Владимир Умељић: ПОСЛЕДЊИ ДРЖАВНИК САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ НЕМАЧКЕ

Нисам сасвим сигурно једини, који сматра немачког социјалдемократу Хелмута Шмита (1918-2015.), који је био председник Савезне владе од 1974-1982, последњим немачким државником од краја Другог светског рата до данас.

Но зашто би нас уопште требало да интересују немачки државници?

Па из врло простог разлога, нас би не требало, већ морало да интересују немачки, француски, енглески, амерички, руски државници и политичари много више (а са свим дужним поштовањем) од тога ко води Бурунди или Костарику, Сејшелска острва или Маледиве.

Јер они први итекако утичу на нашу судбину.

Другим речима, када погледамо одсудне смернице Шмитове политике (мир као највиши циљ међународне политике, прагматизам, поштовање различитости међу државама и народима, као и легитимних туђих интереса), онда се намеће закључак да би једна Немачка под његовим вођством тешко иницирала, покренула и здушно акцијала на разбијању друге Југославије крајем 20. века а уз масивно кршење међународног права, али и да би актуелна трагедија у Украјини вероватно била спречена.

Које чињенице говоре у прилог овог става?

Поводом десетогодишњице његове смрти угледни немачки недељник „Die Zeit“ , који је он водио после одласка из активне политике па до пред смрт, организовао је сусрет и разговор неколико политичара и новинара из његовог и данашњег времена, о лику и делу Хелмута Шмита. Извештај о томе је објављен 06. новембра 2025.

Овде кратко битна сведочења и мишљења:

„Хелмут Шмит је нашој либералној, демократској и правној држави подарио достојанство и веродостојност (…) У међународној политици се залагао за мир, за равнотежу снага и дијалог, али ни у ком случају дефетистички, већ само промишљено, рационално, прагматично.

Тако да када је СССР 1977. почео да добија превагу у наоружању постављајући своје нове нуклеарне ракете средњег домета СС 20 у стартне позиције према Европи, Шмит је био тај, који је учинио да НАТО почне да поставља своје одговарајуће ракете истог капацитета.

Он је међутим истовремено, одмах понудио совјетском руководству преговоре о уклањању тих ракета на обе стране. То се и остварило, мада тек 1987, када су те нуклеарне ракете САД и СССР биле истовремено повучене и уништене (…)

Шмит је заступао став, да се друге земље и њихови интереси морају поштовати као такве, какве су (…) Оне имају сопствену историју и мешање у њихове унутрашње ствари дефинитивно није у реду (…) Само ако нека земља уништава сопствени или неки други народ, онда је интервенција са стране дозвољена, али само са мандатом Савета безбедности УН (…)“

Он је дакле стајао за мир, право, морал, равнотежу снага, дијалог, преговоре.

Стога је врло вероватна претпоставка, да би једна Немачка под његовим вођством тешко иницирала, покренула и здушно акцијала на разбијању друге Југославије крајем 20. века а уз масивно кршење међународног права.

Но његов мањи коалициони партнер, Либерална партија под Ханс-Дитрихом Геншером, га је 1982. напустила и пришла хришћанском демократи Хелмуту Колу. Тада приоритети нису више били мир, право и морал, већ напротив, почела је отворена тежња за поновним статусом велике силе и – за реваншизмом због изгубљених светских ратова, наравно само у односу на мале и немоћне.

За подсећање, неколико јављања немачких медија из тог времена:

‒ „Süddeutsche Zeitung“, 5. IX 1991: „Геншер прети националистима у Србији!“

‒ „FAZ“, 5. IX 1991: „Геншер изјављује да Немачка не држи ничију страну у овом конфликту, већ само страну слободе, људских права и права на самоопредељење.“

‒ Геншеров говор у УН, 25. IX 1991, ZDF-Arhiv: „Ко силом покуша да промени унутрашње и спољне границе Југославије, тај поставља у питање основу заједничког живота људи. Ми нисмо против било ког народа на Балкану.“

‒ „Handelsblatt“, 6. XI 1991: „Геншер врши притисак на партнере, да се води једна много тврђа политика према Србији, од оне за коју ће се ЕГ (потом ЕУ) по могућству сада одлучити.“

‒ „FAZ“, 7. XI 1991: „Геншер захтева од ЕГ-партнера да што пре донесу делотворне санкције против Србије и да се не чека више са признавањем Хрватске и Словеније. Геншер истовремено одбацује српске инсинуације, да је Немачка једна интересна страна у овом конфликту – Немачка не заборавља страхоте Другог светског рата. Савезни канцелар Кол истовремено изјављује, да су сви ти досадашњи ЕГ-закључци последица немачког дипломатског делања.“

