Божидар Зечевић: Зафрановић открива поноре усташког зла

Коначно, отворила су се и пред нама врата пакла. Ово је први филм који готово у целости открива дубоки понор у души српског народа. Баш зато што смо га и били и нисмо били свесни, што нас већ више од 80 година прогони кроз сан и јаву, кроз крвави и заумни кошмар нашег укупног постојања, ми још не можемо да повежемо све те ужасне слике у једну симфонију зла. То је учинио нама Србима највећи живи хрватски филмски редитељ Лордан Зафрановић, који је готово случајно открио крв и пепео Јасеновца, радећи нешто друго у крају где је постојао музеј овог грдног судилишта, први пут дотакнувши његове утвари.

Сам каже да је од тог тренутка престао нормално да живи, да га је тада обузела права манија гоњења за још и још таквих предмета и слика, па је копао дубље, дивље и грозничаво, гоњен неком страшном моријом коју једни називају савешћу, а други Божјом силом у нама. При томе га је пратио још један опсесивни иритем: како је могуће да је све то сазнао готово случајно, да је истина о постојању такве страхоте била систематски скривана и гурана у страну од његове генерације не само Хрвата, него свих могућих народа и народности Титове Југославије и то управо у име братства и јединства, коме су ови призори, тобож, нечим могли да науде.

Затим је настао сценарио мајстора филмске грађе Арсена Диклића под називом „Дјеца Козаре“, сасвим на другом месту, али из сличних побуда. Тај сценарио је одговорио младом Лордану, сада већ значајном аутору Титове Југославије, на већину битних питања. Отворио до краја тај понор и на светло дана извукао језиви баласт правог-правцатог, а дрско скриваног масовног геноцида.

Затим, худа судбина тог величанственог текста (више пута сам написао да ништа боље – у каријери једног „овлашћеног“ филмског драматурга и критичара – не бејах прочитао!), сама собом одговорила је да је неком врло моћном или најмоћнијем било нарочито стало да се овакав филм никада не појави. Да се вуче од фонда до фонда, од једног до другог министарског кабинета, кроза све могуће „тековине“ борачких јубилеја и трандибалова и да никада не буде реализован, све док се тај најмоћнији није упокојио, али не сасвим, него из дубина фараонске мастабе ствар и данас надгледа.

Јер филм Лордана Зафрановића који је пошао од Диклићеве „Дјеце Козаре“ није се појавио ни до овог часа! Сад, када је уз непојмљиве муке завршен и спреман за приказивање, поставља се питање његове дужине да би се филм некако осакатио и „ублажио“. Осамдесет година је прошло од када Јасеновац у нашој души нараста као завет Преображења, како надахнуто саопштава највећи наш модерни историчар Милорад Екмечић: „Јасеновац сада постаје нови косовски еп српског народа, феникс из кога се рађају нови историјски дух и нова свест.“

Зато су призори јасеновачког пакла провучени кроз најдубља искуства једног чудесног ауторског света као што је Лорданов, дужни да се појаве одмах и без икаквог скраћивања.

Из комплекса инфериорности

Јер колико открива понор у српској души, толико Лорданов филм разваљује и најдубљу јаму хрватске душе. Како су и одакле толике нечисте силе окупљене око изопачених, убилачких, еминентно геноцидних идеја Старчевића, Павелића, Туђмана и њихових елита (Пилара, Трухелке, Будака, Лорковића, фра Доминика Мандића са Широког Бријега и ко зна колико још франковачких и усташких шкрабала, који се у Лордановој визији појављују као алегорије).

Ништа је данас Европа, која свесно игнорише оријашку сенку Јасеновца на свом обзорју и позива на нови, свеопшти и последњи рат у дијахронији света

И то има своје дубоке, хрватске корене: у католичком тровању сваког боговетног сегмента друштвеног постојања, у реликтима крсташких похода, који већ ево хиљаду година кидишу на Исток несретне Европе, у комплексу инфериорности што немају ни своје етногенезе ни нације ни државе ни геополитичких граница. Ни језика, камоли епа. (Неко ту скоро рече: Па Томпсон је њихов Филип Вишњић!)

Што су у сталном отимању туђег, несвојственог, чак и непријатељског не би ли се некако изравнали са инима у Еуропи. У већини покрштени и силом кроатизовани Срби, упињу се они да и овом пригодом покажу како нису Гојко него Фрањо, да у лудачком заносу лочу крви Србина из Книна и ишту нове и нове стубе не би ли некако наставили с тумарањем у далеко и непознато. Све је то знао исти Крлежа кад им је тисућљетну повијест сажео у једно једино trovarsi l’ altro signore, дакле побећи под нове скуте у хрвању са беспућима збиље.

Најгоре од свега: до које мере, до којих граница иде та истрајна мржња, која им не да мира, којом се напаја свака нова генерација, од шуцкора, црних легија, крижара и прољећара до Томпсона и Чавоглаве. Да су неки од њих раније видели Зафрановићев филм, сигуран сам, мање би их било на Хиподрому и у Сињу и мање би их дизало беспомоћне руке у „римски“ (а не „стари хрватски“, как вели Колиндица) поздрав.

„Убиј Србина!“ – једини је повијесни слоган који су у целом свом постојању од потоња два столећа успели да осмисле. И јавно изговоре. Стога је усташтво постало њихов државни пројекат у прошлом веку (о чему јасно говори „Златни рез 42“). Бог и Хрвати постаје модификовани државни пројекат у садашњем веку бежања под скуте Европске уније и њених „вриједности“ са истом зверском жеђу за крвљу (о чему све зна побуњени антифашиста Зафрановић, Европљанин од главе до пете и стари заточник и баштиник европске културе).

