ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ
M2081S-1028
МЛАДОСТ ПОДВИЖНИКА
Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића и добио је име Саво. По раном упокојењу оца, прешао је да живи код деде, који га је одредио за наследника великог имања. Завршио је основну школу у Цетињском манастиру. Био је живо и несташно дете; имао је обичај да црта и пева уз гусле. Био је редован на богослужењима, а волео је да чита Свето Писмо и учествује у литијама. После свега је решио да се одрекне земаљских блага и крене да служи Господу Исусу Христу. Деда Милан, који је говорио „Хоћу да Саво учи док не засуче брке”, благословио га је да крене у Кијев, где млади Саво прво завршава богословију, а затим и духовну академију, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. Испунио је завештање свога стрица Михаила, који му је рекао: „Саво, ти си побожан, иди у Кијево. Тамо има доста светаца у пећинама, па учи и моли се Богу”. Много му је помагао србијански митрополит Михаило, који је у Русији био у изгнанству због сукоба са краљем Миланом Обреновићем. Пре но што је замонашен, слушао је предавања из философије на париској Сорбони, а затим и предавања теологије у Женеви. Тамо похађа руски храм и среће Русе, Бугаре и Србе, говорећи да „Православље веже све народе у једно братство”. У Кијеву је замонашен и рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, где му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, где је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је утемељио митрополит Митрофан (Бан).
Као хаџија, путовао је у Свету Земљу и на Свету Гору.
ОТКРОВЕЊЕ ДАЈБАБА
Када се 1890. вратио са поклоничког путовања, јавио му се мали чобанин Петко Ивезић и испричао о чудесном виђењу које је имао. Петку, сирочету које је чувало туђу стоку на месту данашњег манастира Дајбабе, јавио се јасан мирис тамјана, а потом и човјек „вас у злату”, у пратњи два анђела. Представио му се: „Ја сам свети. Био сам владика овога места, а ђак сам једнога Светога што је живио пре Косова. Хоћу да ми манастир градиш.” Светац показа Петку катакомбу на том месту. Петко пође, како му би речено у Острог и исприча оцу Симеону своје виђење. Овај подвижник Господњи, схвативши да је виђење од Бога, по одобрењу митрополита Митрофана и књаза Николе Петровића, поступи по казивању сирочета, по речима свеца који се јавио. Свети Симеон, уз помоћ мештана, поче да копа на месту које му је Петко показао и наиђе на пећину у облику крста, у којој су нашли и олтарски део, на којем је била часна трпеза. Тако је у децембру 1897. године, на месту ранохришћанске богомоље, након уређивања пећине и изградње конака, освештана црква посвећена празнику Успења Пресвете Богородице.
„ПОДЗЕМНИ ДОМ ЦАРИЦЕ НЕБЕСКЕ“
„Подземни дом Царице Небеске”, како је манастир назвао његов утемељитељ, налази се на југоисточној падини Дајбабске горе, на ободу зетске равнице, а на домак Подгорице. Манастирска црква сакривена у камену, украшена је фрескописом преподобног старца. У манастиру се налази неколико икона насликаних кистом Оца Симеона, руска плаштаница из 11. века, као и икона Богородице Јерусалимске. Црква се састоји од три пећинске просторије: централне, у којој је олтарски део и ћивот преподобног Симеона, левог параклиса у равни централне пећине и десне у коју се силази исклесаним степеницама. Свети старац који се јавио Петку Ивезићу казао је да је у близини и његов гроб, који је сакривен од турског скрнављења. Гроб ће се сам открити онда када „све српско буде слободно”. По свој прилици, Свети владика је први зетски епископ Иларион, ученик Светог Саве, коме се до данас не зна гробно место.
ПРОЗОРЉИВИ ПОДВИЖНИК
Још за живота оца Симеона, много народа је долазило у Дајбабе. Отац Симеон био је познат по свом великом подвигу и дару прозорљивости. Свакога је дочекивао с љубављу и духовним саветом. Поштовали су га не само Срби, него и странци. Тако два Француза која су, док је отац Симеон био у Острогу, свраћала у ову светињу, бележе: „Са природом благошћу својих очију и свога осмеха, профила сличног Христовом, уоквиреног дугим, коврџавим увојцима који падају скоро до половине леђа, отац Симеон је једна од оних анђеоских фигура, које човек ужива да посматра с дивљењем и која вам на тренутак задржи дах својим изразом небеског блаженства”. Руски кнез Димитрије Галицки 1896. пише о њему: „Отац Симеон је веома занимљива и необична личност, прави свети човек. Боравећи у манастиру Острог, подвргавао је себе сваком одрицању. Сада гради себи ћелију у камењу. Упечатљивије личности од оца Симеона никад нисам срео. Из њега сија бескрајна духовна чистота и јеванђелска смерност, која чини главну одлику нашег оца Јована Кронштатског. /…/ Нешто библијско и натприродно зрачи из његове појаве”. Руски путописац Павле Ровински бележи: „Веран својим монашким заветима, држи свакодневно правило и строги пост, доста чита и пише. Народ верује да је ово свети подвижник, и доводи болеснике да им чита молитве”. Рускиња Марија Јасинска посетила га је 1940. и записала: „Деведесет љубичастих пролећа, жарких лета, пурпурних јесени и белих зима, претворили су монаха Симеона у мудрог Старца, познаваоца људских душа”.
