Душан Достанић: Трампов удар на Антифу

Након убиства Чарлија Кирка тема левичарског екстремизма је поново постала актуелна. Иако је права војска стручњака за екстремизам до сада неуморно и самоуверено тврдила да претња може долазити једино здесна, да су сви десничари заправо прикривени фашисти, те су на концу релативизовали, а понекад и бесрамно правдали насиље које долази са левице, после Киркове смрти ствари су постале сложеније.

Наиме, према до сада доступним информацијама не може бити сумње да је Кирково убиство идеолошки мотивисано. Другим речима, он је убијен након дугогодишње кампање која је вођена против њега, а у којој је због својих умерених конзервативних ставова означаван као фашиста и нациста кога треба спречити да „шири мржњу“. Кирков убица деловао је као антифашиста у жељи да ослободи свет од нове фашистичке претње. Ову чињеницу важно је имати на уму када се говори о овом случају.

Реакције на ово убиство и славље на левици показују да колико год левичари моралисали о достојанству људског живота оно се у пракси одриче онима који се са њима не слажу. Универзалистичка левица може да се солидарише са странцима из другог дела света, да пати због догађаја у сваком углу планете, али у свом комшији неће умети да препозна људско биће уколико он заступа „погрешне“ ставове.

Једноставније речено у својој мржњи према конзервативцима, макар и оним умереним, левица не преза ни од крвопролића. Тако оно што се догодило у Сједињеним Државама поново сведочи о радикализацији, али не радикализацији деснице о којој силни стручњаци за екстремизам и новинари једино умеју да причају. Сада се показује колико је левица заправо радикализована. Годинама узгајана и тетошена, она не може да поднесе ни најситније неслагање и никакав дијалог са десницом, коју патолошки мрзи. Десницу треба ућуткати чак и када то значи физичку елиминацију.

Реакције на Киркову смрт показују и то да левичарски екстремизам није појава на маргини, него да је ухватио дубоке корене у самом центру друштва. Одатле је само још један корак до нових гулага и установа за масовно уништавање оних који се не слажу са најновијом левичарском утопијом и њиховим рецептима за поправљање света. Непријатељи су криви само зато што постоје.

Жртве Антифе

Појава уосталом није нова, нити је ограничена на Америку како то умишљају домаћи релативизатори, нити је Кирк прва жртва месијанске свести левице. Може се ићи у историју и говорити о истој усрећитељској уобразиљи и током Француске револуције, у бољшевичкој држави, или током успостављања Брозовог тоталитарног система. Међутим, тиме би се под тежином историјских примера изгубио из вида актуелни развој догађаја и примери из нашег времена.

Низоземски десни политичар, социолог и критичар ислама Пим Фортајн убијен је 2002. године током изборне кампање од стране једног левичарског активисте за права животиња и животне средине који је веровао да спашава свет од „новог Хитлера“. Убица, Фоклерт ван дер Граф, је на суду изјавио да је убио Фортајна да би га зауставио у нападима на муслимане као “слабе чланове друштва”. Другим речима, починилац је веровао да врши добро дело. Као и Кирк и Фортјан је припадао умереној десници. Његов грех састојао се једино у томе што је био критичар пузеће исламизације Европе, мултикултурализма и масовне имиграције.

Кирков убица деловао је као антифашиста у жељи да ослободи свет од нове фашистичке претње

На листу непочинстава Антифа група спада и оно што је у периоду од 2018. до 2020. чинила група око Лине Енгле, студенткиње из Лајпцига. Ова банда је антифашистички слоган „Против фашизма свим средствима“ решила да спроведе у дело и годинама је на мети имала људе које су означили као „десне екстремисте“. До сада је потврђено да је 13 људи било жртва ове скупине. Група је своје жртве ударала чекићима – отуда назив „чекић банда“. Занимљиво је да је ова скупина била изузетно добро организована и располагала средствима за прерушавање, што говори о широј подршци њиховом деловању.

