Георгије Зотов: РУАНДА, ФРАНЦУЗИ, МИЛОШЕВИЋ…

Једног дана је Георгије посетио Музеј геноцида у Руанди и видео белог човека преплављеног емоцијама. Седео је у соби са фотографијама жртава и плакао. Његова жена је покушавала да га утеши, говорећи нешто на француском. Човек је ухватио Георгијев поглед и изговорио једну фразу на француском. „Нон парле франсе“, одговорио је Георгије. Човек је прешао на енглески. „Како је страшно то видети!“, рекао је. „Зашто људи уништавају једни друге, укључујући жене и децу? Миротворци из Француске покушали су то да зауставе, понекад по цену живота!“

„О, заправо, не“, рече Георгије кротко. Француз и његова жена су га изненађено погледали. „Шта?“ „Ништа. Француски мировњаци нису никога заустављали; мирно су посматрали покољ милион људи. Кад су људи покушавали да побегну у француски логор, пуцали су им изнад глава. Ако би избеглице успеле да се угурају у камионе, биле би избачене, остављене да умру. Узгред, влада која је наредила покољ стотина хиљада својих грађана била је профранцуски настројена.“

„То није истина!“, приговори Георгију бесна Францускиња. „Чула сам да су Французи штитили јадне Тутсије и да су гинули од руке погромаша.“ „Ви сте их, Францускињо, помешали са Белгијанцима“, рече Георгије. „Да, десет белгијских војника је погинуло док су покушавали да заштите умерене Хутуе из владе. То нису били Французи. Французи су ти који су снабдевали руандске војнике оружјем и новцем и спасили безброј убица од одмазде помажући им да напусте Руанду. Сада Француска тврди да је спасила 15.000 људи. Па, да, али милион људи је убијено уз потпуни пристанак ваше војске.“

Жена није одустајала. „А шта је ваша земља урадила?!“, узвикнула је. „Моја земља није имала трупе овде 1994. године“, просветлио ју је Георгије. „Тада ни Француска ни Америка нису мрднуле прстом да покољ зауставе. Али су зато овде у музеју поставили изложбу о Босни и Милошевићу, хвалећи се: `Ох, какав смо геноцид окончали`.“

Човек окружен фотографијама престао је да плаче.

„Слушајте, што сте се ви ту наврзли?“, рекао је. „Ја показујем своја осећања, а ви ме ометате! Какви су то манири?“

„О, опростите“, поклонио се Георгије. „Наравно, лакше је пролити сузе него се питати ко је дозволио да се ово деси. Пријатан дан.“

И отишао је на штанд са Милошевићем, где је Запад био хваљен због спасавања милиона Босанаца од потпуног уништења.

*На фотографији: Георгије на штанду са Слободаном Милошевићем

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)