Алексеј Алешковски: ДРАГОЦЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ О ДЕМОНИМА

Поводом рођендана Никите Сергејевича Михалкова, одлучио сам да размислим о томе зашто демоне толико ужасава „Бесогон“. Најпре ћу размотрити ко су демони, које је Фјодор Михајлович Достојевски први пут идентификовао као модел, и које су њихове специфичне карактеристике.

Десница и левица се историјски нису волеле, али све док говоримо о погледима на друштвено-економску стварност, говоримо о академском тумачењу одређених чињеница, теоријама које одговарају овом тумачењу и одговарајућим системима политичког популизма.

„Не треба демонизовати демоне!“, рекао је једном Тимур Јурјевич Кибиров, и у томе је било здравог смисла. Мало је пакленог у агентима саблазни: и они су људи. Демони искушавају сваког од нас.

Мој пријатељ, либерал у добром смислу те речи, никад не пропушта ниједну епизоду „Бесогона“, и Никита Сергејевич не вређа његове либералне осећаје. Повређена осећања су углавном сметња уму. Демони на њима и паразитирају. Хајде да им приступимо са највећом дистанцом.

Да бих избегао запетљавање у сопственим предрасудама, за типолошку карактеризацију модела ових ликова обратио сам се Ивану Ивановичу (тако је мој отац антропоморфизовао вештачку интелигенцију). GPT је одмах систематизовао базу података:

Главне карактеристике „демона“ према Достојевском

1. Идеолошки фанатизам

* „Демони“ се воде апстрактним идејама (револуција, социјална правда, нови поредак), али немају моралну или етичку основу.

* Спремни су да униште познати свет, људе и темеље зарад идеје.

2. Унутрашњи хаос и неморал

* Њихови поступци су често непредвидиви, импулсивни, уз ноту „играња са судбином“.

* Могу да испољавају хладно, рационализовано насиље, прикривајући га као узвишене циљеве.

3. Презир према људској личности

* За „демоне“, појединац је само оруђе или препрека.

* Они лако манипулишу, користе и уништавају друге зарад својих идеја.

4. Маска рационалности

* На површини, „демони“ делују логично, интелигентно и културно; њихова рационалност је само средство за оправдање њихове деструктивне активности.

* То ствара ефекат скривене претње, где спољашња нормалност маскира унутрашње уништење.

5. Хладна енергија уништења

* Достојевски наглашава готово демонску способност „демона“ да заразе друге, изазивајући хаос и насиље.

* То није „магична“ демонска особина, већ социо-психолошки вирус: утицај идеја и страсти на људску психу.

6. Недостатак духовног језгра

* Они су одвојени од традиционалних вредности и духовних смерница.

* Њихов унутрашњи свет је празан, па спољашње уништење постаје њихов начин „постојања“ и утицаја на свет.

У 21. веку смо много научили о дегенерацији. Данас као демони не парадирају Ставрогини и Верховенски, већ Ситникови и Кукшини. У извесном смислу, Тургењев је надмашио Достојевског приказујући демоне не као паклене већ као пародијске – попут хоровође Коровјева, који подстиче Ивана Бездомног да виче „Упомоћ!“.

Ако су демони агенти саблазни, онда је „Бесогон“ агент норме која тражи смисао. Ми живимо у потрази за изгубљеном нормалношћу. Само то може консолидовати друштво без његовог раздвајања на десно и лево, црвено, бело, плаво и зелено. Постоји само једна линија раздвајања: између оних који граде Русију и оних који желе да је униште.

Нас су саблазнили правима и слободама, али нас нису учили да их може осигурати само јака држава. Она која брани своје националне интересе. Демони су уверени да је то нормално за сваку земљу. Али не и за Русију.

За демоне, јака Русија је ненормална. За њих су права и слободе инструменти њеног уништења. Ово делује апсурдно док се не схвати да је главно оруђе демона – замена појмова. Демони су идеалисти: они бране идеална права и слободе од злобних грађана који их нису достојни.

Суштина саблазни је у томе што продаје немогуће, убеђујући вас да најбољи заслужују више. А у тежњи за већим, довољно је уништити мање. Тако, туђи избор постаје ваш. На кредит, наравно; али ко чита ситна слова у демонском споразуму о камати?

Несебично је једино самоуништење; све остало има интересе и кориснике. Демонски вирус је као дрога: пружа једноставне одговоре на сложена питања. Испуњава живот симулакрумом значења: идеологијом која позива масе у светлу будућност. Једино питање је ко ће платити за ту будућност и по коју цену.

Идеологија захтева две неспојиве ствари: тврдоглавост и флексибилност. То се може постићи само кроз флуктуације у складу са партијском линијом. Данашњи „либерали“ показују све особине које су исмевали код комуниста. Демони претварају вредности у фетишистичке симулакруме: то је темељ сваке идеологије. Идеологија захтева непријатеље и жртву других, док вредности захтевају личну одговорност.