Током суђења Лина Енгел је у левичарским медијима слављена као херој, а чак је и један судија казао да је обрачуна са „нацистима“ мотив вредан поштовања. Судији је једно засметало што је група узурпирала монопол на физичку примену силе. Ипак, нема сумње да су његове симпатије биле на страни ове студенткиње и њених пријатеља са екстремне левице.

Сасвим очекивано, Зелени и левица у целини су подржавали или барем тражили начин за оправдавање деловања ове групе, док је Алтернатива за немачку (АфД) у њеном деловању видела тероризам. У круговима радикалније левице која ни не жели да скрива своје праве намере тражила се слобода за Лину Енгел. У неким Антифа часописима као што су Антифашистише инфоблат или Радикал такве и сличне акције су слављене и о њима говорило с поносом.

Један антифашиста рекао је у интервјуу да је „легитимно убити човека уколико тај човек смета остварењу идеје бескласног друштва и друштва опште једнакости без граница у целом свету“. Последице оваквог начина размишљања су очигледне. Кад тако широко постави један идеал, свако може да му буде сметња, и то значи да је политичко убиство масовних размера практично легитимизовано у име магловитог идеала. Тако је антифашизам последње уточиште хуља који, када се једном прогласе антифашистима, могу чинити шта им је воља, и то са ореолом бораца за добро.

Одговор екстремистима

На мети ових антифа насилника су се нашли политичари. Посланика Франка Магница су својевремено слични људи из истог антифашистичког миљеа испребијали металним шипкама, функционерима Алтернативе за Немачку (АфД) паљени су аутомобили, а њихови кандидати премлаћивани због свог политичког ангажмана, као што је био случај са Андреасом Јурком из Баварске (овде).

Старији ће се сетити да подметање пожара није резервисано само за политичаре. Због ставова које је износио током свађе историчара, чувеном професору Ернсту Нолтеу запаљен је аутомобил. Укратко, левица се већ деценијама служи насиљем како би ућуткала мишљења која јој се не допадају. Чак су и у Србији својевремено неке опскурне невладине организације правиле спискове неподобних конзервативаца, док је за истом методом посезала и владајућа странка која је током протеста неуморно све своје противнике етикетирала као фашисте и нацисте, што је свој израз добило у слогану „боље ћаци, него наци“.

И председник Вучић и Ана Брнабић спремно су прихватили фразе из антифашистичког речника. У том контексту убиство Чарлија Кирка је само последње у низу, али никако последња реч агресивне левице. Реч је, дакле, о политичком убиству и логично би било очекивати политичке последице.

Најпре се огласио председник Трамп који је у среду 17. септембра објавио план који предвиђа проглашење Антифе за терористичку организацију. Тај корак не погађа само чланове, већ и финансијере ове мреже. „Такође ћу снажно препоручити да се они који финансирају Антифу темељно истраже у складу са највишим правним стандардима и праксама“, изјавио је Трамп називајући Антифу „болесном, опасном, радикално левичарском катастрофом“.

Да се председник није шалио испоставили се већ у понедељак 22. септембра као да потписао указ којим је Антифа и званично класификована као терористичка организација. У уредби, председник је оптужио Антифу да се бави „обрасцем политичког насиља осмишљеним да сузбије законите политичке активности и омета владавину права“.

Ова мера налаже федералним агенцијама да користе сва расположива правна средства за „истрагу, ометање и демонтажу“ илегалних операција повезаних са Антифом или њеним присталицама. То укључује предузимање истражних и тужилачких радњи против свакога ко пружа финансијску или материјалну помоћ групи. Према изјавама Беле куће реч је напорима да се сузбије политичко насиље у САД.

Као што је познато, Трамп је и у свом првом мандату дошао у сукоб са Антифом и још тада најавио да ће је прогласити терористичком организацијом. Сада акцентирање финансијера није без значаја, јер активности Антифа група финансирају велике компаније, а у неким случајевима посредно и саме државе. То је већ дуже време случај са Немачком, где се у име „борбе против деснице“ милиони евра преливају екстремистима са левице.

