Владимир Умељић: НЕМАЧКА ТРЕБА ДА ПРЕУЗМЕ ВОДЕЋУ УЛОГУ

Београдска „Политика“ јавља 16.10.2025:

„Немачки канцелар Фридрих Мерц поручио је данас у обраћању Бундестагу да Европска унија мора одлучније и јединствено да користи своје капацитете на међународној сцени, а да Немачка у томе треба да преузме водећу улогу (…)

Говорећи пред посланицима уочи самита лидера ЕУ заказаног за 23. октобар у Бриселу, Мерц је истакао значај јачања европске економске и одбрамбене сарадње, као одговора на спољашње претње и опасност од економског пада, преноси Дојче веле (…)

Упозорио је да су историјске лекције показале како су државе чланице ЕУ, посматране појединачно, „превише мале, економски и политички, да би могле да утичу на глобална збивања“.

Шта је спорно у овом ставу?

Јер тачно је сагледано нпр. да су државе чланице ЕУ, посматране појединачно, „превише мале, економски и политички, да би могле да утичу на глобална збивања“. Из истог разлога је позив на „јачање европске економске и одбрамбене сарадње и на одлучније и јединствено коришћење капацитета ЕУ на међународној сцени“ само консеквентан.

Но као прво – може ли данас дубоко разједињена и хетерогена ЕУ, плус увек интригантна Велика Британија, која познаје јединство само у оквиру сопствених граница, да почне да дела јединствено и барем крене ка статусу једне наддржавне организације од глобалног значаја?

Тешко, барем док је једина кохезиона компонента у ЕУ ширење страха од Русије, наоружавање и испразно ударање у ратне бубњеве, што све подсећа на безнадежну расцепканост и немоћ племена прастановника Америке пред надирућим Европљанима.

Осим тога, ништа не говори за то и нереално је да Русија намерава да надире ка Средњој и Западној Европи, јер шта би она добила тиме чак и у случају успеха? Неку нову и само експлозивну мултинационалну државу, која се искуствено већ у више него довољној мери показала као неуспели историјски експеримент, показала своју неодрживост?

Осим тога, руски нуклеарни потенцијал служи одвраћању свих потенцијалних нападача, али то исто важи и за западни (у првој линији амерички) нуклеарни потенцијал.

Остаје још оно у излагању немачког савезног канцелара Фридриха Мерца, што вероватно посебно иритира како савезнике, тако и противнике, наиме „да Немачка у томе треба да преузме водећу улогу“.

Јер то стремљење је последњи пут било вирулентно у доба Адолфа Хитлера.

Но да ли је то довољно за неку врсту „превентивне осуде“ васкрсле политичке мегаломаније Берлина? Јер данашња Немачка је не само временски, већ и структурално, социјално и ментално далеко од нечовечног нацизма и његове убилачке идеологије.

Једна ствар, међутим, заслужује пажњу а то је непревидива чињеница да је од поновног уједињења две немачке државе апетит и стремљење немачких водећих елита ка обнављању статуса велике силе опет активиран.

То се најкасније видело при насилном разбијању друге Југославије на крају 20. века, јер то је примарно био немачки пројекат, који је потом био прихваћен од стране ЕУ и САД, јер су оне у њему накнадно препознале и своје сопствене (империјалне) интересе.

За подсећање:

Иницијална каписла избијања оружаних сукоба је било једнострано проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поновно уједињена и ојачала Немачка у децембру 1991. буквално изнудила – преурањено и селективно – међународно признање ових сецесионистичких југословенских република од стране „НАТО-демократија“.

Шта говори у прилог ове поставке, која дефинитивно не одговара „мејнстрим“-слици догађаја?

Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције: Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер (Hans–Dietrich Genscher) је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским Кардиналом-државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније.

Дефиниција правне основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.

Тиме је радикално прекршен и поништен један табу, који је од краја Другог светског рата био битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још – ЕГ) у холандском Мастрихту једноставно одбио да разговара о договореном историјском увођењу једне заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких југословенских република).

То се на крају једне напорне преговарачке ноћи и догодило и тадашњи амерички министар иностраних послова Џејмс Бејкер (James Baker) је ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту“.

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће оваква политика неминовно довести до одсудне ескалације у Југославији: Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар (Javier Pérez de Cuéllar) упозорио је нпр. већ 15. децембра 1991. „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

И званични посредници САД и ЕУ за Југославију, Лорд Карингтон (Peter Carrington) и Сајрус Венс (Cyrus Vance), упозорили су на непримереност „самосталних и појединачних признања”. Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар упозорио је још једном 16. децембра 1991., да су „прерана и селективна признавања штетна“, итд.

