ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Православље и магија: размишљање на Аранђеловдан
Да ли магија постоји?
Основни став Православне Цркве јесте: магија постоји. Силе озлобљене људске воље удружене са демонском силом могу чинити зло другом човеку, под условом да тај човек није заштићен благодаћу Божијом. Магија нема никаквог дејства на оне који посте, моле се, причешћују Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, редовно се кају и исповедају код свештеника за своја сагрешења, који воде частан и честити хришћански живот. Свепобедни Богочовек је њихова заштита: силе демонске им не могу наудити…
Данас Црква слави Светог архангела Михаила, великог војводу војске Господње, који штити верне хришћане од замки злобе демонске – нарочито од магије и враџбина.
И још нешто, нешто што заувек треба запамтити: нема „беле“ и „црне“ магије. Свака магија је злотворна. Да не бисмо говорили без аргумената, ево шта о најпознатијим маговима света, племенским шаманима Азије, вели Мирча Елијаде у својој студији „Шаманизам“, описујући обред посвећења за мага у сибирском племену Јакута: „Након што га духови изаберу стари шаман води свог ученика на једну падину или у неку равницу, облачи му шаманску одећу, даје бубањ и палицу и са његове десне стране ставља девет невиних младића, а са леве девет девица. Потом, обукав своју одећу, пролази иза кандидата за мага и изговара одређене формуле које овај понавља. Најпре захтева да се одрекне Бога и свега што му је драго, и да обећа да ћe читав живот свој посветити ђаволу, а овај ћe му заузврат испунити све жеље“.
Потом учитељ – шаман показује места на којима пребива зли дух…
Мислимо да је ово што смо рекли сасвим довољно да се схвати да је суштина сваке магије – служење ђаволу. Књига „Да васкрсне Бог“, коју дајемо на поклон читаоцима, говори и о опасностима, али и ио спасењу у Христу.
СВЕТО ПИСМО СВЕДОЧИ
Још од доба пророка магија је била под осудом старозаветне заједнице. У књизи Левитској се чак предвиђа и смртна казна за бављење магијом:„А човек или жена у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе камењем, јер су криви.“ (Књ. Левитска 20,27)
Бива кажњен и цар Манасија јер се бавио магијом, као што и сведочи Св. Писмо:„И проведе синове своје кроз огањ и гаташе и врачаше, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре, и чињаше врло много што је зло пред Господом гневећи га.“(Друга Дневника,33,6)
Такође бива кажњен и Саул који је прибегао жени врачари и следио њена пророштва. Читаве градове и пространства предаје Бог уништењу и забораву због њиховог бављења магијом. Пророк Јеремија врло живим бојама описује кажњавање лажних пророка због бављења магијом:„А Господ ми рече: лаж пророкују ти пророци у моје име, нисам их послао нити сам им заповедио, нити сам им говорио. Лажне виђења и гатање и ништавило и превару срца свога они вам пророкују. А народ овај којем они пророкују биће повољан по улицама Јерусалимским од глади и мача.“ (Књ. пр. Јеремије 14,14-16)
И Јерусалим и Нинива су страдали због бављења враџбинама:„Тешко граду крвничком… веште бајалице која продаје народе својим блудом и племена врачањем својим.“ (Наум 3,4)
Став Новог Завета према ђаволу и његовим средствима сажет је у посланици апостола Петра:„Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђеном вером… А Бог сваке благодати… Он ће нас усавршити, утврдити, укрепити, утемељити.“
( Прва Петр. 5,8-11)
СВЕТИ ОЦИ И САБОРИ О ВРАЏБИНАМА
Учење Дванаесторице апостола (Дидахи) скреће пажњу верних на однос према свему што има везе са магијом:„Не буди врачар јер то води идолопоклонству; нити бајалац, ни астролог, ни лажни егзорциста и немој то ни гледати ни слушати, јер се од свега тога рађа идолопоклонство.“ (Дидахи 3,4)
А на другом месту овај спис опомиње:„Али није сваки који говори у духу пророк, него треба да има и врлине Господње.“ (Дидахи 11,8)
Свети Јован Златоуст у беседи „О лажним пророцима“ назива врачаре издајницима Христа:„Формално су хришћани и тобоже Христови ученици, а у ствари су издајници. Речима су побожни, а у суштини безбожни. Ови подли хришћани верују митовима и пророчиштима, астрологији и амајлијама. И како хришћани могу веровати у тако нешто? И са којом храброшћу себе називају хришћанима? И како смеју приступати Светим Тајнама?“
За лица која се баве магијском делатношћу Свети Василије Велики у свом 65. канону прописује одлучење од причешћа двадесет година. Оне који својевољно одлазе код врачара и гатара Свети Григорије Нисијски у 3. канону одлучује доживотно од Светог Причешћа. За оне који су на неки начин били приморани да оду врачару, предвиђа девет година без причешћа. Уколико се деси да се неки свештеник бави магијом, таквом следује рашчињење. Жени која се бави магијом да би привукла неког мушкарца следује двадесет година одлучивања од Светог Причешћа.