У Бундестагу су неки посланици Зелених и Левице пре више година говорили о томе да држава треба редовно да финансира Антифу као део цивилног друштва и као борце за демократију. То говори о томе да тамо антифашизам постао државна идеологија, а бивша социјалдемократска министарка унутрашњих послова, Ненси Фезер, је својим планом од 13 тачака за борбу против деснице из фебруара прошле године од органа власти практично створила инструмент Антифе (овде). Чак је и скептицима постало очигледно да Антифа групе нису само скупине насилника и екстремиста са маргине, већ да је читав државни апарат постављен на истој основи, те да је министарка Фезер део истих структура.

Трампов пример

Са Трамповим потезом је, међутим, и на међународном плану прст уперен у Антифа групе као размаженог мезимца лево-либералних родитеља. Убрзо су стигле реакције и из других земаља. Мађарска је већ јасно ставила до знања да ће следити Трампов пример, а премијер Виктор Орбан је прошле недеље рекао да је „Антифа терористичка организација“. Министар спољних послова Петер Сијарто се обратио Каји Калас рекавши да је „ова насилна крајње левичарска мрежа извршила бруталне нападе широм Европе, укључујући и Будимпешту“, инсистирајући да Европа мора да усклади своје кораке са САД, водећом силом у глобалној борби против тероризма.

Сијарто није случајно споменуо напад у Будимпешти, будући да су немачки и италијански антифашисти 2023. године путовали за мађарски главни град како би тамо напали људе које су, користећи само себи знане критеријуме, означили као „неонацисте“. Реч је о групи од 13 држављана Немачке и двоје држављана Италије. Мађарска је тражила осумњичене који су се до почетка ове године у Немачкој успешно скривали од органа власти.

Занимљиво је да се међу нападачима врло вероватно налазила и Илариа Салис из Италије. Ова чланица Зелене и леве алијансе оптужена је да је учествовала у нападима у Будимпешти фебруара 2023. године, да би годину дана касније била изабрана за посланика Европског парламента. То јој је донело посланички имунитет, те тиме ослобађање из кућног притвора. Виктор Орбан није пропустио да скрене пажњу на овај бизаран случај и подршку коју је Салис добила из лево-либералних кругова, иако је оптужена за изазивање насиља и нападе на „недужне мађарске држављане“ у њиховој земљи, док се други осумњичени такође ван домашаја мађарских власти.

У Низоземској је Герт Вилдерс, лидер Партије за слободу (ПВВ) такође поздравио Трампов потез. Вилдерс тврди да су ћелије Антифе већ активне у његовој земљи, указујући на инциденте у којима су конзервативни политичари, студенти и новинари били узнемиравани или физички нападани. Према Вилдерсу, активности групе превазилазе уличне протесте и усмерене су на систематско ућуткивање неистомишљеника.

Он сматра да холандска влада мора формално да одговори и следи амерички пример. Холандски парламент је са минималном већином гласова усвојио необавезујући предлог влади да се Антифа означи као терористичка организација. Поред Вилдерсове странке ову иницијативу су покренули Форум за демократију, и аграрно-конзервативна БББ, уз подршку конзервативно-калвинистичке ВВД, ортодоксно-калвинистичке СГП и либерално-конзервативне ЈА21.

У Европском парламенту група Патриоте за Европу почела је да прикупља потписе за подношење резолуције којом се Антифа проглашава терористичким организацијом. Белгијски политичар Том Вандендрише, који представља групу Патриоте за Европу, описао је Антифу као „директну претњу нашим грађанима и самој демократији“. Његов предлог биће поднет првог октобра. Малте Кауфман (АфД) такође је изјавио да ће његова странка означити Антифу као терористичку групу у Немачкој, наравно чим Алтернатива освоји влат у својој земљи, што за сада није на видику.