Још неколико података:

„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хратском тајном службом систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао један интензивни контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (…) Познато је и да је тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер у телефонским контактима са хрватским председником Туђманом, који су снимљени од стране америчке тајне службе, више пута изричито стављао Туђмана под притисак, да обзнани независност Хрватске (иницијална каписла избијања оружаних сукоба)“, тако немачки аналитичар Андреас Цумах.

Постоје, међутим, и подаци, који говоре да је та сарадња немачке тајне службе БНД, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена, што је потом кулминирало крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. БНД-шеф је тада био Клаус Кинкел (Klaus Kinkel), који ће потом постати немачки министар иностраних послова у време припреме НАТО-напада на остатак Југославије 1999:

„У то време (седамдесете године XX века, прим. аутора) партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму, од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачићеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор (подвучено од стране овог аутора) политике на Балкану.“ (Цумах).

Погледајмо овде како је један хрватски аналитичар 2008. видео ову изузетно занимљиву историјску фигуру. Миро Симчић такође потврђује горе наведени став и наводе Цумаха (Andreas Zumach) и Енбома (Erich Schmidt Eenboom) (ослањајући се делимично на последњег) о улози немачког БНД при разбијању друге Југославије, а тиме индиректно и континуитет немачке (наравно и хрватско-националистичке) политике кроз читав XX век, без обзира на класичну и у суштини одавно превазиђену поделу на „десну“ или „леву“ идеолошку оријентацију њених носилаца:

„Иван Стево Крајачић. Послије оснивања ОЗН-е 1944. године, постављен је за њезиног начелника, а на тој се дужности налазио и послије рата, до 1946. године, када је, у чину генералпуковника, преведен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова Хрватске. На тој се дужности налазио до 1953. године, од 1953. до 1963. био је потпрједседник Извршног већа Сабора Хрватске и члан Савезног извршног већа, и предсједник СУБНОР-а Хрватске од 1959 до 1961, а од 1963. до 1967. налази се на дужности предсједника Сабора Хрватске.

Иницијалне припреме „помирења усташа и комуниста“ извео је Иван Крајачић Стево (…) Он је, наиме, припремио 150 југославенских путовница већ на почетку осамдесетих година прошлог стољећа и с њемачком тајном службом, као и у договору с усташким екстремистима подијелио их значајним члановима хрватске националистичке емиграције.

Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи, противили тому. Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…) Да се догодио опасан и трајан раскол у југославенском политичком врху, Њемци су закључили већ 1962. године на основи британских открића. Антун Духачек дјеловање њемачке тајне службе дијели на три фазе. На почетку је само пасивно проматрала догађаје, послије 1971. активно подупрла хрватски сепаратистички покрет, а након Титове смрти веома активно разбијала Југославију.

Еенбоом држи да је Крајачић заправо био увјерени хрватски националист и сепаратист. Послије рушења маспока 1973. године створио је снажну мрежу сурадника, а БНД је у Хрватској створио своју мрежу с више од сто агената. Циљаним запошљавањем Крајачић је на крајње спретан начин увукао своје људе у цивилну и војну обавјештајну службу, у дипломацију и различите структуре власти.

Његови су кадрови били Јосип Манолић и Јосип Бољковац, први министар унутрашњих послова у Туђмановој влади. Манолић је вратио Совјетима 1983. године своју радијску станицу којом је десетљећима био повезан са совјетским тајним службама. Манолић и Бољковац наслиједили су Крајачићеву мрежу и његов пројект осамостаљења Хрватске с БНД-ом.

Еенбоом спомиње и друга имена, од којих су нека актуална и данас. Прије свега Туђмана, који је по његовим ријечима, од идеолога хрватске самостојности Бруне Бушића украо рјешења и послије их продавао као своја. Ту је још Стипе Месић, Јосип Перковић, али и особе из опозиције, примјерице, Дражен Будиша и Звонимир Чичак.

Погледајмо још хронолошки како је горе апострофирано „неповратно распиривање фитиља на балканском бурету барута“ од стране немачке политике било језички иницирано и праћено у медијима:

‒ „Süddeutsche Zeitung“, 5. IX 1991: „Геншер прети националистима у Србији!“

‒ „FAZ“, 5. IX 1991: „Геншер изјављује да Немачка не држи ничију страну у овом конфликту, већ само страну слободе, људских права и права на самоопредељење.“

‒ Геншеров говор у УН, 25. IX 1991, ZDF–Arhiv: „Ко силом покуша да промени унутрашње и спољне границе Југославије, тај поставља у питање основу заједничког живота људи. Ми нисмо против било ког народа на Балкану.“

‒ „Handelsblatt“, 6. XI 1991: „Геншер врши притисак на партнере, да се води једна много тврђа политика према Србији, од оне за коју ће се ЕГ (потом ЕУ) по могућству сада одлучити.“

