Миша Ђурковић: Ко се сећа европских интеграција?

Пре месец и по дана сам, у тексту који је објављен овде, у два пасуса написао шта ће се десети у Републици Српској. Молим уважене читаоце да упореде оно што сам тада написао са оним што су биле најаве и ставови руководства у Бањој Луци, и да виде где смо сада и ко је био у праву у најавама. Какогод, што је најважније, разлог због кога сам се огласио је оправдан. Избегли смо сценарио са севера Космета.

Но, ове недеље куцамо на врата заборављених асова и питамо се сећа ли се неко приче о европским интеграцијама такозваног Западног Балкана? Повод за овај текст је прошлонедељна конференција коју је у Бечу на Модул универзитету организовао Центар за европске студије будимпештанског Ем-си-си-ја.

Врло вредна екипа из овог центра је ваљда последњи бастион заговарања уласка овдашњих држава у ЕУ, и у томе је Мађарска потпуно усамљена у оквиру Уније. Идеолошко лудило које води Брисел данас, после 2022. године, је донело одлуку да се некадашња политика Источног партнерства Европске уније преко ноћи мења у пуну политику интеграције тих земаља у ЕУ. Тако су пре свега Украјина и Молдавија добиле статус кандидата, а Јерменија и Грузија су по њима такође потенцијални чланови.

Тиме је цела прича о европским интеграцијама балканских држава потиснута у други план и де факто скинута са дневног реда. Већина обичних људи у чланицама ЕУ данас ни не помишља на било какво стварно проширење и тешко да би на референдуму у низу земаља прошла нека идеја тог типа. Мађарска наравно има сопствени интерес за борбу против приоритетизовања учлањења Украјине, али има и врло важне аргументе против запостављања и занемаривања Балкана.

Црногорски случај

На панелу су учествовали потпредседник владе Црне Горе Филип Ивановић, помоћник министра за европске интеграције Србије Мирослав Гачевић, доктор Марија Ристевска из Скопља и нижепотписани. Скуп је био сушта супротност стандардним скуповима за пропагирање Брисела и претворио се у озбиљну садржајну и на моменте полемичку расправу о томе шта се стварно дешава са причом о ЕУ интеграцијама овде, које трају већ више од 25 година. Да се подсетимо, прва тура источноевропских чланица примљена је 2004. године, након само 14 година од пада комунизма и почетка тзв. транзиције.

Идеолошко лудило које води Брисел је донело одлуку да се некадашња политика Источног партнерства ЕУ мења у пуну политику интеграције

Подсетили смо да је од Солунског самита на коме је формално свима обећано чланство, прошло већ 22 године, те да је у међувремену Турска, која је од 1963. на неки начин била у процесу интеграција, де факто одустала од тога. Такође, да је пре десетак година почео реверзибилни процес са Уједињеним Краљевством и да се спекулише да би и неке друге чланице могле да крену у том правцу.

Учесници су дали преглед дешавања у вези са својом државом, а ја сам пробао да дам неки општи преглед и разлоге због чега смо ту где јесмо и због чега је у Србији подршка уласку на око 33 процента.

На крају смо се углавном сложили да је Црна Гора, у којој данас вероватно једино постоји неки евро-ентузијазам, тест случај за читав процес европских интеграција овог простора и да ако за пет година ни њу не приме, биће јасно да од интеграције овог простора нема ништа, у шта сам рецимо лично одавно убеђен.

Подгорица има кампању „28 у 2028“ и њихов главни аргумент је да је то толико мали простор и мала популација да се заиста може прогутати и сварити без већих проблема. Држава је иначе последњих десетак година остала без око 100.000 својих становника које је заменило 100 000 Турака, Руса и Украјинаца, тако да се суочава са новим изазовима у области образовања нпр. Но све то заједно са нивоу ЕУ толико занемарљиво, да ће заиста на њима бити показано да ли је овај простор уопште у плану или није.

Уцена и понижење

Искористио сам могућност да цитирам изјаву Чедомира Јовановића (што је у међувремену завршило и као сцена у Бебиној Сабљи) о томе како је Шредер њему и Ђинђићу приликом последње посете Берлину 2002. рекао да треба да дигну руке од евроинтеграција јер Србија тамо никада неће бити примљена. То је по Шредеру клуб за римокатоличке и протестантске земље. Додајмо и за оне православне које су стратешки на граници са Русијом и хоће да ратују са њом.