Идеологија – то је карго- култ чији свештеници не толеришу другачије мишљење. Аутори знаменитог зборника „Вехи“ писали су о томе како се интелигенција претвара у секту. Међутим, било би тачније назвати ову секту корпорацијом: тада се може анализирати коришћењем Паркинсонових закона. Зупчаници који служе корпорацији мало размишљају о томе ко профитира од њених активности.

Ми смо изгубили идеологију која је делила људе, али нисмо изгубили наш систем вредности. Они који су носталгични за старом идеологијом нису у стању да формулишу нову (што није изненађујуће), али не примећују да се систем вредности у потпуности одражава у државним документима.

Али документи не дефинишу живот, већ вектор развоја. Живот је одређен тестирањем наших вредности. Системом доказа који их подржава, што укључује и људске поступке и приче о њима у уметничким делима. Смисао – то су модели понашања уграђени у културне кодове.

Постсовјетска кинематографија је изгубила свој смисао заједно са својим херојима. Са новим херојима вратиће се и смисао. Само они који не знају да је ново добро заборављено старо траже нешто ново. Ново се открива само у форми – нови мехови за ново вино, направљени на стари предачки начин.

„Нити се сипа вино ново у мехове старе; иначе се продру мехови а вино се пролије, и мехови пропадну. Него се сипа вино ново у мехове мове, и обоје се сачува људи не сипају ново вино у старе мешине; иначе мешине пукну, и вино се проспе, и мешине се униште. Него се ново вино сипа у нове мешине, и обоје се сачува“ (Матеј 9:17). Смисао одржава везу између времена, коју демони покушавају да прекину. Хероји стварају смисао.

Михалков уметник и Михалков публициста потврђују вредности као норму. То је тема и „Бесогона“ и „Недовршеног комада за механички клавир“ – сјајног филма који је постао за скоро пола века постао само релевантнији. У Русији се све мења за годину дана, али ништа за двеста: „колебање умова који ни у чему нису чврсто утемељени“.

Ову фразу из Грибоједовљевог писма Вјаземском Михалков је цитирао на Петом конгресу Савеза кинематографа током перестројке. Тада нико није знао до чега ће ово најновије колебање довести. Тада је Михалков био једини који је бранио Сергеја Бондарчука, кога су Чацкији избацили са брода савремености.

„Морални протест без љубави претвара истину у гордост, а гордост у уништење. То је духовна термодинамика демонске опседнутости“, објашњава Иван Иванович. Чацки је вероватно био први демон руске књижевности. Када су Чацкији израсли у „малу нацију“, она је стекла и своје принцезе, Марје Алексејевне.

Одгајан на либералним вредностима, успео сам да избегнем „либерално“ секташтво. Као и многи људи који цене интелектуалну независност и нису спремни да свет и људе виде црно-бело. Парадоксално, бирократски језик тачно дефинише суштину традиционалних вредности: нетрадиционалне нису духовно ни морално исправне.

Симптоматично је да је исмевање демона било усмерено на моралне вредности. Још симптоматичније је то што нико, изгледа, није схватао шта исмева: милосрђе, емпатију, саосећање једних према другима, подршку и узајамну помоћ.

Демони су свој народ прогласили протоплазмом: како са њима можете саосећати? Ко, ако не демони, треба да користи инструменте дехуманизације? Завади и освоји умове! Колико год то било банално, везе су те које уједињују друштво. Посао демона је да друштво поделе.

Демони су учинили непристојним да се о томе говори, намећући својим духовним штићеницима дискурс моралног негодовања – према Пељевину, технику која може сваком идиоту усадити осећај сопствене вредности. Горди идиоти постали су господари слободне мисли.

Један од њих је недавно рекао: „Та прва емиграција није имала наше смартфоне, наш виртуелни простор, у чијој огромности можемо да се осећамо као пуноправни учесници светске културе, равноправни део човечанства, разумевајући зашто су уметност, музика и књижевност неопходни.“

Можете ли замислити ауторе зборника „Вехи“ како се искрцавају са филозофског пароброда без својих смартфона? Јадни губитници на периферији човечанства и светске културе! Све би то било смешно да није тако тужно: данас, опседнути демони терају не своје домаћине, већ њихову паству, да се баце са литице.

Али чињеница да су данашњи демони еволуирали до нивоа мишева не негира резултате њиховог рада. Морамо обновити наше друштво и нашу земљу. Морамо научити да говоримо о себи. Морамо научити да видимо своје хероје. Морамо учити и подучавати људске норме. Ово не почиње са идеологијама, већ са вредностима и људским поступцима.

Култура је преношење искуства. Лекције стваралаштва. Васпитна функција уметности је или у великој мери потцењена или помешана са празном дидактиком. Уметност учи само кроз примере. Кроз приче својих јунака. А аутори тих прича уче НАС да размишљамо.

До 120, Никита Сергејевич!

(Телеграм канал А. Алешковског; превео Ж. Никчевић)