Игор Ивановић: Мистерија студентске листе

Можда некога овај наслов подсећа на детективски или научни роман, али ипак се ради само о реалполитичком жанру. Од како је актуелна генерација студената покренула блокаде и протесте против напредњачке власти – скоро незабележене по карактеру у српској историји – атмосфером изнад дугачких колона студената лебдело је питање: како завршити овај историјски роман?

Ови протести су својом завереничком енергијом од почетка спајали нешто унутрашње – религијско, и нешто спољно – карневалско. Ходочасници су данима и месецима стрпљиво ходали према обредном циљу, очекујући, попут читаоца који упорно чита обиман роман класичне књижевности, како ће истину спознати на самом његовом крају. Како је време пролазило тако је постајало јасно да су студенти досегли тајну моралне истине, али да су се удаљили од плодова политичке истине.

Пошто режим није пао као последица студентског протеста – и пошто студентима ниједна једина категорија становништва није суштински помогла сем у неколико парформанса или симулирања подршке – студенти су закорачили на клизав терен реалполитике као на једину преосталу територију наде. А на том њиховом (и нашем!) „рту добре наде“ влада савим другачија, оштра и непредвидива клима. Да ли ће због тога, због неостваривог вишка вере у бољи свет, овај храбри покрет завршити као дистопијска литература?

Морални захтев

Студенти су кренули са моралним захтевом да државни органи након пада надстрешнице у Новом Саду најзад открију истину јавности, као и да кривци буду процесуирани. А завршили су на политичком пољу захтевајући да режим у најкраћем року распише превремене парламентарне изборе. И већ од тада у јавности креће лицитирање око постојања и кадровског састава „студентске листе“.

Међутим, пре расписивања самих избора, студенти нису изнели конкретне примедбе на лошу изборну атмосферу и некоректан изборни процес у Србији, а понајмање су изнели још прецизније предлоге за стварање минимума поштених изборних услова. Што је много трагичније, овакве предлоге већ читаву деценију није успела да формулише ни страначка опозиција, помажући овом дилетантском праксом напредњачком режиму да у континуитету лако добија изборе.

Уместо стручних предлога који би настали на изборном искуству „од крви и меса“ како би током изборног процеса требало да изгледа медијска сцена, како треба да се чувају кутије и како би требало да се закључе изборни спискови – слушамо како „хор опозиционих дечака“ од кампање до кампање пева о „поштеним и коректним изборима“, на начин као што се кандидаткиње за мис на такмичењима утркују која ће снажније да пожели „мир у свету“.

Празно, апстрактно, безидејно, јалово, импотентно… Нећемо ваљда овај роман кроз који су студенти ходали по сопственом судбинском лавиринту, као што су ходали јунаци романа Злочин и казна по Невском проспекту, скупа да завршимо тако банално, као што каже изрека настала у љубићима „да живот пише романе“ којом се правда немогућност јунака да се ухвати укоштац са изазовима судбине?! Након што смо у нади страсно живели „Дуго топло лето“, да ли нам предстоји суморна „Зима нашег незадовољства“?

Преузимање ризика

Какав год крај да изаберу студенти за своју аутобиографску литературу, историја ће њих уписати као генерацију која је успела да изнедри национални подвиг. Било је у нашој историји и већих генерација, али су живеле у већа времена. Генерације наших очева рођене око Другог светског рата па надаље које нису биле ни сенка њихових очева-солунаца, утабале су силазну националну путању. После тога деценијама гледамо само авнојевске генерације чијим венама тече „Нечиста крв“ или које колективно завршавају као „Уљез у прашину“.

Пре расписивања самих избора, студенти нису изнели конкретне примедбе на изборни процес 

А онда смо ненадано, кроз суморну свакодневницу, осетили „Светлост у августу“, којом нас је обасјала искреност ове студентске генерације раштркане у колонама „Одавде до вечности“. Можда би се по храбрости и значају са овим студентским протестима могли упоредити они из 1968. године. Али, југословенски протест `68 је био само талас у бујици студентских протеста широм света, док је овај студетско-блокадерски протест по много чему јединствен.

Шездесетосмаши нису желели корениту промену система а понајмање рестаурацију српске идеје, већ само „више комунизма и више Југословије“ у оквиру исте друштвене матрице. Баш због ова два дефицита – комунизма и југословенства – студентски протест из ’68 је био далеко најупечатљивији у Београду: студенти по другим југословенским републикама нису показали толики ентузијазам за побољшање заједничке државе. Међутим, протест из ’68 је оставио дубоки траг на конституисање многих покољења због чега је заслужио поштовање, чак иако се суштински не слажете са изнетим студетским захтевима из тога протеста.

