Џефри К. Силверман: Чудна дефиниција „слободних и поштених“ избора

Протекле недеље биле су у знаку избора у Источној Европи и на Кавказу. Одржани су прилично оспоравани избори у Молдавији 28. септембра, парламентарни избори у Чешкој трећег и четвртог октобра и локални избори у Грузији у недељу, четвртог октобра.

Прилично је занимљива реторика која прати сваки од ових изборних процеса. У Молдавији, западне владе и медији су хвалили „убедљиву победу“ странке актуелне председнице Маје Санду, која је „освојила“ 50,16 одсто гласова, иако је, супротно наративу ЕУ, већина у парламенту знатно смањена.

Наравно, Санду и њени подржаваоци из ЕУ окривили су „руско мешање“ за релативно лош учинак странке, занемарујући огромну потрошњу државних ресурса и утицај ЕУ који је имао за циљ да осигура останак њене странке на власти. Треба напоменути да су опозиционе листе освојиле 49,84 одсто, тако да је „убедљива победа“ прилично претерана оцена.

С друге стране, резултати у Чешкој и Грузији донели су сасвим другачији исход од оног који су прижељкивале ЕУ и САД. У Чешкој се бивши премијер Андреј Бабиш спрема за повратак на власт. Бабиш, дугогодишњи критичар војне подршке Украјини, спрема се да се придружи Мађарској и Словачкој у одбијању слања војне помоћи Украјини преко фондова ЕУ. Такође, најављује укидање чешке иницијативе за допремање артиљеријске муниције Кијеву.

Наравно, Бабиш је нашироко омаловажаван као „популиста“, „трамписта“, „проруски настројен“ и сл. Освојивши 37 одсто гласова, у поређењу са 23 одсто које је добила проевропска коалиција актуелног премијера Петра Фијале, очекује се да ће Бабиш започети преговоре са мањим странкама, међу којима је подељен остатак гласова, како би формирао коалициону владу.

Изборне махинације

На концу, у Грузији су локални избори донели убедљиву победу владајућој странци Грузијски сан, која је тријумфовала у свим општинама, освојивши нешто више од 70 одсто гласова, што представља јасно одбацивање проевропске опозиције од стране грузијских бирача. Наравно, и пре него што су избори уопште одржани, западне амбасаде, а посебно Мисија ЕУ у Грузији, критиковале су процес, тврдећи да је присутно руско „мешање“. Тако су, наравно, подстицани и улични протести.

Занимљиво је упоредити тврдње ЕУ и других западних актера о „изборном мешању“ Русије у Молдавији и Грузији са неумољивим чињеницама у сваком од тих случајева.

У Молдавији су избори очигледно били предмет мешања, али не од стране Русије. Као и на недавним председничким изборима, странка Маје Санду је заправо изгубила изборе унутар саме Молдавије, али је спашена гласовима дијаспоре који су, притом, били намештени у њену корист. Наиме, поново је постојала огромна неуравнотеженост у броју бирачких места за дијаспору.

Италија је имала 72 бирачка места, а Русија само два, иако у Русији живи око 400.000 Молдаваца, док их је у Италији око 100.000

Земље са највише бирачких места биле су Италија (75), Немачка (36), Француска (26), Уједињено Краљевство (24), Румунија (23), Сједињене Државе (22), Шпанија (15) и Ирска (12), док су у Русији отворена само два. Треба напоменути да се процењује да у Русији живи око 400.000 Молдаваца, док их је у Италији око 100.000. То јасно говори о диспропорцији у броју бирачких места.

Поред тога, грађани Молдавије из сепаратистичког региона Придњестровља такође су били лишени бирачког права, пошто су бирачка места затворена од стране молдавских власти и премештена преко реке, а мостови су у међувремену били затворени „због одржавања“ или због „претњи минирањем“, што је озбиљно ограничило могућност бирача да искористе своје гласачко право. Мостови су отворени тек 20 минута пре затварања бирачких места.

Иста ситуација важи и за аутономни регион Гагаузију, чије је становништво било изложено политичкој репресији, укључујући хапшења политичких лидера и монтиране судске процесе. Међутим, у овом случају, репресија Маје Санду имала је супротан ефекат, гласачи у Гагаузији дали су свега 3,19 одсто гласова странци Маје Санду, док је опозициони Патриотски блок освојио 82,35 одсто.