Шести Васељенски сабор у 61. канону оне који се баве прорицањем будућности осуђује на шест година без причешћа. Иста мера важи и за оне који се баве прорицањем судбине. А уколико не би престали с магијском праксом канон наређује одлучивање од Цркве заувек.
Помесни сабор у Анкири у свом 24. канону одлучује на пет година од причешћа оне који би довели врачаре у своју кућу.
Помесни сабор у Лаодикији одлучује од Цркве, у 36. канону, све оне који носе амајлије.
Без обзира да ли неко ставља на себе знак крста и формално верује у Богочовека Христа, Црква га одлучује од свог Тела, штити и опомиње своје вернике.
ЗАШТО СЕ ЉУДИ ЗАНИМАЈУ ЗА МАГИЈУ И ВРАЧАЊЕ ( ПРЕМА ЕПИСКОПУ НИКОЛАЈУ ПРОТОПАПАСУ )
Разлози су многи и различити.
Ту је, пре свега, радозналост. Човек хоће да зна шта га чека у будућности, да ли ће савладати препреке живота итд. Магија и врачање му нуде тобожњи увид у стварност и будућност. Што се тиче предвиђања и предзнања, демонске силе могу да знају само последице природних закона; као што један лекар може да зна даљи развој једне болести, или један метереолог предвиђа падавина.
Само Бог Који, како каже Писмо, „испитује срца и бубреге“ зна тајне и будућност. Демони као истанчани духови могу познавати само садашњост, али не и будућност, која зависи од промисла Божијег и свеукупног стицаја околности и човекове слободне воље.
Многи, од искушења која су их снашла, а разочарани у науку, прибегавају магији с надом да ће се излечити. Други, опет, исцрпе прво сва могућа средства, али на крају оду неком врачару који им обећа брзо и ефикасно излечење. Болест уместо да их приведе Богу, удаљује их од Бога.
Они који су изгубили блиске особе имају неугасиво жељу да поново успоставе контакт са њима, да чују њихов глас и сазнају нешто о њиховом стању и положају. Магија и ово обећава. Спиритизмом се производи утисак да се стварно чује глас умрле особе. А у стварности то су гласови злих духова који имитирају глас умрле особе.
С обзиром да се данас много говори о магији, то изазива радозналост код знатижељних особа које имају склоност ка мистици и опробавању другачијег начина живота и искуства. Нарочито их привлаче магијски символизам и обреди.
Из жеље за осветом многи прилазе магији плаћајући великим свотама, само да виде како пати човек с којим имају нерашчишћене рачуне.
Из жеље да се ослободи нервозног и тешког живота данашњи човек прилази магији. Међутим, магија не само да га не ослобађа, него му још више одузима вољу и наркотизује га.
Осећај духовне празнине одводи у духовне сурогате. У таквим ситуацијама магија се јавља као замена за праву веру.
КАКО СЕ САЧУВАТИ?
Борба ђавола против верујућег човека је чињеница у коју не сумњамо. Али он ипак нема ту моћ да нас примора на зло, уколико, наравно, ми не пристајемо на тако нешто. Ако бдимо, ако пазимо, ако смо делатни неће нам моћи ништа, јер је „већи Онај који је у вама неголи који је у свету.“ ( Прва Јн. 4,4). Спаситељ раскопава ђавоља дела ( Прва Јн. 3,8), и благодаћу својом наоружава сваког верујућег. Као што су апостоли силом имена Христовог потчињавали демоне, тако и ми призивањем Његовог светог имена можемо остати поштеђени демонског утицаја.
Није довољно само говорити „Боже, помози“, него треба живети у сагласности са Господњом вољом, примењивати Његове заповести, остваривати Његова јеванђелска назначења. У том смислу Ориген каже: „Они који живе по Његовом јеванђељу заштићени су од демона и њихове магијске мреже.“
Човек који постане храм Божји непобедив је (Еф. б,п). Ко има веру и живот по вери, има дар да Христос сатире ђавола и баца га под ноге вернога (Рм. 16,20). Враџбине не могу ништа таквоме.