Моћни заштитници

И док су конзервативци пружили подршку Трампу, левица је наставила да се прави невешта. Социјалдемократска министарка правде Аустрије, Ана Шпорер, шокирала је јавност када је изјавила да она не познаје Антифу као такву и да не види разлог за некакву забрану. Према њеним речима, „организација која не постоји не може бити класификована као терористичка“, што другим речима значи да је све у најбољем реду и да насилници са левице немају чега да се плаше у Аустрији.

Колико год за конзервативне снаге било важно да је Трамп дирнуо у Антифа осињак и указао на насилничке акције Антифа група које су по свој прилици одговорне и за смрт Чаркија Кирка, остаје отворено питање домашаја тог потеза. Наиме, било би наивно очекивати да ће ствари одједном вратити у нормалу, нарочито ако се има у виду широка подршка коју медијско-политички картел даје Антифа групама.

Као у случају Иларије Салис јасно је да Антифа групе и истакнути чланови могу рачунати на подршку моћних заштитника

Такође, десница пречесто заборавља да Антифа није централизована организација, да нема своју пирамидалну структуру, председништво, дефинисану структуру, седиште, формално чланство или статут, те да се због тога пре може посматрати као дифузни социјални покрет него као организација која се може забранити једним актом. Ипак, то што се Антифа састоји од локалних и раштрканих група и појединаца не значи да између њих не постоји добра координација. Штавише, леви екстремизам је врло добро повезан на глобалном плану, тако да демонстрације у Сијетлу 1999, или у Хамбургу, или оне у Ђенови много личе једне на друге.

У крајњој линији, међу ухапшенима током тих демонстрација било је доста страних држављана. Таква структура отежава утврђивање одговорности. То знатно ограничава Трампов простор за деловање. У Европи Антифа користи постојање no go зона у којима је поредак практично укинут, а ред одржавају локалне банде. То значи да се проблем Антифе не може решавати без спремности државе да се обрачуна и са другим облицима укидања поретка на њеној територији, што у коначници укључује и рестриктивну имиграциону политику.

Као у случају Иларије Салис јасно је да Антифа групе и истакнути чланови могу рачунати на подршку моћних заштитника. Људи из тог миљеа попут Јошке Фишера или филозофа Данијела Кол-Бендита су одавно заузели значајне позиције које користе за одбрану својих пријатеља, као и блокирање сваке критике. Једноставно казано, момци и девојке који су социјализовани у том миљеу на крају су нашли своје место у оном што је мејнстрим и где се креира друштвена клима (медији, странке, универзитети, образовни систем, правосуђе, синдикати, индустрија забаве).

У време када је Трамп у првом мандату говорио о Антифи као о терористима, копредседница немачких социјалдемократа се солидарисала са њима твитом у коме је написала: „58 and Antifa. Obviously.“ Странка ју је у томе подржала. Може се констатовати да велики део кривице за то сносе опортунисти из наводно конзервативних редова који су и сами прихватили да плутају у складу са струјом.

Поред тога у земљама у којима је антифашизам већ практично уздигнут на ниво државне идеологије тешко је очекивати да ће институције натопљене том идеологијом поступати против својих нешто радикалнијих истомишљеника. Због тога мудрији део деснице ни до сада није много наде полагао у трапаве административне забране, колико на значај метаполитичке, културне борбе.

Њени непријатељи зато покушавају да је убеде да тај фронт у стварности не постоји. То треба имати на уму сваки пут када неко почне да звоца како је то у ствари само подржавање америчких културних ратова, као да је Србија усамљена звезда у далекој галаксији до које ништа не може допрети и као да овде Фондација Роза Луксембург није финансијски помагала образовање антифашистичких структура и повратак партизанштине на велика врата. Располажу ли Трамп и његови пријатељи средствима и знањима неопходним за вођење такве борбе још увек остаје отворено питање.

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: M. Scott Mahaskey/Politico