У Грузији, где већина западних влада и даље одбија да призна резултате парламентарних избора из 2024. године, ЕУ, путем својих марионетских НВО и медија, иде чак дотле да бацање Молотовљевих коктела назива „мирним протестима“. Хипокризија у ставу ЕУ према поступању грузијске полиције током насилних протеста посебно је упадљива у поређењу са екстремном полицијском силом коју, на пример, француска, немачка и британска полиција примењују над заиста мирним демонстрантима, где је невероватна бруталност постала уобичајена појава.

Као и током претходних антивладиних протеста у Грузији, за разлику од својих европских колега, грузијска полиција не примењује силу осим у случајевима када опозициони демонстранти први прибегну насиљу.

Поред тога, насиље које примењују протестанти изгледа да има пуну подршку европских званичника, укључујући и амбасадора ЕУ у Грузији, Павела Херчинског, при чему је грузијски премијер директно оптужио истог речима:

„Знате да су одређени људи из иностранства чак јавно изразили подршку свему овоме, укључујући најављени покушај рушења уставног поретка“, рекао је Кобахидзе. „У том контексту, амбасадор Европске уније у Грузији носи посебну одговорност. Треба да изађе у јавност, дистанцира се и оштро осуди све што се дешава на улицама Тбилисија.“ Европа је, наравно, остала потпуно нема.

Пропао покушај

Очигледно је да, упркос огромним средствима уложеним у Грузију преко НВО сектора, покушај ЕУ да дестабилизује ту земљу није успео, при чему је ЕУ у суштини само увредила већину становништва ове друштвено конзервативне православне земље. Иста ситуација се може уочити и у Молдавији, где је проевропски кандидат успео да победи само захваљујући очигледном намештању гласова и мерама које су лишиле права гласа стотине хиљада бирача.

Своју хипокризију је показала и молдавска председница Санду објавивши на Икс-у: „Моје мисли су са народом Грузије, који се залаже за слободу и своју европску будућност. Демократија се не може ућуткати. Молдавија је уз вас.“ Та изјава је, с обзиром да је иста Маја Санду хапсила опозиционе политичаре, забрањивала противничке странке и гушила права бирача, заиста чисти безобразлук.

Али да би ствари биле јасније и озбиљно схваћене, навешћемо и откриће грузијске владе да је Државна служба безбедности пресрела велику количину оружја и експлозива, купљених по наређењу Грузијске легије, плаћеничке јединице која се бори на страни бандероваца у текућим сукобима у источном делу Украјине. Први заменик шефа Државне службе безбедности Грузије, Лаша Маградзе инцидент објашњава овако:

„На основу обавештајних података, Државна служба безбедности пронашла је велику количину ватреног оружја, муниције, експлозива и детонатора. Према анализама истраге, грузијски држављанин Б. Ч, поступајући по наређењу грузијског представника једне оружане јединице која делује у Украјини, набавио је велику количину оружја, што је потврђено бројним доказима. Према обавештајним информацијама, акти саботаже уз употребу поменутог оружја требало је да буду изведени уз масовно насиље и покушај заузимања председничке резиденције у Тбилисију четвртог октобра,“ рекао је он, додајући да су припадници службе безбедности „неутралисали више лица за која се претпоставља да су требала да донесу муницију и експлозив у центар Тбилисија.“

С обзиром на то да је Грузијска легија уско повезана са украјинском обавештајном службом, која је под контролом западних обавештајних агенција – посебно британске, америчке и француске – готово је извесно да је овај покушај оружаног пуча био планиран на Западу. На срећу по грузијски народ, покушај им је, бар за сада, пропао.

С обзиром на све већи ризик од рата с Ираном, као и на очигледну тежњу САД и Европе да распиривају кризе дуж руских граница у нади да ће тиме растегнути руске ресурсе, нажалост, тешко је поверовати да ће ово бити последњи покушај.

Сасвим је извесно да ЕУ и САД имају веома чудну дефиницију „слободних и поштених“ избора. Ако победи кандидат кога подржава Запад, избори су „слободни и поштени“, али ако, не дај Боже, обични народ изабере некога ко није прихватљив за глобалисте у Вашингтону и Бриселу, онда су ти избори „непоштени“ или су проведени уз наводно „руско мешање“.

Како се Европа све више дели због посредничког рата у Украјини и успона националистичких влада, разумевање манипулисања појмом „демократије“ постаје од кључне важности. Ови избори нису само локална надметања, они представљају прокси-битке у много ширем сукобу за то ко контролише наратив легитимитета у 21. веку.

Аутор је новинар који живи и ради у Грузији