Владимир Умељић: СВЕТ У КОМЕ ЖИВИМО

Срби су преживели „мрачни Средњи век“ са инквизицијом, верским ратовима и ломачама, следствено време просвећивања и ренесансе, индустријску револуцију и период западне империјалне колонизације остатка света, под вишевековном османлијском ногом на потиљку и сабљом за вратом.

А онда је дошао 20. век, коначно протеривање Турака са Балкана и из Европе, слобода и васкрсавање државности, светлост на хоризонту и визија много боље, мирније, срећније будућности.

Но од почетка Првог светског рата 1914. па до данашњег дана нападачи долазе са Запада, доносе ратове и страдања, вребају и мешетаре, бомбардују и отимају у таквим размерама и са таквом криминалном енергијом, да човек почиње да показује разумевање за питање из „Књиге о Милутину“ Данка Поповића:

“А да се ми не огрешисмо о Турке?“

Какав је то свет у коме живимо? Да ли су и у политици преовладала основна правила капитализма („Закон џунгле“): „Човек је човеку вук, сви други то исто чине, јачи увек прождире слабије“? Социјал-дарвинизам и еугеника као доминанте у политичком размишљању и делању Запада, пренете на све остале на свету?

Размотримо кратко то питање на једном примеру практикујућег антихуманизма, који је више него актуелан и ван отворених агресија и ратова, који егзистира перманентно, под тзв. мирнодопским, дакле „нормалним“ условима.

Око 673.000.000 људи у свету пати од недостатка било које хране, годишње умире 9.000..000 и сваких десет секунди глад не преживљава једно дете, док само у Немачкој 11.000.000 тона непотрошене хране годишње завршава у кантама за ђубре.

Истовремено, број милијардера у свету је 2025. нарастао и износи 3.028, са укупним богатством од 16.100 милијарди америчких долара. У САД живе 902 милијардера, у Кини 450, у Индији 205, у Немачкој 171, итд.

Само Илон Маск поседује 342 милијарде, Марк Цукерберг 216 а Џеф Безос 215.

Какав је то свет у коме живимо?

Није наравно тешко ставити на стуб срама милијардере, који док једу Алмас-кавијар (33.000 евра по килограму) и заливају га шампањцем (Dom Pérignon P3 Plénitude Brut Rosé за најмање 5.000 евра по флаши), не размишљају о томе.

Но руку на срце, ко од нас размишља о изгладнелој деци у Африци и Азији, док мирише сочну сарму, дува у врели пасуљ са димљеним ребрима, расеца хрскаву прасетину и при томе посматра своју децу, која се облизују?

Но мора се наравно диференцирати.

Јер ко ће да замери и пребаци „нормалним“ људима, јер им је приоритет сопствена породица, бољитак сопствене деце, труд да се од „нормалних“ прихода обезбеди сигуран и пријатан живот?

Али када би било који од горе поменутих милијардера издвојио 23 милијарде долара, за шта нико ко једе сарму није у стању, годину дана ниједан једини човек на свету не би умро од глади, тако добротворна организација Oxfam.

А и тада би и за јахту Џефа Безоса (168.000.000 долара) остало више него довољно, зар не?

Но они се додуше бране свим средствима и од саме помисли примене некаквих регулаторних механизама и државне контроле њихових послова, али можда мисле да се то у овом случају ипак ствар организованих социјалних заједница, цивилизованих држава?

Но шта ћемо када у овом свету и државни приоритети изгледају сасвим другачије? Тако САД троше (2024.) 997 милијарди долара на своје војне инструменте, Кина 314, Русија 169, Немачка 88,5, Индија 86,1, Велика Британија 81,8…

Какав је то свет у коме живимо?

Свакако, спирала наоружавања се не да зауставити („Човек је човеку вук, сви други то исто чине, јачи увек прождире слабије“), али већ би била огромна ствар ако би државе издвојиле само делић средстава из својих буџета и организовале трансфер сувишне хране онима, којима би то значило преживљавање („само у Немачкој 11.000.000 тона непотрошене хране годишње завршава у кантама за ђубре“).

Но шта ако услед тога једна крстарећа ракета остане недовршена?

А милијардери? Како да се они одлуче за хуманост, када су згрнули своје милијарде по истом опробаном капиталистичком принципу „Човек је човеку вук, сви други то исто чине, јачи увек прождире слабије“?

Шта ако се укаже прилика да повољно купим акције цветајуће војне индустрије, усавршених шпијунских сателита и вештачке интелигенције а на располагању ми стоје не више 342 милијарде долара, већ само 319?

Јер ако не купим и не зарадим ја, то ће учинити други!

Исти стандардни начин „аргументовања“, који се често чује како од мафијашких главешина, тако и од уличних продаваца дроге – ако ја престанем с тим, ништа се неће променити, то ће једноставно преузети други.

Нисам ја правио правила игре, она су важила и пре мог рођења, и важиће и после моје смрти. Само пубертетлије и утописти, занесењаци и Дон Кихоти мисле да могу да промене, да спасу свет! Једноставно – смешно!

И тако једноставно, нико није одговоран, то је свет у коме живимо. Закон „Златног телета“ Волстрита, империјално инфицираних политичара и провинцијалних политиканата, криминалаца и у међувремену не тако малог броја „нормалних“ људи.

Све, само не смешно.

Да ли је дакле после ових сазнања уопште још примерено и реално или само наивно и сувишно, јер узалудно, да Срби, чији војници иначе никада нису противправно прешли туђу државну границу у циљу освајања и поробљавања, непрекидно подижу глас, позивају се на веру, етику и морал, протествују, оптужују, захтевају правду и право, истину?

Не, ни у ком случају, нити наивно, нити узалудно.

Јер наша историја обилује искушењима и опасностима, поразима и победама, падовима и врхунцима, но највећи пад и пораз би било усвајање и практиковање нељудског правила, тог канона „Закона џунгле“:

„Човек је човеку вук, сви други то исто чине, јачи увек прождире слабије“.

А када криминалци и сви њихови (истородни, само под другим именом) истомишљеници некога услед тога прогласе пубертетлијом и утопистом, занесењаком и Дон Кихотом, онда је то најлепши комплимент, који се може замислити.