Своје излагање сам започео цитатом недавне изјаве председника ове државе у коме је експлицитно употребљена реч понижење као термин за услове које у процесу интеграција треба да испунимо. Дакле, како се и зашто од високе подршке уласку у ЕУ после 2000, стигло дотле да је подршка на нивоу испод трећине, а да се о процесу приступања говори у терминима понижења.

За нас је, наравно, питање шта уопште тражимо као народ и држава у процесу где је очигледно да за ових 25 година ништа не радимо него се понижавамо, губимо територију, разарамо подсистеме и да европске интеграције углавном служе као оквир за наше геополитичке уступке и саморазарање. Као што је познато, Србија већ четири године није отворило ниједно поглавље нити кластер пре свега зато што једини у Европи нисмо увели санкције Русији. Тек тада су сетили да постоје и поглавља 23 и 24 и да ту можда није све како треба. Док се предавало Косово, владавина права их није нешто тангирала…

Подсетили смо се да је преседан примања Кипра који не контролише велики део своје категорије на нивоу Брисела искоришћен не да се каже како би и Србија могла тако, него управо обрнуто, да ЕУ више неће примати државе које нису решиле своје проблеме са отуђеним делом територије.

Пример Македоније је одличан показатељ да се овај рецепт не примењује само према Србима, него и према свима другима осим оног народа на југу који није словенског порекла. Несрећна Македонија је испунила све што су је натерали, променила име, ушла у НАТО упркос неуспешном референдуму, прихватила де факто федерализацију сопствене државе и територије, где Албанци полако добијају статус народа који има једнака права као и Македонци и опет све то није помогло.

Несрећна Македонија је испунила све што су је натерали, и опет све то није помогло

После Грка сад су их се дохватили Бугари који им фактички као услова за напредак у интеграцијама постављају задатак да свој језик назову дијалектом бугарског и да укупно на нивоу идентитета прихвате да су део бугарског народа. Од нас то још не траже, али траже од Срба у Српској, где је услов за напредак оно што се управо дешава, а то је да Српска која по Дејтону има своју имовину, на тражење Високог представника мора да је пребаци на федерални ниво јер је „ефикасно управљање имовином“ неопходан услов за евроинтеграције. Као што знамо коначни циљ је да се Срби после војске, полиције, имовине, симбола, празника одрекну и идентитета и да се по Калајевом методу зарад евроинтеграција БиХ поново формира „босанска нација“.

Секуритизација процеса

Упозорио сам на то да је код нас осим питања Космета и чињенице да је де факто признавање Косова кроз поглавље 35 постало услов за улазак, веома важан аргумент против она врста џендер политике коју Брисел гура кроз истанбулску декларацију и сличне пројекте.

Но најважнији процес на који сам пробао да укажем је такозвани процес секуритизације интеграција на простору Балкана. Ради се о томе да су процеси евроинтеграција замењени гурањем ових држава у НАТО, и да је то, наравно, основни разлог због чега се и оне четири земље на истоку Европе и на Кавказу по убрзаној причи гурају у Унију.

Од евроинтеграција наших држава нема ништа, али су Црна Гора и Македонија угуране у НАТО, а бојим се да су и Србија и БиХ дебело на путу ка тамо, о чему нас је недавно известила Ђорђа Мелони. То се све уклапа у општу стратегију припреме Европе за рат са Русијом кроз документ РеАрм Европа о чему сам овде недавно писао.

Коначно, указано је на то да велике европске државе, а пре свега Немачка, као услов за прихватање проширења на Балкан траже ревизију оснивачких уговора ЕУ. Тражи се укидање права вета на Европском савету и Савету министара и губитак права држава да свака има свог комесара. Мале државе то наравно никако неће прихватити, па Европска комисија већ сада примењује насилне и заобилазне стратегије, као недавно кад су изигнорисали мађарски вето на кандидатуру Украјине.

Мађарски аргументи с правом указују да Европа почиње да губи свој утицај на овом простору јер улазе други играчи. Такође, демографско опадање простора пре свега због европске идеологије и одлива становништва ка западним земљама, почиње да ствара Европи безбедносне проблеме, јер испражњени Балкан може да се напуни неевропским становништвом, што се заправо већ и дешава.

У склопу читаве ове приче указао сам домаћинима у Бечу и на то да очекујем све озбиљније притиске и на Аустрију да се одрекне неутралности која је закуцана уставом. Већ имају и прву политичку партију, НЕОС, која се отворено залаже за напуштање неутралности.

Суштински, осим секуритизације која напредује, и геополитичких игара, прича о евроинтеграцијама Балкана своди се на већ устаљену фразу: „Они се праве да нас хоће, а ми се правимо да хоћемо тамо да уђемо.“

Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: MCC