ОТАЦ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: Браћа и сестре – странци

Пише: о. Андреј Ткачов
Добро су нам познати Тјутчевљеви стихови о Русији. Нарочито оно: „Неће те разумети нити приметити/ Горди, туђи поглед…“

И ако се ми суочавамо са одбојношћу руских људи према домовини, са њиховом неосетљивошћу према руској историји, то значи једно: човек има „туђи поглед“. Будући да је Рус по крви и рођењу, човек може усвојити „холивудски“ крој душе, гледајући око себе са презиром и не примећујући оно што је скривено.

Тјутчев је писао о странцима. Али многа његова браћа и сестре постали су управо странци у свом погледу на живот, захваљујући рекламним сликама туђе среће. Ако човек воли швајцарске сатове, шпанске плаже и италијанску одећу; ако туђе торњеве – Криви у Пизи или Ајфелов – доживљава као маркере цивилизације, онда он није у срцу Рус. Не осећа најважнију ствар. Њему је Христос незанимљив, а Тјутчевљев поглед му је стран. А управо у овој ствари Христос је најважнији.

Западњаци нису волели Русију. Увек су сматрали да је домовина негде на маргинама, док западни ум крчи главне путеве човечанства. С друге стране, словенофили су били они који су интимно познавали Запад, али су се опоравили од своје прељубе. Хомјаков, Кирејевски и Достојевски нису познавали Запад из рекламних брошура. Упили су у себе цео „мрачни немачки геније“ и цео „оштар галски смисао“. И, упркос томе, заволели су своју скромну домовину. Фонвизин је, на крају живота, признао да је направио тешку грешку у Француској. Тамо није било ничега достојног дубоке љубави. Само шљокице. Чаадајев се вратио са Запада намргођен. Сви су били разочарани Западом, осим можда оних попут Херцена, који се једном продао и остао продат до смрти.

Може се сматрати великим благословом што су многи Руси који су отишли на Запад заиста спознали истину. И сада знају да Запад обмањује душу, попут блуднице која никог не воли. И они ће се вратити. Ако не сви, онда многи. Чекамо их. Овде, у домовини, Рус треба да приложи срце које љуби, покајано срце. Човек мора овде умрети уз звук звона, да би овде васкрсао.

И, наравно, без љубави према Цркви, немогуће је волети Русију. Комунистичка љубав према великим грађевинским пројектима није довољна. Потребна нам је туга за срушеним храмовима и парастос на сеоском гробљу. Потребно нам је опште исцељење од гордог, туђег погледа на свет који је уништио вид неколико генерација.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)