Павел Шелин: КАКАВ НАРОД, ТАКВА И ЕЛИТА

Ко су сви ови људи из наше елите? Говоримо о реалним људима. Ови људи су васпитани у нашој школи. Учила их је иста учитељица – о конвергенцији, миру у целом свету, срећи целог човечанства, дому заједничке судбине, о Европи од Лисабона до Владивостока, o објективним материјалним стварима.

То јест, ако опишемо стање савремене руске елите, онда се то може формулисати у отприлике две речи. То је истовремена комбинација две ствари. Прво је – „за новац, да“, и друго – „али штета за државу“.

Парадоксално. На Западу то нико не може да разуме, јер њихова теорија не предвиђа такву биполарност.

Комбинација те две ствари назива се либерално-етатистичка. У принципу, она одражава руску елиту. Западни приручници тако нешто не предвиђају.

Искрено речено, то је веома нестабилан систем, али се ипак држи. И у том смислу, руска елита, у принципу, одговара руском становништву, које у својој маси такође дели приближно тај исти поглед на свет. И питање превазилажења овог погледа на свет почиње не од власти, већ од самог себе. Како? Па не знам, почећеш да читаш Псалтир, да читаш летописе, почећеш да учиш своју историју, такве ствари. Хоћеш ли да учиш или нећеш?

Многи говоре у стилу: народ ћути, или народ треба ово, или влада мора оно… Али то тако не функционише.

У ствари, народ и влада – то су спојени судови. Влада и народ се прожимају. Народ има веома јак утицај на власт, али не кроз механизам симулације у виду демократских избора, већ кроз своје биће. То јест, ако погледате књиге Старог завета, ако погледате теоретичаре, рецимо Доноса Кортеса, онда то звучи овако: што је народ светији, то ће и његова власт бити светија. Ако желите да изнад вас буде врлинска елита, одгајајте своју врлинску децу. Јер ће пре или касније та деца природно ући у елиту. Елита не долеће из свемира.

То јест, какав народ, таква и елита. Греси елите и греси народа овде су тесно повезани. Цитат звучи застрашујуће: народ заиста има власт коју заслужује. Али не у смислу да је заслужује неком врстом материјалног обрачуна, већ у смислу да је заслужује жељом свог срца.

Да, постоји озбиљна рупа у нашем хуманистичком образовању. Нема властитог језика, нема властите теорије. И то тако иде 400 година, тако је почело са Петром Великим. Чак и са баћушком Петром Великим, све хуманистичке науке, филозофија, језик, све је то изграђено у Русији, на руском језику, као самоколонијални систем, и даље се тако гради.

Па, извините, у 19. веку наша интелигенција, коју ће Достојевски описати у „Злим дусима“, или каснији гностички системи, текстови Мережковског… они уопште нису слушали Теофана Затворника и Амвросија Оптинског, већ Хегела, Ничеа, Фихтеа… То је оно што је њима било важно. Ту је Фојербах, ту је истина.

И то се репродукује из генерације у генерацију. Одакле човек да узме нешто друго? Он можда и жели нешто добро, али искрено речено, он чак ни не зна шта је добро.

Темељне ствари не функционишу као симулација. То јест, проблем је што „Христос васкрсе“ не може да функционише као симулација. Хришћанске вредности не функционишу без Христа. Без Христа, оне се претварају у лицемерје које је још досадније, које ствара још већу итерацију обмане. И такође доводи до уништења интегритета, на потпуно исти начин. (Па, у реду, можда није баш исто, повремено ће имати и неке добре споредне ефекте, али на дуге стазе неће нас спасити или заштитити.)

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)