Милош Здравковић: Европа која помера време, јер не зна шта би с њим

Есеј о илузији господарења сатом, светлом и здравим разумом

У ноћи између суботе и недеље, грађани Европске уније поново ће, по ко зна који пут, померити казаљке уназад, у ритуалу који би, да није службено одобрен, деловао као колективни поремећај. Док свет расправља о вештачкој интелигенцији, климатској и енергетској кризи и истраживању свемира, Европа се бави питањем да ли је боље да сване раније или да се спава дуже. Добро, траже И начин да Украјина победи а Русија коначно нестане.

Већ више од века, континент који је измислио демократију, бирократију и колонијализам, не успева да се договори ни о сату.

Кратка историја дуге заблуде

Све је почело када је Бенжамин Френклин, још у 18. веку, предложио да се људи буде раније „ради уштеде свећа“. Да данас види како светли Брисел, са хиљадама неонских сијалица и компјутерских монитора који светле и ноћу, Франклин би вероватно схватио да су свеће биле мањи проблем од европске логике.

У доба Првог светског рата, Немци су први увели летње рачунање времена, ради уштеде угља. Британци су их одмах пратили, јер нису могли дозволити да Немци буду штедљивији од њих. Французи су се придружили „да не испадну старомодни“, а остали Европљани су једноставно закључили да би било непристојно остати ван тога.

Од тада, Европа два пута годишње покушава да превари природу  и сваки пут губи.
Али то је с временом постало правило понашања: најпре су покушавали да преваре сунце, а затим и грађане, природу, тржиште, чак и саму физику. Данас се та стара навика померања времена претворила у нову — померање стварности.

Под паролом „зелене агенде“, Европа верује да ће електрични аутомобили, ветротурбине и соларни панели заменити гас из Русије и нафту са Блиског истока. Да ће морална надмоћ грејати радијаторе. Да ће се енергија појавити из свести, а не из резерве.

Као што су некад померали сатове да би „уштедели светлост“, данас померају индустрију да би „уштедели планету“. Резултат је сличан: светла је мање, рачуни су већи, а расположење — сезонско.

Бирократски сат који никад не куца тачно

Европска комисија је, пре неколико година, свечано предложила да се пракса укине. После низа консултација, извештаја, студија, подкомисија и амандмана , резултат је био величанствен, једно велико ништа.

Француска и Пољска траже трајно летње време „због продуктивности“. Финска и Холандија траже зимско „због сна“. Шпанија предлаже компромис  да време остане исто, али да се руча три сата касније. Сви су у праву и нико није у праву.

Брисел је тако још једном доказао свој препознатљиви талент, способност да од тривијалности направи геополитичку тему.

Здравље, нерви и казаљке

Стручњаци већ годинама упозоравају да померање сата ремети биоритам, изазива несаницу и пад концентрације. Можда у томе и лежи објашњење многих европских одлука  изгледа да су их донели људи који нису спавали три дана.

Устајање сат раније, тврде лекари, повећава ризик од срчаних проблема. У Бриселу, међутим, сматрају да се тај ризик ублажава чињеницом да су све одлуке ионако донете без пулса.

Кад Исток постане рационалнији од Запада

Руси су 2014. једноставно рекли  доста. Прешли су на трајно зимско време и од тада живе мирније. Турци су, по обичају, изабрали супротно  трајно летње. И једни и други знају колико им је сати.

Кина, Јапан и Индија никада нису ни померали сат. Нису имали потребу да „штеде светлост“ јер су, за разлику од Европе, знали да време не троши њих  већ они време.

Европа, пак, остаје у својој мисаоној петљи: оснива радне групе да би истражила зашто радне групе не раде.

Заблуда о господарењу временом

У суштини, све то није ствар сата, већ суштине. Померање казаљки постало је метафора европске потребе да уређује оно што се не да уредити , природу, климу, човека, па и само време.

Европска унија, која је увела стандарде за дужину краставца, сада покушава да уведе ред и у космос. Али време се не мења декретом, као што се ни здрав разум не усваја већином гласова.

Док Европа расправља да ли више воли јутарње или вечерње сунце, време пролази ,без расправе, без гласања и без европских фондова.

Сат који мери заблуду

На крају, можда је померање казаљки постало симбол европске епохе , континента који не зна да ли иде напред или назад, па за сваки случај ради и једно и друго.

У том вечитом колебању између светлости и мрака, Европа се заправо не бори против ноћи, већ против сопствене несигурности.

Јер време се не помера, само људи. А кад се превише померају, обично изгубе осећај где су.