‒ DPA-Basisdienst, 29. XI 1991: „Геншер је, по завршетку једног четрдесетпетоминутног разговора са папом Јованом Павлом II као и сусрета са кардиналом-државним секретаром Соданом, указао на једну иницијативу „Свете столице“ унутар КСЗЕ (ОЕБС), при којој се Ватикан залаже за признавање република, које теже независности, још пре Божића. То у потпуности одговара ставу немачке владе и других земаља.“

‒ „Welt am Sonntag“, 1. XII 1991: „Геншер изјављује: „Југославија не постоји више!“

‒ AFP, 6. XII 1991: „Француска поново упозорава Немачку, да не признаје појединачно Хрватску”.

‒ „DPA-Basisdienst“, 15. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње, да би једно признање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „Немачка политика не прија ЕГ. Геншер изјављује: „То неће бити неко појединачно, неко само немачко признање, јер ће нам друге државе следити.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 16. XII 1991: „ЕГ-партнери и посредници за Југославију Лорд Карингтон и Сајрус Венс упозоравају на штетне последице признавања.“

‒ „FAZ“, 16. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње и изражава се против једног „селективног“ и „прераног“ признавања. На Бон то не оставља неки утисак.“

‒ „DPA-Basisdienst“, 17. XII 1991: „По питању признавања, ЕГ је за длаку избегла један фијаско. Геншер изјављује: „Ми смо апсолутно задовољни!“. Савезни канцелар Кол изјављује: „Ово је један велики успех немачке политике.“

‒ Reuters, 17. XII 1991: „Савезни канцелар Кол изјављије, да ће се влада СР Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова ЕГ, да се бивше југословенске републике признају.“

Дакле притворност, дволичност, лажи, примена притиска и отворене силе, безобзирност, апсолутно непоштовање правог значења речи и једини принцип је заправо опет једном постао: „Циљ оправдава средства!“ Нешто, што се са Хелмутом Шмитом не би могло десити, јер он је немачкој „либералној, демократској и правној држави подарио достојанство и веродостојност“.

Кол, Геншер и њихови наследници су листом издали ове његове (и опште) идеале.

Што се тиче његовог односа према Истоку, прво Совјетском Савезу а потом Русији, његов биограф Томас Карлауф је у овом разговору подсетио и на следеће:

„Шмит је већ 1993. и то при једном излагању у Варшави изјавио: „Да сам ја један совјетски маршал или пуковник, сматрао бих ширење НАТО-а провокацијом и претњом за Свету Русију (…) Бранио бих се против тога а ако то данас не би било могуће, чекао бих на сутра да то неутралишем (…)

Да ли би он данас слао оружје Украјини?

Он би био солидаран са НАТО, али би одмах активирао све канале за преговоре са Русијом, што би и данас била једина права опција (…) Но такви ставови се данас не срећу ни у његовој партији СПД (…)“

Оно што међутим у овом разговору није било ословљено, то је да би Хелмут Шмит сасвим сигурно претходно, профилактички све учинио да уопште не дође до ратних дејстава, разарања и масовног губљења људских живота. И то је нешто, што га разликује од његових наследника, закључно са актуелним.

Овде пар његових изјава из 2014. и 2015. године:

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит (Helmut Schmidt) бира оштре речи. Он пребацује Бриселу да се исувише меша у светску политику. „Најновији пример је покушај ЕУ-Комисије да припоји Украјину“, рекао је социјалдемократ у једном интервјуу за „Bild“. „Погрешно је и привлачење Грузије нама, то је манија величине, ми тамо немамо шта да тражимо! Ја не држим ништа до тога, да се заговара Трећи светски рат а још мање да се НАТО додатно наоружава. Али опасност да се ситуација заоштри као у августу 1914. расте из дана у дан.“

Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит упозорава на опасност „врућег рата“ са Русијом. Он се залаже за то, да Запад мора да покаже више разумевања за руску политику. Али немачку политику одређују други (…) Он указује и на чињеницу, да Запад мора да промени своју политику према Русији, иначе није искључено да дође до рата са Русијом. Путинове бриге нису Украјина, Пољска или балтичке земље, већ се пре односе на Кину, Пакистан и бивше совјетске републике у Централној Азији.