Штавише, после овог филма мислим да је Зафрановић највећи живи европски редитељ, једини кадар да схвати дубину понора кроз који је минуло неколико хиљада година цивилизације пропале у суицид и русофобију. Ништа је данас Европа, која свесно игнорише оријашку сенку Јасеновца на свом обзорју и позива на нови, свеопшти и последњи рат у дијахронији света!

Двадесет седма слика окупације

Ништа није учињено у Нирнбергу, ништа у шупљим изјавама које се још провлаче кроз немачки устав и лисабонске параграфе, где се осуђују манифестације нацизма, а не нацизам сам. Хрватски нацизам – За дом спремни! – на пример, доживљава пуни процват у истој тој Хрватској, пуноправној чланици Европске уније, чега смо могли да се наслушамо и нагледамо ad nauseam пре мање од месец дана: у сусједству, у ЕУ на чијем смо, бива, и ми путу.

Никако да заборавим шта је о томе пре више од десет година писао легендарни Мирослав Лазански: „У балтичким државама данас марширају наследници неонацистичких формација из Другог светског рата, а ЕУ каже ‘то је израз демократије’. То је онда заиста забрињавајуће. Обучени су у нацистичке униформе, са свастикама, марширају са бакљама преко ноћи. Идеја Европске уније је идеја нациста. То је Хитлерова и Гебелсова идеја европске економске заједнице. Хитлер је рекао 1938, ‘Нама не треба европска Немачка, нама треба немачка Европа’“ (Лазански, 2015).

„Нема речи које би могле да окарактеришу овај феномен. Несхватљиво је колико отворено ЕУ жели да оживи европску идеологију нацизма“, рече Сергеј Лавров пре неки дан. Уосталом, то више не крију ни Мерц ни Урсула фон дер Лајен (мање Макрон и Стармер, док Мелонијева ћути ко риба), осим што се ту и тамо (рецимо Аустрија) јави понеки реликт закопаног антинацизма, па брзо утихне.

Ренацификација Европе је готова ствар, осим ако се не дигне кука и мотика, чије масе већ чујем док исписујем ове редове. И они су неки наговештај, као што је био 27. март 1941. моје мајке и мог оца (а не енглеских пацова или комуњара!), дакле целог српског народа, за чим поново вапи пресахла Европа. Фактор је опет реметилачки – него шта је него реметилачки! – док нам се око нас кезе слуге и по(с)луге новог нацизма. Као што је и реметилачка судбина европског лауреата Лордана Зафрановића у име уметности и човештва.

Синтеза зла

Све то зна Зафрановић. У Златном резу је цело његово искуство, све његово ауторско и људско зрење, сви до једнога његови ранији филмови, од Послије подне (Пушка), у коме је још као млад аутор (1967) наслутио језгро вечитог зла, које пребива у човеку, а не код Лукавог, до Окупације у 26 слика (1976) као њена фасцинантна coda између мита и револуције и Пада Италије (1981) са Европом која је од Теспида и Commedie dell’arte стигла до перформанса и инсталације („Il mondo è un teatro!“ егзалтира се исти Италијан из Лордановог филма у филм иако иза свега стоји, наравно, сам Шекспир).

Тако Златни рез није само ауторска већ и животна синтеза једне пребогате, не само ренесансне и елизабетанске већ и авангардне, зенитистичке личности. Једне енциклопедије душе каква се јавља само у језгрима великих култура. О јаду се тешком забавио Лордан да све то из себе некако изнедри и склопи најређим средствима филмског језика, који са ентузијазмом тражи и налази већ безмало цело столеће, веома блиско Бертолучију, који је захватио цео 20. век, знајући му душу.

Али сродно и једном Тарковском, који трага и за непосредним доживљајем и за трансцендентним и метафизичким, што је такође иманентно онтологији филмског призора.

Сасвим у духу православља, противника свему Антихристовом, Лордан не оклева да из маглине безверја крочи у православну тековину, у тајну жртве и евхаристије, у обрнуту перспективу Млекопитатељнице, у ромејску икону и „прозор у вечност“ Павла Флоренског. У овом филму влада литургијски ред православне васељене окружене и вазда нападане злом. Шта све није срасло у тај грандиозни полиптих на крају последњих времена, све то у жицама „најстрашнијег места у људској историји“ (Антонић) у масовној, крвавој реалности Јасеновца!

Златни рез није само ауторска већ и животна синтеза једне пребогате, не само ренесансне и елизабетанске већ и авангардне, зенитистичке личности

Уз ноумени, есхатолошки благослов Светог Вукашина из Клепаца, Лорданово место ужаса је прави крај Европе коју смо познавали, место рођења и смрти Партенона и Леонарда, једне дуговеке епопеје која се претвара у масовно клање и делиријум зла. Трза се у самртним конвулзијама цела Витрувијева култура коју видимо на монети Еврозоне и која немо и глуво посматра како усташки лудаци у белим мантилима силују, па вешају Српкиње, Јеврејке и Циганке, како Црна легија у белим рукавицама свира Мондшајнсонату пре него што ће истим рукама задавити српско дете са златним увојцима.

Пре него што се уопште и појави Томпсон са бојном Чавоглаве, усташком хордом на Хиподрому, који је далеки ехо оног Јустинијановог. Златни рез 42 заиста асоцира на Витрувија и Леонарда, али у једној размноженој, колосалној инверзији, у помахниталом суноврату свега људског што изненада повезује Јасеновац, Брисел и Загреб пред колективно самоубиство, које им једино и преостаје.

Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: encyclopedia.ushmm.org