Слободан Иконић (Печат): Пролазни страни инвеститори

У тренутку док је председник Србије Александар Вучић отварао фабрику биометријских докумената, у саставу немачке компаније „Милбауер“ докумената, у Старој Пазови, у коју је уложено 29,5 милиона евра, радници компаније „Кентаур Балканс“ у Врању напрасно су обавештени о престанку рада ове фабрике. Та данска фабрика за производњу радне одеће је приликом отварања пре шест година добила субвенцију државе од око милион евра. Уз њу, одлазак је најавила и врањска фабрика „Трендтекс“ из Беле Паланке.

А само двадесетак дана раније, када је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен била у Београду, председник Вучић јој је рекао да би волео да опет дође код нас, али у неки мањи град, као што је била у Нишу 2022. године. Можда председник Вучић овај пут није мислио на југ Србије, јер када би Фон дер Лајен сада тамо отишла видела би да је више од 3.000 људи на југу Србије остало без посла, углавном у страним фабрикама које су добијале двоструке субвенције – и од државе и од општина.

Само ове године на југу Србије затворено је пет фабрика а без посла остало више од 3.500 људи. Највећи ударац је било затварање погона фабрике „Леоне“ у Малошишту. Затим су затворене „Лисца“ у Бабушници, „Бенетон“ у Нишу. У исто време, ове године на југу Србије није отворена ниједна фабрика.

Нагли одлазак

Све више страних компанија које су у Србију дошле уз државне подстицаје сада гаси погоне и отпушта раднике. После истека субвенција, фабрике попут „Дракслмајера“ у Зрењанину, Џонсон Електрика у Нишу, већ поменутог нишког „Бенетона“, „Аптива“ и „Кентаур“ Балканса у Врању, смањују производњу или се потпуно повлаче. Само 2024. године држава је исплатила више од 93 милиона евра субвенција за 54 фирме.

Затварање погона „Дракслмајера“ у Зрењанину утиче на око 2.000 радника. Компанија је имала, према подацима Агенције за привредне регистре (АПР), у 2022. години 3.666 запослених. У саопштењу компаније наводи се да она увек зависи од одговарајућих поруџбина од произвођача аутомобила. Тако, упркос напорима, нису успели да обезбеде поруџбине за погон у Зрењанину, па ће након разматрања свих опција бити приморани да га затворе током 2026. године. Компанија је у Србији добила подстицаје од преко 150 милиона динара, а одлазак се временски поклапа са истеком периода уговорених субвенција.

Само ове године на југу Србије затворено је пет фабрика а без посла остало више од 3.500 људи

Компанија „Бенетон“ која послује у Нишу и која се бави производњом одеће, најавила је затварање тог производног погона због пословних проблема Бенетон групе, као и отказе уговора о раду запосленим по основу технолошког вишка. Србија је само једна од земаља у којој познати бренд затвара свој погон, јер је исто то већ учинио у Хрватској и Турској.

Затварање погона „Бенетона“ у Нишу утиче на стотине (близу 900) запослених; „Бенетон“ је добијао и државне подстицаје у прошлости (постоји податак да је добијао – 9.000 евра по радном месту приликом доласка). Компанија „Џонсон Електрик“ је по ранијем уговору добила значајне подстицаје (у неким јавним наводима се помиње уговор о подстицању вредан 19,2 милиона евра, с тим да је део тог новца касније враћен).

Трећа фирма која је од почетка ове године најавила отпуштање радника, и то њих око 350, јесте „Џонсон Електрик“. Фирма је основана 2013. године, а производи електричну и електронску опрему за моторна возила. Три године након што је регистрован у Нишу, „Џонсон Електрик“ је потписао уговор са Министарством привреде Србије према којем је требало да добије укупно 19,2 милиона евра подстицаја, тачније да прошири производни погон за производњу електро мотора. Међутим, компанија на крају прошле године држави морала да врати око милион евра.

Кинеска фирма „Меи та Европа“ из Обреновца, која се бави производњом аутоделова, отпустила је неколико стотина радника како би на њихово место запослила стране држављане (из Бангладеша и Шри Ланке) који би радили за мањи износ новца. Држава је, по извесним наводима, тој фирми дала 27.000 евра по радном месту субвенција, 14 хектара бесплатно и 16 хектара испод цене, као и комплетну инфраструктуру.

Економисти упозоравају да је модел субвенционисаних инвестиција кратког даха – када подстицаји престану, профитабилност опада и фирме траже јефтиније локације. Уговори често немају јасне клаузуле о повраћају новца ако фирма пре времена затвори погон. Последице су озбиљне: хиљаде радника остају без посла, а локалне заједнице без стабилних извора прихода. Могући проблеми око нафте (НИС) и гаса (Турски ток) биће само нова „оправдања“ за бег страних фирми и инвеститора.

Очигледно је и неселективно привлачење СДИ које немају никакву развојну перспективу – на пример да започну као проста асемблажа, а да се током година њихова производња усложњава, а тиме и потребне квалификације и зараде. Уместо тога, ми смо привукли велики број такозваних ‘футлус’ СДИ које су осетљиве на трошкове и брзо и лако се селе, највероватније на афричка тржишта са бројнијом и млађом радном снагом.

Краткорочни ефекти

Очигледно, политика коју је држава водила да субвенционисањем привуче директне стране инвестиције и отварањем фабрика брзо смањи незапосленост, имала је ефекта али на кратке стазе. Дугорочно, сматрају економисти, то је неодржив модел без неког пратећег плана. То значи да се напоредо улаже у своју индустрију и високопрофитабилне гране. У супротном, долази до стања које се управо дешава.