Русија је одлуком ЕУ у вези ширења на Исток била затечена у једној „фази Дивљег запада“ под председником Борисом Јељцином и то нам се данас свети. Јер Путин је поново прибавио Русији интернационално поштовање. Путинова политика не мора да нам се допада, али ми је морамо у историјском контексту разумети и озбиљно примити к знању.“

„Упозоравам на опасност демонизирања Путина. Он није опаснији од било ког другог прдседника једне велике земље. Нисам чак ни сигуран, да ли су САД мање опасне од Русије (подвучено од стране аутора).

Осим тога, Путин није никакав заговорник рата и налази се у изузетно неугодној ситуацији. Разлог за ову ситуацију су идиотске понуде ЕУ Украјини и Грузији уочи украјинске кризе. То је све прилично велика будалаштина!“

Тако је дакле говорио по могућству последњи државник међу послератним немачким политичарима.

Његов актуелни наследник Фридрих Мерц пак припада једној другој, пре регионалној лиги и не само да својим прилично дезоријентисаним кривудањем приближава своју земљи ратној катастрофи, већ је чак и да се то избегне, и на путу да претвори некадашњу економску локомотиву ЕУ у медиокритетску привредну провинцију, у маргиналну појаву на светској сцени:

„БЕРЛИН – Немачки канцелар Фридрих Мерц суочава се с оптужбама економских института и централне банке да милијарде евра из новог државног задужења, намењеног одбрани и инфраструктурним улагањима, преусмерава за финансирање већег социјалног буџета и текућих расхода, што, према њиховим наводима ризикује да „поткопа конкурентност“ Немачке уместо да подстакне раст БДП-а (…)

Централна банка прогнозира да ће буџетски дефицит Немачке наредне године порасти на 3,5 одсто БДП-а, а затим достићи око 4 одсто, са приближно 2 одсто колико износи 2025. године.“ („Политика“, Београд, 11.11.2025.).

Прилично слични проблеми, као што их имају његове колеге сличног (недржавничког) формата, француски Макрон и енглески Стармер, који су себе односно своје народе својеручно одсекли од неопходних и јефтиних руских енергената, који и даље пумпају огромне количине финансијских средстава у одавно изгубљени рат Запада у Украјини и сањају некакву „светску силу“ и „глобалног играча“ ЕУ.

А куда иду та енормна средства њихових пореских обвезника?

„Амерички председник Доналд Трамп донео је, према наводима извора из Вашингтона, коначну одлуку да преиспита однос према украјинском председнику Володимиру Зеленском, након што су у јавност доспеле информације о обимној истрази корупције у Украјини, у којој су се нашла и имена Зеленском блиских сарадника (…)

Полиција је извршила претресе у домовима бившег министра енергетике, а садашњег министра правде Германа Галушченка, као и бизнисмена Тимура Миндича, који се у јавности описује као блиски пријатељ и „новчаник“ Зеленског (…)

Како преносе западни медији, Зеленски је након првих открића покушао да преузме контролу над антикорупционим агенцијама, али је то изазвало серију „народних протеста“. Истовремено, појавиле су се тврдње да су украјинске власти злоупотребљавале не само европска, већ и америчка средства намењена за помоћ у рату (…)“ („Политика“, Београд, 11.11.2025.).

Истовремено, они игноришу фундаменталне промене у америчкој спољној политици, што одговара покушају нуле да и даље важи као десетка, иако је очигледно изгубила ону своју почетну цифру (један), глуви су и слепи за вести као:

„Администрација Трампа заговара избацивање формулација из нове УН-резолуције (…) Америчка страна инсистира да се документ ревидира без помињања (украјинског) ‘територијалног интегритета’ или (руске) ‘агресије’ (…)“

Тја, не знам од кога су они учили свој занат. Али сасвим сигурно не од Хелмута Шмита.

Закључно, што се Срба тиче, овај развој ситуације носи како опасности, тако и нове шансе у односу на већ сагледиву, блиску будућност.

Опасности, јер су светски зломоћници, аналогно лавовима, тигровима, хијенама и шакалима, још опаснији када су рањени и занемоћају, а ми смо зубе ЕУ-дела НАТО- империје (потом и Клинтонове/Бајденове САД) итекако осетили крајем прошлог века и осећамо их до данас (Косово и Метохија, Република Српска).

Нове шансе се отварају, уколико будемо врло мудро, стрпљиво и јединствено тражили своје место у несумњиво долазећем новом светском поретку, у одлучујућој констелацији Русија/САД, па и Кина.

Тако нам Бог помогао!