Никита Сјундјуков: ДОСТОЈЕВСКИ, АЛИ СЛЕВА

Достојевски се често сматра „десничарским“ аутором. Међутим, десница га тумачи на половичан начин, показујући интересовање за наводно нихилистичку димензију његове прозе и превиђајући стваралачку, хришћанску димензију. Тако је Достојевског читао Ниче, а после њега и Артур Мелер ван ден Брук, идеолог конзервативне револуције и издавач првог сабраног издања дела Достојевског на немачком језику. Мелер је писао предговор за сваки нови том нудећи политизовано, крајње десничарско тумачење Достојевског.

Додуше, и левичарска тумачења такође карактерише пристрасност. Па ипак, традиција „левичарских“ студија Достојевског је јача, можда због опште идеолошке оријентације хуманистичких наука 20. века.

Занимљив приступ Достојевском нуди Ђерђ Лукач у свом чланку о Раскољникову. Лукач почиње стандардном операцијом одвајања Достојевског-писца од Достојевског-публицисте: први је наводно мудрији од другог јер делује искључиво као критичар, не журећи да нуди готова решења. Кроз лик Раскољникова, Достојевски критикује новонасталу урбану културу Русије – земље која је тек кренула путем буржоаског развоја. Урбанизација је покретач атомизације; град и са њим повезана страст за профитом откидају људе од земље и њихових комшија и гурају их у загушљиве изнајмљене собе. Сеоске отворене просторе замењују загушљиви градски лавиринти.

У условима присилне спољашње скучености, природно настаје болесна култура самозаљубљености: чим човек више нема ослонац у људима око себе, у природи, у традицији, онда га тражи искључиво у самом себи. И ту душа, закључана у посебној собици, одвојена од спољашњих, сређујућих утицаја породице, заједнице и религије, открива своју неутемељеност. Раскољников залази све дубље и дубље у своју душу, расплићући мисао за мишљу, прелазећи спрат за спратом. Нада се да ће пронаћи онај минимални кућни темељ, цокло, првобитну помисао; али иза њега долази подрум, а после још један спрат, па још један, још један, још један… Жељена тачка ослонца не може се пронаћи, јер је сама условна, нула, око које се одвија бескрајни круг природних и негативних бројева.

На тај начин, сматра Лукач, Достојевски отвара пут одбацивању болесног градског индивидуализма и развоју класне свести, а самим тим и будућој класној револуцији. Лукач подсећа на Сувориново сведочанство, према којем је Достојевски желео да од Аљоше Карамазова у свом другом роману направи револуционара. Лукач сматра да то сведочи о високој уметничкој интуицији писца, која противречи његовим политичким ставовима. Другим речима, Достојевски уметник, за разлику од Достојевског писца, схватио је да се противречности које су захватале буржоаску Русију његовог времена могу разрешити само револуцијом.

И без обзира на садржај духовних експеримената, стихијски, слепи и дивљи бунт јунака Достојевског, спроведен у име златног доба, ипак је несвесно усмерен у том правцу. Тај бунт је оно што је поетски велико и историјски прогресивно код Достојевског: светлост заиста овде сија у тами петроградског сиромаштва, и та светлост обасјава пут човечанства у будућност.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)