Ако ни због чега другог, треба га поштовати због завереничког сна многих припадника те генерације из кога се нису никада пробудили, спремни да носе терет доживотних губитника у судару са реалношћу. О њиховим траги-комичним судбинама говоре поред осталих, и два сјајна катарзична дела која су створили припадници шездесетосмашке генерације: роман Милисава Савића Топола на тераси и филм Горана Марковића „Тајванска канаста“.

Студентски протести из времена „Јогурт револуције“, „Видовданског сабора“, „Коалиције Заједно“ или „Петог октобра“ били су искрени и продуктивни, али су били само део снажних историјских матица заједно са многим удружењима и синдикатима, политичким партијама и народним покретима, навијачким коповима и групама грађана. Ако дубински погледамо данашњи студентски покрет, можемо закључити да је политички био уперен против напредњачке власти, али да је социјално био „сам против свих“ (нека ми опросте навијачи ФК „Рад“ што сам позајнио њихов слоган!).

Нико није био спреман да преузме ризик који су преузели студенти, а скоро сви су „пумпали“ на телефонима и компјутерима, на друштвеним мрежама и кућним дружењима, по кафићима и трибинама, на пословним паузама и на дечијим рођенданима. После тога, већ сутрадан, сви би уредно кренули на своје радне задатке као да је ситуација уобичајена. Маратонци трче почасни кртуг.

Идеални кандидати

А онда, после свега, након што су очитали моралну лекцију свим српским авнојевским или лукративним генерацијама – ако је веровати информацијама које говоре о садржају студентске листе – студенти су одлучили да изврше генерацијски „хара-кири“. Одлучили су да на њиховој листи не буде њихових имена? Закључили су да на „студентској листи“ не треба да буде ниједан студент!

Неко их је обмануо да су сувише млади да би били народни посланици, јер у „демократском свету“ ову функцију обављају људи са животним искуством. Неко их је обрлатио да су неискусни за бављење политиком и да треба да препусте своју живу историјску улогу умртвљеним „стручњацима“. Неко их је слагао да је природа њихове борбе таква да би било неморално да њихова покретачна младост заврши у посланичким клупама, већ да су они само потрошно историјско гориво помоћу кога се у политичку орбиту шаље каста „угледних и некорумпираних експерата“.

Неко их је преварио да би на наредним изборима они требало да буду само техничка подршка „студентској листи“ коју би сачињавали неокаљани припадници старијих генерација, а којима је основна предност у политици што до сада нису учествовали у тој истој политици. И увек исти „неко“! Дакле, када је у депресивној ситуацији у Србији требало имати „ону ствар“ међу ногама, када је требала храброст да се изнесе ризик на сопствену штету, као и када је требало имати стрпљења и спремност на муку – онда студенти нису били сувише млади и неискусни, нису били у „зеленом“ животном добу или нису били неуки за вођење сложених државних послова.

Чим су успели да затресу чврсте темеље напредњачког режима и када је њихово име постало гарант доброг изборног резултата, пробудиле су се интересне кртице из свих старијих генерација, које је опет тај исти „неко“ педантно организовао. Пред нама је најављивана најхладија зима у последње две деценије, која ће донети нове снегове. Ако снег не пада да покрије брег, већ да звери оставе трагове – како каже наша народна пословица – где воде трагови и одакле вуче конце тај „неко“? Опет из Лондона или Брисела? Да ли је у питању опет тај „неко“ чији је сценарио „Игра сенки“ у освит Петог октобра, „неко“ који нас је обмануо око многих питања, попут Црне Горе, Космета или српске суверености?!

Ако стварно постоји намера за демократском сменом напредњачког режима у Србији и за пратећим бољитком у држави, онда би било природно да се само неколико неспорних и угледних имена нађу на врху студентске листе као морална подршка. Рецимо: Новак Ђоковић, Емир Кустурица, Матија Бећковић, професор Мило Ломпар, ректор Владан Ђокић или Алек Кавчић. Неки од њих би се повукли са листе одмах после избора из оправданих разлога, а преостали би ушли у Народну скупштину бар у почетном периоду. Скоро сва остала имена на изборној студентској листи би морали да попуне управо студенти.

Као припадници нове и храбре генерације која је самостално ступила на историјску позорницу и која није чекала да је неко други попне! Као свеж ветар у устајалим генерацијским мртвајама по српским историјским пољима! Као људи који су своју зрелост показали делима а не простом рачуницом година из сопствених крштеница! Као генерација која је показала да животно искуство није накнадна меланхолија настала „У потрази за изгубљеним временом“, већ да искуство настаје у згуснутом времену плодова сопствене воље!

Управо су студенти након учињеног подвига идеални кандидати за народне посланике, јер би посланици требали да се баве идеолошким, политичким или начелним питањима! Посланици не управљају државом и не баве се оперативним пословима, већ у Народној скупштини бирају Владу и остале оперативне органе у којима би требало да се нађу искуснији кадрови за практичне послове. Зато је неприхватљив овакав садржај студентске листе (под условим да су информације које су се појавиле у јавности тачне), јер уводи на велика политичка врата паразитске и калкулантске генерације.