Тако је, рецимо, донекле стратешко опредељење Србије било ослањање на аутоиндустрију, без обзира на порекло капитала, клијент је западноевропска аутоиндустрија, док су историја и традиција утицале на то да се на југу, такође, привлаче и СДИ из текстилне индустрије. Обе ове индустрија су након ковида претрпеле пад тражње од кога се у суштини и даље нису опоравиле, док западноевропска аутоиндустрија приде губи конкурентску трку пре свега са Кином.

Ако се изузми проблеми ауто индустрије, као објективне тешкоће, веома је изражено да поједине компаније напуштају Србију након десетак година, јер је то период неопходан како би се испунио услов за пореско изузеће у односу на порез на добит, које је на снази код нас. Да нека компанија одлучи да се повуче или смањи операције раније, морала би да плати пун износ пореског изузећа, које ефективно омогућава плаћање веома малог пореза на добит. Слично важи и за субвенције које је додељивало Министарство приведе, односно Развојна агенција Србије.

Такође, у ИТ сектору су неке фирме биле погођене одлуком Владе да укине уредбу која је омогућавала субвенције за запошљавање новонасељених лица (људи који нису боравили у земљи дуже од дефинисаних периода). Након те промене, неке фирме разматрају или су најавиле измештање пословања у друге земље.

У новонастањене спадају домаћи и страни радници за којима се потреба на домаћем тржишту не може лако задовољити, а зарађују најмање 300.000 динара. Законодавци тврде да је ова врста подстицаја постала превелики издатак за државну касу, а укидање уредбе ступило је на снагу 21. јуна, наводи се у Службеном гласнику.

Влада је саопштила да се на овај корак одлучила зато што је повећан број послодаваца који се пријављују за субвенције, али и број високо плаћених ИТ стручњака, који зарађују више од 300.000 динара. То је повећало буџетске трошкове, па су одлучили да укину подстицаје. Надлежно Министарство привреде није изашло са подацима колико је послодаваца користило ове подстицаје и у ком износу, као и о броју новозапослених радника, односно људи који су своје финансије преселили у српски порески систем захваљујући овој уредби.

Посебно су погођене компаније које су, бирајући Србију за пресељење, своје буџете и пословне планове градиле управо на тим олакшицама. Овакав изненадни заокрет шаље поруку да Србија није предвидиво ни одрживо окружење за нова улагања и долазак страних стручњака. Доношење уредбе, средином 2022, поклопило се са приливом страних стручњака из Русије после почетка руске инвазије на Украјину у фебруару те године.

Политика коју је држава водила да субвенционисањем привуче директне стране инвестиције и отварањем фабрика брзо смањи незапосленост, имала је ефекта али на кратке стазе

Како „Блумберг Адриа“ сазнаје од добро обавештених извора, на списку великих ИТ компанија које су користиле подстицаје Министарства привреде јесу руски ИТ гигант „Јандекс“, америчка компанија „Луксофт“, која послује у склопу глобалног ИТ гиганта ДXЦ „Технолоџи“, чешка компанија „ЏетБрејнс“, као и америчка гејминг компанија „Сперасофт“, која стоји иза појединих издања популарних игара.

Многе од њих су користиле ове подстицаје за запошљавање руских, украјинских и белоруских стручњака. Српски ИТ сектор запошљава нешто мање од 69.700 људи, показују подаци Републичког завода за статистику (РЗС) за први квартал 2025. године. Од тог броја, око 4.700 људи ради у гејминг индустрији, стоји у извештају СГА за 2024. годину. Према овом извештају, половину запослених у гејминг индустрији чине управо странци из Источне Европе који су се доселили у претходне три године.

Дискриминација домаћих

Економисти ће рећи да је главни проблем код СДИ у Србији тај што се оне привлаче на начин који „прави дискриминацију на тржишту наше државе“ јер страни инвеститори добијају високе субвенције и имају друге погодности које немају остала предузећа.

Домаће приватне инвестиције у структури укупних инвестиција износе свега око пет одсто, што је јако ниско, а по неким проценама требало би да буду око 10 или 12 одсто најмање. Главни генератор раста на дуги рок могу да буду само такве домаће инвестиције, сматрају економисти.

И стране инвестиције су, како кажу, корисне за развој, али је битно да долазе на начин који може да издржи критеријуме отворене конкуренције, односно једнаких услова. Сви који долазе, а који су мотивисани субвенцијама и тренутним погодностима, се на дуги рок враћају као бумеранг.

Једино када би заиста требало дати погодније услове страним инвеститорима, јесте када улажу у неку општину која је неразвијена и где је велика незапосленост, али и тада у оквиру политике регионалног, економског развоја.

Као још један проблем, када су у питању инвестиције домаћег приватног сектора, јавља се фиксни девизни курс. С обзиром да је нереалан, гуши сву привреду. Зато предузећа, ако им трошкови расту, а расту јер је инфлација већа него у Европској унији годинама, немају услова да буду рентабилна када извозе. А српска економија би по правилима требало око 60 одсто свог БДП-а да извози да би могла да се развија и буде конкурентна.

Отуд и питање ефикасности субвенционисања без дугорочних захтева или без механизама да се фирме држе уговора, што може нарушити репутацију земље као стабилне дестинације за стране инвеститоре. Докле год се државна политика ослања на јефтину радну снагу и привремене погодности, Србија ће остати „станица на путу капитала“ – не његово одредиште.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: www.globallookpress.com/Markus Scholz