНС“ (овде).
Вучићева порука да ће се на тумачењу најновијих догађаја око НИС-а, у коме жртва заузима место кривца, изградити нови колективни доживљај Русије у српском народу, покренуо је као по команди талас „напредањачке“ русофобије. Иза тога стоји очигледна намера да се коришћењем најгорих пропагандних антируских стереотипа и неистина дословно ошамути и дезорјентише патриотска јавност у Србији, а да Влада за то време несметано спроведе све захтеве америчког ОФАК-а.
Вучићева порука да ће се на тумачењу најновијих догађаја око НИС-а, у коме жртва заузима место кривца, изградити нови колективни доживљај Русије у српском народу, покренуо је као по команди талас „напредањачке“ русофобије
Тако се, поред осталих, председник посланичке групе СНС-а у Народној скупштини Србије Миленко Јованов, у реплици народном посланику Александру Павићу послужио лажју, чији је аутор, ни мање ни више, него хрватска обавештајна служба. Реч је о измишљотини да је Русија у време „Олује“ продала оружје Хрватској (овде). Ова лаж хрватског обавештајног сектора, која је требало да направи раздор између Русије и Србије и српског и руског народа, својевремено је темељно разобличена у Печату (овде).
Истим поводом је и руско Министарство иностраних послова објавило деманти, у коме је указало да се Русија од 1991. до 1995. године стриктно придржавала ембарга УН на извоз оружја бившим југословенским републикама (овде). У истој скупштинској реплици Миленко Јованов је у исти кош ставио Русију и Колективни запад, рекавши да су нам као „добровољни даваоци туђе крви“ аплаудирали и 1914. и 1941. године.
Идеолошки корени
Оваквим кривотворењем историјских чињеница и стварањем лажних симетрија, покренут је, речју Горана Ђорђевића, „процес промене парадигме“. А „нова парадигма“, додаје Ђорђевић, „има за циљ да укине историјски однос према пријатељима и непријатељима, заснован на искуству и свести, и реализацију туђинских геополитичких планова“ (овде).
Ако је суштина политичког, по схватању Карал Шмита, разликовање пријатеља од непријатеља, онда лажна историјска и спољнополитичка симетрија коју ових дана промовишу перјанице „напредњака“ само показује да из њиховог актуелног гесла – водићемо само политику која одговара овој земљи – заправо не стоји никаква озбиљна национална политика, као брига за добро polisa, него једино партијска и лична рачуница. А такава рачуница дозвољава да се тргује и са оним са чим се у озбиљној националној политици никада не тргује.
Покушај измене колективне перцепције националних пријатеља и непријатеља, формиране на вишевековном историјском искуству, заједно са Вучићевим инсистирањем на поменутој конференцији за медије од 25. новембра да у политици „нема никаквих принципа“, те да су Срби један мали народ (овде), опомињу да је на делу реализација идеја првог идеолога „напредњака“ Радоша Љушића.
А он је у програмском тексту „Видовдан“, који је као члан Председништва СНС-а објавио у Печату шестог децембра 2010. године, између осталог, написао: „Последњи је тренутак да се о овоме озбиљно размисли и потражи повољно решење, које не мора бити ни кукавичко ни херојско. Нека нам Бугари послуже као пример како се успоставља и чува јединство нације и како државно опредељење слабијег на страни јачег није јерес већ нужда која спасава. Ко данас окривљује Бугаре што су у Првом и Другом светском рату били на страни Немаца, затим чланови Варшавског а сада НАТО пакта? Таквом политиком Бугари су сачували и државу и народ, а ми Срби, што се прсамо да смо били на страни правде, остали смо и без народа и без државе“.
Овај родоначелник „напредњачке“ идеологије на крају закључује: „Никада и ни за шта не би требало жртвовати Земаљско зарад Небеског царства, јер ово друго, поуздано нас чека, напустили или не напустили видовданску етику!“ (овде).
Јерменски пример
Колективно преумљење и преобраћење које је својевремено предлагао први идеолог СНС-а Радош Љушић, а које се ових дана поводом НИС-а легитимизује изјавама и поступцима највиших функционера СНС, због чега је НИС само симбол новопокренутих знатно дубљих и опаснијих друштвених и политичких процеса, врло је блиско по мотивима и садржају идеологији „Реалне Јерменије“ Никола Пашињана.
Актуелни председник Јерменије изашао је у јавност са новим идеолошким концептом јерменске државе, народа и нације, 19. фебруара ове године (овде), односно тек након губитка Нагорно-Карабаха. Претходно је Пашињанов прозападни режим све учинио да Јерменија изгуби Нагорно-Карабах, а да истовремено за такав губитак оптужи Русију и тиме оправда не само промену традиционалног спољнополитичког курса земље, него и промену колективне перцепције историјских пријатеља и непријатеља (овде, овде).
Вучић, налик Пашињану, пропагира идеју „Реалне Србије“, која почива на србијанској политичкој нацији
А од Јерменије су њени западни „партнери“ и Турска захтевали, не само да преда Нагорно-Карабах Азербејџану, него и да „Историјску Јерменију“, која је територијално далеко већа од Републике Јерменије, уклони из политичког живота, са државних симбола (Арарат) и из колективне свести нације.
Да би оправдао капитулантско прихватање свих западних ултиматума, предају Нагорно-Карабаха и будућу промену устава земље, а у оквиру њега и државног грба, Пашињан је осмислио идеолошки концепт „Реалне Јерменије“. Она је осмишљена као антипод „Историјској или Великој Јерменији“. Наиме, концепт „Историјске Јерменије“ шири је од постојећих државних граница и пре свега почива на нацији као заветној заједници, што је дошло до изражаја и у Преамбули важећег Устава (овде), за чију се измену Пашињан залаже.
Насупрот томе, идеолошки концепт „Реалне Јерменије“ у центар ставља политички народ, грађане Јерменије, а не ширу заједницу – нацију. У Пашињановом програму дословце стоји: „Идеологија Реалне Јерменије поистовећује отаџбину са међународно признатом (дакле без Нагорно-Карабаха, прим. аут) државом – Републиком Јерменијом, а патриотизам са интересима ове државе, те у њој важећим системом права и обавеза“.
Уместо нације као заветно опредељене и усмерене заједнице, идеологија „Реалне Јерменије“ нуди концепт политичког народа, обједињеног правним поретком јерменске државе, а састављеног од појединаца којима главни циљ треба да буде „богатите се и богатите се“ (овде).
У догађајима око НИС-а видљив је не само покушај „напредњака“ да измене традиционалну перцепцију Русије у српској јавности, него и да се интереси српског народа као целине замене интересима Србије као државе. Инсистирајући само на интересима Србије, а не Српства у целини, и сводећи те интересе искључиво на путеве, мостове, научно-технолошке паркове и слично, Вучић, налик Пашињану, пропагира заправо идеју „Реалне Србије“, која почива на србијанској политичкој нацији, као скупу индивидуа обједињених једним правним поретком и жељом за богаћењем.
Важне доприносе формирању идеолошког концепта „Реалне Србије“ ових дана су у Народној скупштини Србије дали Миленко Јованов и Маријан Ристичевић (овде, овде).
Имајући све то у виду, брига не малог броја српских патриота због начина на који се власт у Србији поставила према америчким санкцијама НИС-у, понајмање је брига за капитал руског партнера, а много више брига за српски народ, због оног што поруке напредњачких функционера, на челу са Вучићем, доносе његовим националним интресима и пре свега његовом идентитету.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Credit Balkans Cat
