Јања Гаћеша: Писмо са Косова или после избора

Уочи другог круга локалних избора на Косову и Метохији нема неизвесности када су српске средине у питању, односно у други круг иду само двојица кандидата за председника општине Клокот у Косовском Поморављу – кандидат Српске листе Божидар Дејановић и Срећко Спасић испред странке Српска народна слога.

Свесни смо да се, како год да окренеш, ради о сепаратистичким изборима, али ако смо већ принуђени да живимо у окупацији где се обичном човеку силом много тога намеће, онда су локални избори за људе у општинама са српском већином нужно зло. Они могу да се посматрају и као део борбе за опстанак – у смислу да у њима може дуже да се издржи. Централни ниво власти друга је прича, и већина нас присуство Срба у приштинском парламенту доживљава као издају.

Да је среће да до оваквих избора никад није ни долазило, али чињеница је да се мало лакше опстаје када су у општинама Срби. То најбоље знамо ми који припадамо албанским општинама и које нас спутавају на све могуће начине. Што више времена пролази све нам је теже, јер долазе млађе генерације које нам јасно стављају до знања да за нас у тим општинама места нема.

(Све ово је обичан човек морао да прихвати, јер је остављен. Оставила га је сопствена држава Србија. Да не понављам причу о институцијама које су овде угашене, а на које смо се сви ослањали. Наше општине, односно Привремени органи – како су назване по потписивању Бриселског споразума – сада раде у близини административних прелаза, односно ту су измештене. Од њих нас деле десетине, па и више од сто километара, у зависности где ко живи на Косову и Метохији, али о томе ћу писати неком другом приликом.)

Повратни процеси

Елем, далеко да је све добро у општинама са српском већином и да људима руже цветају, јер све је део „државе Косово“ и ту проблем долази од тзв. министарстава, односно централних институција, где се често доносе одлуке без да се локална самоуправа уопште консултује, али барем су мало одшкринута врата обичном човеку да заврши послове везане за свакодневни живот.

Да се вратим на „победу“ Српске листе и кажем да није она тако сјајна као што се представља. То се посебно односи на север Косова и Метохије. Суочени са невиђеним терором протеклих година, посебно од када су напустили институције, људи су изашли на изборе и гласали. Срби су освојили власт у све четири општине као и највећи број одборничких места али, да ли се ситуација може вратити на старо, односно на време пре напуштања локалних самоуправа?

Срби јужно од Ибра коментаришу како ће изгледати четири општине на северу са Србима на челу, запосленим Албанцима у њима, али и под надзором централних власти из Приштине које ће сада посебно контролисати сваки њихов покрет, и то буквално. Да само знате колико је питања, а одговори који се назиру су поражавајући.

На пример, да ли ће се вратити на посао сви они Срби који су дали отказ на позив Српске листе пре три године, односно отпустити они (Албанци) који су запослени по њиховом одласку и имају решења? Да ли ће моћи да пониште нешто од онога што је локална власт са Албанцима на челу урадила по северу КиМ протеклих година?

Сетите се колико је само изграђено база, мостова, полицијских станица, да не помињем имена улица и слично. Да ли ће сада Срби у институцијама моћи да утичу да се уклоне сви они пунктови полиције који су изграђени по северу покрајине или да се врате запослени у полицији или правосуђу. Све је то Сизифов посао и ништа неће моћи да се уради без дозволе централних власти.

Да је среће да до оваквих избора никад није ни долазило, али чињеница је да се мало лакше опстаје када су у општинама Срби

Питање је и да ли ће централне власти за одређене одлуке питати локалну самоуправу? Општине са српском већином јужно од Ибра често се заобилазе и то када су крупне одлуке у питању. Сетите се само одузимања обрадивог земљишта Србима у Грачаници од стране тзв. ресорног министарства из Приштине за потребе ширења Археолошког парка „Улпијана“, без консултација са локалном самоуправом.

Народ се бунио, општински челници се клели да нису ништа знали, и то је завршена прича. Зато је питање над питањима колико ће се тога и шта променити? Да ли народ на северу може да се организује и побуни као раније, а после свих хапшења и рација које се дешавају свако мало? Дај Боже да грешим, али какво тек разочарање чека Србе са севера.

Нове теме

Приличан посао су Албанци на северу покрајине завршили протеклих година и нико од нас не верује да је то била самовоља Аљбина Куртија.

Требало је разбити Србе у том делу КиМ и пронашао се начин. Мислим, нити је Косово држава, нити је Курти свемоћан владар, али је пројекат „државе Косово“ требало заокружити у склопу неког много већег пројекта, јер нови свет се ствара и грабеж је невиђена. (Имао је ту своју улогу и званични Београд. Мислила бих другачије да су у јесен 2022. године позвани сви Срби на Косову и Метохији да напусте институције лажне државе Косово. Овако парцијално, било је сумњиво  од самог почетка.)

Ово што пишем потврдиће и Албанци, обичан народ који се мучи да преживи. Зар нису своје незадовољство показали слабом излазношћу у првом кругу избора која је била испод 40 одсто. Иако су албанске партије удружено наступиле у борби за власт у општини Грачаница, слаб одзив бирача албанске националности спасио је, да тако кажем, ову локалну самоуправу да је Срби не изгубе. Остаје увек могућност да је и то део тактике, и да ће већ на следећим изборима ситуација бити другачија, али да не причам унапред јер мишљена сам да око свега овде неко други покреће фигуре.

Иако сам у тексту предност дала изборима, они нису главна тема Срба са Косова и Метохије – посебо не јужно од Ибра. Помињу се у контексту тога како ће сада бити Србима на северу покрајине. У општинама јужно све је мање-више исто и ништа не наговештава неки бољитак, отуда и равнодушност – ту се не бирају најбољи, већ мање зло.