Још једно оружје нуди наша Црква. А то је часни крст. „Ставите на себе знак крста и видећете да ваши непријатељи ишчезавају као дим“, пише у својој 89. посланици преподобни Нил.
Свети Никодим Светогорац саветује: „Да бисте се сачували од магије и магијског демонског утицаја, имајте сви, и велики и мали, и мушкарци и жене, часни крст окачен о вашем врату. Јер се демони боје изображења крста, толико да где год га виде беже од њега, како су то једном и сами исповедили. Св. Јован Востријски који је имао власт над нечистим силама, упитао је једном демоне: чега се највише боје? Одговорили су да се највише боје трију ствари: крста који хришћани носе о врату, Светог Крштења и Божанског Причешћа“.
ПУТ ОСЛОБОЂЕЊА
Ко пострада од магије, нека буде стрпљив док се ослобађа. Јер, ђаво прво раслаби вољу и мисао своје жртве. Тако човек запада у безнађе. Резултат свега тога је да човек постаје немоћан. И то је крајњи циљ нечистих сила: уништење личности као иконе Божије.
Прво се, дакле, треба покајати – изменити ум и живот окренути Богу. Покајање, као и света крштењска вода, истерује ђавола и усељава Христа.
Потом долазе молитва и пост. Ово је оружје и сам Господ препоручио: „Овај рад се изгони постом и молитвом“ (Мк. 9,29). Свети Атанасије велики каже:„Видиш ли шта чини пост? И болести лечи и тело учвршћује, и демоне прогони, нечисте мисли избацује из ума и чини га светијим, и срце очишћује и организам чини здравијим. Свако ко страда од нечистих духова ако пожели и употреби овај лек, који се зове пост, нечисти дух неодложно од њега одлази.“
Ту је и молитва.Молитвом се човек уједињује са Богом, и уједињен са Богом остаје ван домашаја демонских сила. У часовима било ког искушења хришћани су од вајкада помињали и призивали име Спаситеља, Богородице и светитеља Божјих. Ово непобедиво оружје Црква препоручује и данас. Постоје и свештеничке молитве за изгон нечистих сила и ослобођење верних.
ПОУКА ВЛАДИКЕ АЛЕКСАНДРА
Епископ Александар Милеант пише и ово:“У Тајни Крштења човек раскида ланце порока и добија силу од Христа, да поведе рат против својих злих тежњи. Не постоји страст, нити порок, који не може бити побеђен уз помоћ Божију. Само је неопходно, да се одлучно уђе у борбу са грехом и почне да се води духовни живот, да се моли, да се каје, да прима Свето Причешће и да моли Бога за помоћ. Запамтите да у току превазилажења својих слабости, човек расте и постаје јачи. Овај ток унутрашњег раста садржи сврху нашег живота на земљи.“
Он упозорава да окултни исцелитељи не лече у самој ствари, него поробљавају човека. Ево шта каже епископ Александар:“Иако постоје неке разлике у њиховим методама, ови исцелитељи користе психичко „програмирање“, у коме концентрисана енергија исцелитеља, доноси окултни ефекат на ум пацијента. Ово програмирање, слично другим окултним експериментима, захтева пуну отвореност, пасивну пажњу и безусловно поверењу у „исцелитеља“.(…)
Са својим окултним методама, врачаре и хипнотизери спуштају одбрану људске душе, која штити душе од мрачног света демона. Ово се дешава кроз концентрисање пажње пацијента на личност „исцелитеља“, који, слично медијуму, постоје проводник демонског деловања. Својим ефектима овакво „исцељивање“, или лечење врачара слично је хируршкој лоботомији, где се префронтални режањ мождане коре одстрањује.(…)
Многи од наших савременика, забринути су са проблемом „чини“ и „злог ока“. Ово постаје извор зараде професионалним чаробњацима и врачарима, пошто један од њих баца клетву, а други је уклања, па на тај начин помажу један другом у свом послу. Иако сигурно постоје, широке могућности за преваре на овом пољу, постоји увек и опасност мешања од стране невидљивих духова.
Као једина заштита од ових духова и од свих врста чини и клетви, јесте благодат Светога Духа, коју верни хришћанин добија у Цркви бесплатно.
