Александар Дугин: РУСКИ МИРОВНИ ПЛАН – ПОБЕДА

Мировни план у садашњим околностима није користан за Русију. Није то практично ниједна његова формулација. Ако га Трамп жели, било зато што жели да освоји своју идиотску Нобелову награду за мир, или зато што једноставно више не жели да вуче рат против нас у Украјини на својим плећима, онда ће морати да пристане на све наше захтеве. То је логика нагодбе: уступке чине они којима су најпотребнији.

ЕУ, глобалистима (укључујући и неоконзервативце око самог Трампа) и осуђеном Зеленском споразум уопште није потребан. Потребан им је наставак рата и, што је најважније, активно и доминантно учешће Сједињених Држава.

Управо тако се појавила нарација о „Русима који пишу мировни план“. Трампа, заиста, највише занима да јасно зна на шта бисмо пристали и под којим условима. Ми смо суверени учесник у рату. Други суверени учесник у рату је сам Трамп. Сви остали се само врзмају под његовим ногама. Они су само његови најамници, његови подређени. Зато га зову „Татица“. Он сада предводи глобалну мафију познату као „Запад“.

Ако је чак и једна тачка неприхватљива за Москву која напредује, примирја неће бити. Али сам прекид ватре за нас није витална потреба. Витална потреба је Победа, али у овој ситуацији, никакви услови прекида ватре, чак ни наши, не могу представљати Победу. И то је изузетно опасно за нас – како у спољној тако и у унутрашњој политици.

Нема ништа страшније од неокончаног рата. Или, тачније, једина ствар гора од тога је потпуно изгубљен рат. Али то очигледно није наш случај. Тренутно се таква опција не разматра. Напротив, пут ка потпуној Победи коначно почиње да добија видљиве и јасно уочљиве контуре.

Разумљива је жеља да се не иритира Трамп, који је јасно изразио жељу да оконча сукоб. Повлачење САД из рата било би заиста озбиљна ствар. У најмању руку, са непосредне агенде био би уклоњен нуклеарни сукоб, али у садашњем стању ствари, он се надвија као Дамоклов мач, и Кијев очајнички жели да изазове нуклеарни Армагедон. Зеленски не може а да не разуме да Украјина почиње да губи рат и да је мало вероватно да ће је (или њега) спасити било шта осим уништења човечанства. Истина, уништење човечанства очигледно је неће спасити, али овде до изражаја долази украјински карактер, са свим његовим парадоксима.

Трамп очигледно другачије види ситуацију и не привлачи га наставак рата са Русијом, који му није тако лако водити и мало је вероватно да ће га добити без уништења човечанства. Стога, он очигледно жели да се рат заврши. Притом, он очигледно не жели да Русија победи ослобађањем целе Украјине. А ми, напротив, намеравамо да у овом рату победимо. За нас је то егзистенцијално питање: бити или не бити.

Одатле закључак: Русија ће, чак и невољно, пристати на прекид ватре (ако уопште пристане), само под својим условима. Под свим својим условима. И никако друкчије.

Притом – нико не жели да превише љути Трампа.

А Виткоф није никакав „голуб“. Он просто разуме, као и сам Трамп, да ће нашу офанзиву бити немогуће зауставити без попуштања свим руским захтевима. А управо то је циљ – у супротном, немогуће је спасити Украјину и њен терористички режим.

Истовремено, морамо узети у обзир следеће:

– сам Трамп стално мења мишљење,

– његов положај у САД је веома нестабилан,

– на власти је тек три године,

– у поодмаклим је годинама и

– он за годину дана има веома важне midterm elections, које ће републиканци (посебно захваљујући неоконзервативцима и разочарању MAGA у Трампа) вероватно глатко изгубити.

Нашу одлуку доноси наш Председник. Он најбоље познаје праву слику. Он савршено добро разуме шта је у питању. Он, највероватније, зна нешто о нашим способностима што нико други не зна. На крају крајева, налазимо се у магли рата. Само он, изнад ње, може јасно да види целу слику.

Али ја верујем да би прекид ватре под овим околностима био стратешка грешка.

То би само одложило рат и највероватније погоршало почетне услове за следећи рат, који ће наша деца морати да воде, ако их уопште буде. А рат ће вероватно бити одложен само накратко, тек толико дуго да се непријатељ прегрупише и искористи повољну ситуацију.

Руска историја нас учи да ми готово никад не знамо како да извучемо максимум из мира и да почињемо да се припремамо за рат тек након што је он почео. Али током рата учимо да ратујемо и побеђујемо.

Прекид ватре би могао бити кобан за нас и из хиљаду других разлога.

Уверен сам да ће само потпуна победа у Украјини отворити пут ка сувереној руској будућности.

(katehon.com; превео Ж. Никчевић)