Патријарх Гаврило Дожић га је веома поштовао, и код њега се исповедао. Године 1921. га је, као епископ, предложио СА Сабору СПЦ за хиротонију, али старац Симеон је то, због своје смерности, одбио. Краљ Александар га је, приликом посете Црној Гори 1925, одликовао Орденом Светог Саве. Када је рекао да тај орден не заслужује, краљ је одговорио да свакако заслужује, јер његове молитве су потребне држави и народу.
ПРОРОЧКЕ РЕЧИ
Петнаестак година пред Други светски рат, пророковао је: „Браћо, долазе зла времена. Долази нови рат страшнији од свих које смо преживели. Проливаће се братска крв, и предаће брат брата и отац сина, и кретаће дјеца на родитеље и побиће их (Мт. 10, 21). Зато плачем и јецам над вашим патњама које се приближавају. Молим Бога непрестано да ме прије тога узме из овог живота да не гледам поливање братске крви. Надам се да ће се Господ смиловати на мене грешног”. И ваистину тако би.
Упокојио се отац Симеон уочи рата 1941. године, почетком априла месеца, али се посете преподобном старцу још више умножише, јер је верни народ на његовом гробу добијао помоћ и оздрављење.
БЕСЕДА СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈОАНИКИЈА
Године 1944, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац) одржао је беседу о светом старцу, рекавши, између осталог, и ово: „Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печерској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира Острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота.
Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност. Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора.
Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити.
Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин!”
РЕЧИ ОЦА ЈУСТИНА
Свети Јустин Ћелијски је, после сусрета с њим, писао: „Он – благодатни загрљај; нешто те из њега грли, и као да говори: радости моја! /…/ Он мисли – иконама; он осећа иконски; то је највиши, најузвишенији начин живота: светитељски. А то еванђељски, библијски поглед на човека: као на лик Божји. /…/ Неки миомир. „Мирис Христов”(Друга Кор. 2, 15) – да, то сам осетио у његовом манастиру, нарочито у његовом присуству. Мирис вечности и богочовечности: то је мирис бесмртности. Иако је преда мном био старац, благообразни старац, осамдесетих година, ипак – сав је одисао бесмртношћу, јер бесмртност носи у себи. Његова стара мантија; а из ње зрачила нека сила, и запљускивала ме чудно, полако. Не знам: нешто је у мени од радосног усхићења плакало. Је ли могуће да ми на Српској земљи имамо оваквог подвижника, Светитеља, Аву? /…/ Колико ме је земљотреса препало кад ми је почео пред свима читати душу. Прозорљивац и видилац, читалац душа људских. /…/ Старац-дете. Обестрашћена личност, оцеломудрена. Интегралан човек! Ево човека! Који је већ овде закорачио путем вечног живота”.
Данас се овом светом старцу на богослужењу пева овако: „Приђите, верни, с похвалама да прославимо успомену, / часнога и богоноснога оца нашега Симеона, / игумана светоуспењске Богородичине обитељи, / подвижника времена новог, / светилника монахујућим / и поборника светлости и истине вечне./ Чистоту живота твога, преподобни старче, / показа Господ нама грешнима, / објављујући те као заступника непрестаног и покровитеља немоћних, / наставника оних који пут уски ради вечности одабраше / и учитеља врлине и смирења које у Царство / непропадљиво воде./ Са чином преподобних у вечности предстојиш Цару Славе, / Симеоне богоносни, / јер си Га као пут, истину и живот у земаљском бивствовању пригрлио, / остајући до конца дана твојих веран служењу истини. / Зато те прослављамо / с похвалама као сведока чудеса Божијих. / Срца наша оснажи у ревности / да бисмо истински поимали Славу Божију / и са радошћу следили пут правоживља, старче благодатни, / јер у теби препознасмо истинског служитеља олтара Божијег / у којем те Господ преблаги прослави као угодника Свога / и узор нама који ти следујемо животом. / Глас Божији гору Дајбабску потресе / када се испуни време / да се чудесно открије заборављена светиња и угодници Његови, / тебе, богољубиви старче, изабра Богомајка / да древне рушевине у слави великој пројавиш, / устројавајући обитељ / која до данас слави Бога и часну успомену твоју. / Тајне Божије од векова скривене пројавише се / када тебе Дух Свети оснажи, Симеоне / да глас чудесног јављања Божијег у срцу своме као талант примиш, / њега умноживши и до конца свога потрудивши се на делу блаженом / достојну плату примаш,/ у вечности се радујеш /…/Удеоник свеосвештавајућег Тела Христовог / постао си за вечност, / слободу своју од Бога даровану / умножио си благословено, / зато ти и ми, чада твоја, / следујемо прослављајући успомену твоју, / старче преподобни, / радосно окрепљење нас недостојних”.
Молитвама Светог Симеона Новог, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин!