Покушај крађе

Основни критеријум за избор посланичких кандидата на „студетској листи“ је њихова чиста биографија у моралном и стручном погледу. Дакле, у обзир долазе они који имају несумњиве професионалне квалитете, као и постојање општег утиска да нису корумпирани у било ком смислу. Ови критеријуми су подразумевајући у свакој држави и у основи су више медиокритетског него елитистичког карактера.

Поставља се сијасет питања, рецимо: како се долази до сужавања изборне листе обзиром да би критеријуме поштоване стручне биографије и моралне неукаљаности испуњавало бар сто пута више кадрова у Србији од тражених 250 кандидата?! И која је та „невидљива рука“ која врши коначни критеријум кадрова који ће се наћи на студентској листи? Да ли ће студентска листа пропорционално бити заступљена Београђанима приближно онолико колико људи живи у главном граду или ће бити поштован и територијални принцип?

Зашто би студенти свој успех препустили некавим другим генерацијама које су се показале недоследним и недораслим пред историјским изазовима? Чиме би припадници тих авнојевских и вазалних генерација заслужили такву част? Шта би био гарант да ће бити достојни историјске улоге обзиром да су протраћили деценије у сопственом немуштом комфору? Зашто би припадници таквих, махом кукавичких генерација, били бољи народни посланици од припадника храбрих студентских покољења?

Зашто би несумњив квалитет на уском стручном пољу био икаква гаранција за квалитетно обављање посла у скупштинским клупама које тражи општост и шири поглед на свет? Много је нелогичности око критеријума за састав студенске листе, а посебно су сумњиве интервенције које долазе из западних метропола у последње време кроз некава новија емигрантска удружења. Као да постоји сценарио сличан ономе који је обелоданила нестрпљива Иванка Поповић из „ПроГласа“ када је студентима бескурпулозно поручила да се склоне из политичке арене, јер сада они – „ПроГлас“ преузимају власт. Типично комунистички, типично бољшевички, типично комесарски.

Поред свих наречених нелогичности и узнемирености око садржаја студентске листе, аутор Миша Ђурковић у тексту „Крах националне приче – да ли је битка изгубљена?“ износи нову, још опаснију тврдњу. Он пише да је национална струја у студентском покрету која је чинила током протеста преко 70 одсто укупне снаге, данас потпуно маргинализована, као и да све послове око састављања листе воде две прозападне струје „које више не занима ни да симулирају националну ноту“.

У том случају – ако је Миша Ђурковић добро информисан – читав студентски покрет би могао да прерасте у своју изворну супротност. Тиме би била почињена огромна превара, како већинског патритоског дела студената, тако и велике већине протестаната у народном бунту (слично последицама Петог октобра када је огромна већина народа на улицама била патриотске оријентације да би власт преузела екстремна прозападна структура).

Зашто би студенти свој успех препустили некавим другим генерацијама које су се показале недоследним и недораслим пред историјским изазовима?

Испало би да огромна енергија узалудно утрошена само да би се под англо-бриселском палицом инсталирали под лажном заставом у власт пробриселски и про-НАТО курсисти. Они који под сопственим именом и са таквом политиком не би имали шта да траже на било којим и било каквим изборима у Србији. Такође, овај маневар би био одлична прилика за лондонске и бриселске инструкторе да „прокрве“ сопствену мрежу вазала у Србији увођењем нових и свежих јаничара, еуфемистично названих „експерти“ и „стручњаци“.

Остаје нам да се молимо у нади да ће студенти препознати овај покушај крађе која се одвија у њихово име, и да неће дозволити прављење такве „студентске листе“. Довољно је само да не препусте другима који покушавају да им са комфорних даљина праве изборну листу, већ да поштују укорењену процену како је око 70 одсто студената патриотске оријентације.

И тако, после свега, шта ће се коначно догодити са студентским протестом, каква ће бити судбина његових пожртвованих пионира? Да ли ће постати још једна наша генерација којој предстоји „Дуго путовање у ноћ“ или ће њихова борба бити хоризонт на ком се „Сунце поново рађа“? Хоће ли остати заробљени у илузији стајаћег времена током читавог живота, доживотни револуционари подложни ругању околине попут филмског јунака Саше Белопољанског?

Или ће завршити започети процес не препуштајући заставу историје никоме до краја ко је није заслужио? Ако им подметну „Ђавоља јаја“ и дозволе да њихова изборна листа постане про-НАТО полигон за даљу окупацију земље њихових отаца, завршиће сопствени животни роман као велика „изгубљена генерација“ којој као да „неко“ подметнуо „Врли нови свет“.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: protesti.pics