Верујући хришћанин треба да престане да се плаши чини, или „злог ока“ и да се целим срцем окрене ка Богу ради заштите и помоћи, уз помоћ молитве, пажљивог читања Речи Божије, покајања, редовног примања Светих Тајни и добрих дела, која се творе за добро ближњих. Ако је све ово учињено, онда никакви напади злих духова неће имати ни најмањег успеха.“
Ко живи побожно, не плаши се искушења.
ПОУКЕ ОЦА ФИЛАДЕЛФА ( ПРЕМА АЛЕКСЕЈУ ЈАКОВЉЕВУ – КОЗИРЈЕВУ И ДИМИТРИЈУ ВАЉУЖЕНИЧУ )
Већ читава два миленијума, даноноћно и непрекидно, води се жестоки духовни рат између православних хришћана, који војују за вечно спасење, и неизбројивих војски демонских, легиона палих, одбачених духова. Демони су лажљива, злобна, беспоштедна бића, концентрати деструктивне мислене енергије и богоборачке воље, који су, по допуштењу Божијем, у стању да се људима јављају и у мислима, и преко чула (при визуелном јављању они попримају различита обличја). Њихов стварни изглед, неописиво је гнусан.
Невидљива мислена борба представља одлучујући окршај душе и демона, у коме се један ум бори са другим, у коме војују идеје, поставке, парадигме. Арсенал средстава која демони користе како би поразили човека заиста је неисцрпан. Основно демонско оружје јесу лажне помисли, најчешће прикривене маском праведности, лепоте и хармоније. Перфидни демонски мислени нападаји који подривају Свето Православље изнутра, попут различитих облика масонско-екуменистичке јереси и псеудо-монархистичких спекулација, брижљиво су маскирани данас веома привлачном и модерном, тобоже православном реториком. Због свега тога дужни смо да чувамо духовну будност и трезвеност; у противном може нам се десити да жељено прогласимо за реално, те да на тај начин западнемо у демонску клопку, са свим последицама које из тога проистичу.
Није свака мисао производ људскога ума: мисли долазе од Бога, од самог човека, али и од ђавола. Њихово разликовање је особити дар који стичу само они духовни најсавршенији. Али свакако нећемо погрешити ако кажемо да негативни однос према Христовој Цркви, роптање или хула на Бога, сумња у постојање Бога, губљење чистоте Православне вере, заношење јеретичким високоумљем или црквеним модернизмом, униније, очајавање у погледу свога вечног спасења, помишљање на најтежи, најстрашнији, неопростиви грех самоубиства (што не дао Бог!) и све сличне зле помисли не исходе од нас самих, већ су плод наговарања демона.
Како је могуће да је таква гнусна лаж под утицајем демона поробила већи део човечанства?
За оне који живе по плоти и који су лишени благонадежне заштите благодати Божије „лажа и отац лажи“ свакако је беспрекорни логичар. Сатанска логика наилази на добар одјек у палом, неочишћеном, огреховљеном човековом менталном склопу. Плотским мудровањима блиски су и потпуно саобразни демонски аргументи. Ако, пак, ово пређе у навику, глас савести у људском бићу, који заправо није ништа друго до глас Божији, биће занавек замењен гласом палог, лажног, сатанског разума. А да би се ова адска замена могла што безболније и лакше извршити, сатана делује веома опрезно, никако не откривајући своју праву природу и успешно проглашавајући своје мрачне, погибељне идеје за плод наших властитих мисли. И тако долазимо до трагичног парадокса: жртва се налази у најтешњем мисленом контакту са џелатом, а он за њу као да и не постоји. Мудра изрека нас учи: „Највећа победа сатане јесте наше уверење да он не постоји.“
На крају, наш грехољубиви, страстима поробљени его ступа у непрекидно мислено општење са сатаном, не покушавајући да се замисли над тим шта се то са њим збива. Штавише, човек више не може и неће да живи на неки другачији начин.
Зато, знајући ово, морамо да на све могуће начине избегавамо било какав, па и најкраћи мислени разговор са оцем лажи. У противном нећемо избећи несрећу.
Демонске помисли треба одсецати чим се по први пут појаве, никако не ступајући са њима у разговор. Кажемо: одсецати, дакле, не просто удаљавати, него их чупати из корена и избацивати из свести свесним и вољним напором ума и молитвом, пре свега Исусовом.
