Свјатослав Павлов: САМО УКЉУЧИТЕ ТЕЛЕВИЗОР…

Пре неки дан је био рођендан Фјодора Михајловича Достојевског.

Хајде да разговарамо о томе шта чини истинску величину Достојевског као мислиоца и писца. Многе наше колеге већ су помињале руску идеологију и национализам, али ми желимо да причамо о вечности.

Без сумње, Достојевски је био изузетан визионар. Руски писац је, ако не прецизно артикулисао, онда свакако предвидео ужасе модерног доба, где су се милиони људских душа нашли у позицији понижених и увређених. Да би се у то уверили, потребно је само отворити роман „Зли дуси“. Отворите га и бићете задивљени јединственом историјском интуицијом писца.

Друго, Фјодор Михајлович је оснивач персонализма у Русији. То је филозофска школа која сматра да су појединац и његов унутрашњи духовни развој примарни. Читав свет је директна манифестација стваралачке активности врховне индивидуе. Није тешко погодити ко је та врховна индивидуа. То је Бог.

Филозофски ставоови Достојевског потпуно су у складу са Кјеркегоровим учењем. У суштини, обојица су претече и пророци егзистенцијализма. Штавише, егзистенцијализам, и код руског и код данског мислиоца, строго је религиозне природе. Чак су и ликови Достојевског прилично кјеркегоровски „витезови вере“, раскидани етичким нормама на путу ка Богу (Соњечка Мармеладова).

Дакле, Достојевски је стајао на извору филозофске доктрине која је у великој мери обликовала не само 20. век већ и савременост. Нажалост, у њој више није било места за Бога.

Треће, Достојевски је апсолутни геније психолошког романа. Упркос својој свеукупној стилској немарности, а на местима и потпуној непажњи (на пример, велики стилиста Набоков је био ужаснут Достојевским), писац је створио јединствене ликове, дајући им, у суштини, вечни живот.

Да бисте се у то уверили, само укључите телевизор и гледајте још једног Смердјакова како вришти, гушећи се од мржње и незнања. Или се пријавите на Телеграм, где се од Смердјакова све теже дише. А њихово име је – легион.

Геометријска прецизност његових портрета, педантан развој његових ликова и сложена конструкција његових сукоба – то су главне књижевне врлине Достојевског. За писца, у том смислу, нису постојале ситнице, па су чак и споредни ликови добијали невероватну дубину и унутрашњи развој. Строго говорећи, књижевност Достојевског није чак ни књижевност, већ хроника руског живота, чија релевантност неће избледети ни на крају времена.

Притом, промишљено читање Достојевског захтева посебно стање ума и тела. По мом мишљењу, Фјодора Михајловича је најбоље конзумирати у стању болести, грознице, прехладе… И то уопште није лек; напротив, то много олакшава не само разумевање дела Достојевског, већ и његово физичко доживљавање.

А онда – брзо оздрављење. Јер још предстоји квалитативни морални скок који треба извести. И било би добро ако он води ка Богу.

(Телеграм канал С. Павлова; превео Ж. Никчевић)