о. Андреј Ткачов: МОЛИТВЕ ИЗ ПАКЛА

Гледао сам документарац „Твој брат Каин“. Филм из 2015. године приказан је на филмском фестивалу „Радоњеж“, али сам га видео тек данас. Узгред, „Радоњеж“ тренутно иде и приказује се у московским биоскопима, али шира јавност га није видела нити чула за њега.

„Твој брат Каин“ говори о тужиоцу осуђеном на смрт због убиства са предумишљајем. Пре мораторијума на „кулу“, живео је много година дрхтећи од звука звецкајуће браве. Иако је безнадежни боравак у хладном каменом затвору тешко назвати „животом“, човек којег изједају страх и савест ипак жели да живи. И, како је рекао Достојевски, „ако је нитков притом човек, онда је и онај ко га назива нитковом такође нитков“.

„Ја сам“, каже осуђеник, „једном испитивао исте такве као што сам ја. И један од њих, кад сам га питао: ‘Шта бисте желели?’, одговорио је: ‘Кад бих могао да слободно седим испод јабуке, седео бих тамо док не умрем.’“

И наставља: ​​„Тада му нисам веровао. Мислио сам да су то само речи. Сад знам – то нису речи. То је истина.“

Филм истражује како заувек затворени човек може да доживи све до чега многи напољу не маре: језиви ужас предстојећег пакла, мучан и неумољив страх од смрти, и Христос, Који заиста постоји, и само у Њему лежи спасење за све. За све, укључујући и оне безнадежне.

Тамо – није обавезно да сви верују. Неки постају огорчени или скамењени. Али ако верују, верују не само мало, већ до последњег атома. И вероватно се тамо моле другачије. И Христос вероватно другачије прихвата молитве из тог пакла. Један свештеник кога сам познавао (искрено, невероватан човек) рекао је да је рад у строгом режиму са „пругама“ и поштенији и исплативији него рад са, рецимо, безбрижним студентима. А доживотни затвореници су још озбиљнији од оних у строгом режиму.

Постоји изрека да ако злочинац буде погубљен за пар година, то ће бити други човек, а не онај који је ухапшен након злочина. И постоји дебата о законитости смрти или доживотног затвора. Та дебата је непроходна као лавиринт на Криту. И нећу је овде коментарисати.

Рећи ћу само да је у питању искрен и срдачан филм. И ако не сви, онда барем запослени у Федералној служби за извршење казни, или студенти права, па чак и свештеници, требало би да га виде.

Генерално, у Русији и другде се сваке године снима много добрих филмова, документарних, а не играних, који су намењени гледању не да би се убило време, већ да би се пробудила полузаспала душа. Ево, „Радоњеж“ сад приказује ове филмове, али шира публика о томе није обавештена.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)