Најидеалније би било непрекидно творити Исусову молитву: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ (односно, по Св. Нилу Мироточивом, „Господе, Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешног“). У том случају ум погружен у молитву постепено ће задобити сва она својства која су му неопходна за духовни живот и борбу – постаће чист, бодар, пажљив, постојан, проницљив; научиће да још издалека препознаје непријатеља и, што је најважније, наоружаће се огњеним мачем који никада не мирује. Мислени непријатељи ни поред највеће жеље неће бити у стању да се приближе таквоме уму. Дрзну ли се да приступе, биће опаљени молитвом и прогнани.
То је, дакле, сигурна и многомоћна заштита од мислених непријатеља.
„Велика је снага ове кратке, дирљиве, свете молитве, и зато вазда морамо бити њоме наоружани“, учио је отац Филаделф. „Често људи говоре: нисам био расположен, нисам имао времена, лоше сам се осећао, био сам преморен и слично. Али сви су ти изговори само срамно понављање бајки којима нас омађија лукави. Ако ти је лоше – понављај Исусову молитву и лакнуће ти. Ако си преморен, лези, понављај молитву, и одморићеш се. Ко је претрпан обавезама и мора брзо да ради, треба да брже твори Исусову молитву: то ће убрзати његов посао и омогућити да се уради и више и брже. Гризе ли те увреда или злоба, што пре се лати Исусове молитве, и убрзо ћеш осетити да би био у стању да загрлиш човека који те је увредио и према коме си осећао злобу.“ Деси се, међутим, да молитве нестане, или да она скоро пресуши, те да помисли, не одступајући, напокон почну да побеђују. У том случају неопходно је открити их првом приликом на исповести православном свештенику, приступајући Светој Тајни покајања. Откривене помисли губе своју снагу и неизоставно се удаљавају.
У манастирима се раније практиковало једно нарочито духовно упражњавање – откривање помисли. Сваке вечери, наиме, искушеници и монаси отварали би пред духовником своју душу, подробно описујући све помисли које су имали током дана, да би задобили одговарајућу поуку. Ово духовно делање потпуно је обеснаживало све злобне покушаје непријатеља нашега спасења, пружајући подвижницима велику корист. Међутим, наивни борци са злом – научници, политичари, војсковође – најчешће не знају са ким имају посла, па чак ни не подозревају колика је сила вражијег утицаја. Они мисле да то што називамо непријатељем рода људског није објективна реалност нашег палог света, него нешто апстрактно, нешто што представља само митски лик из прича за малу децу. Има и високоумних интелектуалаца који се издају за православне а одричу постојање ђавола. Многи ништа не знају о природи зла, наивно сматрајући да се једно зло може победити другим. Тако је један генерал из руског белогардејског покрета својевремено прокламовао начело: „Против бољшевика, па макар и са црним ђаволом!“ Овде видимо фрапантно непознавање православне хришћанске концепције света, које је представљало рак рану Белог покрета. „Тај несрећник није схватао да се не може с ђаволом против ђавола („Како може сатана сатану изгонити?“, Мк. 3, 23) и да је таква борба безнадежна, бесплодна, те да не може довести до успеха“ (Архиепископ Аверкије, „Русија уочи другог доласка Христовог“, стр. 114).
Смртно је опасна још једна крајност. Многи образовани људи који верују у Христа као да уочавају колико су разноврсне, лукаве и перфидне демонске замке, због чега лакомислено изјављују: „Да би се непријатељ побеђивао, морамо да познајемо његово оружје.“ Под овим изговором они бојажљиво учине први корак, приђу полици са књигама сумњиве вредности и купе неки демонски фалсификат. Затим се баце на читање, и „да би боље упознали противника“ удубе се у окултно-магијско штиво.
Чиме се све то окончава није тешко погодити. Овакви сувише радознали „истраживачи“ и „аналитичари“ заборављају да објекат њиховог интересовања није неутралан у духовном и моралном смислу.Напротив, он располаже страшном способношћу да покори вољу несрећног „истраживача“. И то се заиста и дешава. Чак и незнатно мислено приближавање „предмету интересовања“ крије у себи немалу опасност.“
ЗА КРАЈ
Поштовани читаоци, књига која вам се нуди у пдф формату корисна је за душу и помаже да се спасемо од демонских изазова. Ако неко буде имао користи од ње, нека у молитви помене њеног приређивача, потписника ових редова. Да нас Господ, молитвама Мајке Божје, Светог архангела Михаила и свих светих, помогне на путу спасења.