‒ „FAZ“, 7. XI 1991: „Геншер захтева од ЕГ-партнера да што пре донесу делотворне санкције против Србије и да се не чека више са признавањем Хрватске и Словеније. Геншер истовремено одбацује српске инсинуације, да је Немачка једна интересна страна у овом конфликту – Немачка не заборавља страхоте Другог светског рата. Савезни канцелар Кол истовремено изјављује, да су сви ти досадашњи ЕГ-закључци последица немачког дипломатског делања.“

‒ DPA–Basisdienst, 29. XI 1991: „Геншер је, по завршетку једног четрдесетпетоминутног разговора са папом Јованом Павлом II као и сусрета са кардиналом-државним секретаром Соданом, указао на једну иницијативу „Свете столице“ унутар КСЗЕ (ОЕБС), при којој се Ватикан залаже за признавање република, које теже независности, још пре Божића. То у потпуности одговара ставу немачке владе и других земаља.“

‒ „Welt am Sonntag“, 1. XII 1991: „Геншер изјављује: „Југославија не постоји више!“

‒ AFP, 6. XII 1991: „Француска поново упозорава Немачку, да не признаје појединачно Хрватску”.

‒ „DPA–Basisdienst“, 15. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње, да би једно признање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

‒ „DPA–Basisdienst“, 16. XII 1991: „Немачка политика не прија ЕГ. Геншер изјављује: „То неће бити неко појединачно, неко само немачко признање, јер ће нам друге државе следити.“

‒ „DPA–Basisdienst“, 16. XII 1991: „ЕГ-партнери и посредници за Југославију Лорд Карингтон и Сајрус Венс упозоравају на штетне последице признавања.“

‒ „FAZ“, 16. XII 1991: „Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куљеар опомиње и изражава се против једног „селективног“ и „прераног“ признавања. На Бон то не оставља неки утисак.“

‒ „DPA–Basisdienst“, 17. XII 1991: „По питању признавања, ЕГ је за длаку избегла један фијаско. Геншер изјављује: „Ми смо апсолутно задовољни!“. Савезни канцелар Кол изјављује: „Ово је један велики успех немачке политике.“

‒ Reuters, 17. XII 1991: „Савезни канцелар Кол изјављује, да ће се влада СР Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова ЕГ, да се бивше југословенске републике признају.“

При томе је чињенично стање, да су (ако за тренутак занемаримо ону кратку и бруталну војну епизоду напада словеначких паравојних снага на тадашњу савезну армију Југославије, која међутим није резултирала неком значајном ратном ескалацијом) хрватске паравојне формације биле те, које су већ 31. марта 1991. на Плитвицама почеле са ратним акцијама против српског цивилног становништва а потом и са оружаним нападима на редовну војску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославије. То је недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова Јосип Бољковац:

„У то време је југословенска армија била регуларна војска једне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог југословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославија су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“

Разумљиво је, да су САД а) по природи ствари (императив континуитета предвођења блока западних сила) морале да опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО-политике и б) да је политичко-економски и војни лоби у америчком естаблишменту у овом развоју ситуације, у међувремену открио (или накнадно само препознао) своје сопствене глобално-стратешке интересе.

Тако су на једној НАТО-конференцији 2000. у (сада НАТО-словачкој) Братислави, америчко Министарство иностраних послова и American Enterprise Institut врло отворено и недвосмислено анализирали претходне догађаје, и дали одреднице актуелне и будуће политике, о чему је немачки учесник те конференције и члан немачког парламента Вили Вимер известио немачког Савезног канцелара Шредера:

„Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).

Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „Концепта нове стратегије” алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана (…)“

То се, дакле, догађало када је поново уједињена Немачка по први пут од краја Другог светског рата преузела водећу политичку улогу, мада тада само у сенци и привремено. Данас, међутим, немачки канцелар Мерц то отворено захтева а ни у ком случају само привремено.

У светлу ових чињеница (неоспорних, јер превасходно из западних извора) постаје јасно да ни нацизам није неопходан да би западни „Drang nach Osten“ и даље живео, био жељен, планиран и практикован, при чему се „колатералне штете“, да ли Срби, Украјинци, Руси, врло свесно и вољно узимају у обзир.

Колико искрено је, дакле, када се увек изнова чита нешто, као ово: „Мерц је истакао значај јачања европске економске и одбрамбене сарадње, као одговора на спољашње претње и опасност од економског пада“?

Спољашње претње? Или циљани (и опасни) ревизионисам историје у сопствену корист?

Може ли се на основу те одавно превазиђене политике стићи до једне нове, јединствене, снажне и одрживе ЕУ? После свих њихових кардиналних грешака, закључно са кажњивим пропустом да ускоче у воз мировних преговора и договора око украјинске кризе? Не, садашњи лидери ЕУ још увек не схватају ралику између мале Србије и велике Русије.

Не схватају да је време њиховог светски доминантног империјализма прошло.