Ми смо се о свом јаду забавили. Оно што људима од септембра посебно привлачи пажњу јесте најава тзв. МУП Косова да ће од првог новембра почети примена одређених мера за све оне који имају возила регистрована на градове у остатку Србије, а истим на Косову и Метохији  управљају на основу овлашћења.

Биле су најављене високе новчане казне, чак није била искључена могућност одузимања возила. Поред поменутог, стигла је и најава о спровођењу Закона о странцима, али није било јасно да ли ће и он ступити на снагу првог новембра, јер датум се није помињао.

Регистровање аутомобила

Велики број Срба има аутомобиле регистроване у остатку Србије на име пријатеља или рођака и управља њима на основу овлашћења. Такође, један број људи (мањи) има пријављено боравиште у остатку Србије и управља возилом са тим документима, па је аутоматски за овдашњу полицију „страни држављанин“, иако има и тзв. косовска документа, односно живи на Косову и Метохији.

Број Срба који управља возилима на основу овлашћења драстично је порастао након укидања регистарских ознака косовско-метохијских градова, конкретно таблица „КМ“, јер су остале укинуте много година пре – „ПР“, „УР“, „ПЗ“ итд. Тада су људи на северу масовно своја возила регистровали у остатку Србије, и управљају њима на основу овлашћења.

Видевши да нема драстичне реакције полиције – изузев вербалног малтретирања када вас зауставе јер виде српске таблице – њиховим стопама кренули су Срби јужно од Ибра. Многи су продали своја аута регистрована на тзв. “РКС“ таблице и у остатку Србије куповали друга, регистровали на туђа имена и узимали овлашћења. Сада, није једини разлог то што нису желели да имају аута регистрована у „држави Косово“, већ и чињеница да су аута у остатку Србије јефтинија и квалитетнија него на Косову и то за по неколико хиљада евра – реч је о половним аутима.

Има оних који су рачунали да ако дође до тога да забране управљање њима на КиМ на основу овлашћења, за ту разлику у куповној цени плате царину и ауто пререгиструју на „РКС“ таблице. Само, ту постоји један услов, а то је да ауто има мање од 10 година јер се старији не може регистровати. Огромна већина људи нема новца за ауто који испуњава овдашње услове за регистрацију и једино што су могли јесте да се сналазе на већ описан начин.

Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да су и Албанци радили исто. Куповали аута у остатку Србије, регистровали на нечије име у Бујановцу, Врању, чак и Лесковцу, и возе на основу овлашћења. Међу њима је знатан број полицајаца – веровали или не.

Чудо преживљавања

Када смо чули за најављене мере (и посебно због начина на које су предочене), ситуација је била прилично безизлазна. Нигде није предвиђена могућност пререгистрације свих возила без обзира на годиште. У протекла два месеца чуле су се различите приче, али потајно су се власници возила са српским регистарским таблицама надали да ће или доћи до одлагања или ће дозволити пререгистрацију, односно да је све то предизборна прича – глуматање државе.

Последњег викенда у октобру стигла је вест да се мере најављене за први новембар одлажу, односно да ће тада почети информативна кампања која ће се односити и на Закон о странцима. Тон је сада другачији, као да су, жаргонски речено, спустили лопту. „Посебан фокус кампање биће на информисању грађана о условима за учешће у саобраћају на територији Републике Косово, посебно за возила регистрована у страној држави и питањима везаним за спровођење законских одредби за возила. Кампања ће такође пружити практична упутства  за улазак, кретање, боравак и запошљавање страних држављана у Републици Косово“, каже се у саопштењу тзв. МУП Косова.

Само дан уочи одлагања мера, односно најаве информативне кампање, у близини прелаза Мердаре, пренео је КИМ радио, група младића узраста од 15-16 година гађала је јајима и ситним камењем два аутомобила са српским регистарским ознакама.

Да се инцидент догодио потврдила је „Дирекција граничне полиције“ у одговору достављеном Медија центру из Чаглавице, рекавши да су аута гађана јајима од стране „младих особа (деце)“. Значи, опет „маљи деца“. (Треба ли да кажем да полиција није пронашла нападаче или се то подразумева?)

Како можемо да тумачимо све ово? Мере су одложене, али није искључено да ће аута са српским таблицама сада постати мета и да ће се гађати камењем, јајима или ко зна чим, и да ће то чинити „маљи деца“.  Циљ је само један, а то је да се Срби натерају да одустану од српских регистарских таблица, односно управљања возилима на основу овлашћења. Један број је у протекла два месеца већ одустао не желећи да чека први новембар.

Даље, коментаришемо међу собом и што све чешће на улицама Грачанице срећемо британске припаднике КФОР-а. Годинама их нисмо виђали, и некако нам је било лакше. Међу Србима на Косову и Метохији важи једно неписано правило а то је; где су они, нама се не пише добро. Највећи број Срба, по доласку „мировњака“, убијен је баш у зонама где су надлежни били Британци, и никада починиоци тих гнусних злочина нису пронађени. Те војске сећамо се само по злу.

Све чешће на улицама Грачанице срећемо британске припаднике КФОР… Где су они, нама се не пише добро

Уочи локалних избора, баш у данима када је главна тема била удруживање иначе непомирљивих албанских партија у „Албански савез“ и њихов заједнички наступ на изборима за општину Грачаница, ишли су по селу и разговарали са мештанима питајући их: „Да ли је боље за вас да на челу општине буде Србин или Албанац?“

Шта да кажем на крају свега овога? Можда да цитирам Иву Андрића који је у својој књизи Знакови поред пута написао: „Понекад човек преживљује такве ствари да сама чињеница да их је преживео значи не само победу и избављење него чудо; једно поновно, радосно рођење по нарочитој милости виших сила.“